Pirin – Todorka (2746 mnv), Vihren (2914 mnv), Poležan (2851 mnv), Bezbog (2645 mnv) za odabrane



























Četvrtak
Kao i nebrojeno puta do sad, i ovo veče polaska smo se svi okupili na poznatom polazištu u Skerlićevoj ulici, dobro raspoloženi i nasmejani. Moj prvi odlazak na Pirin, na čuveni Vihren, treći vrh na Balkanu. Divno! Ponovo snežni vrhovi, visina, čist i rezak vazduh, belo kraljevstvo svud naokolo. Put protiče mirno i veselo. Ne znam da li se i ostalima isto dešava, ali mene začudo uvek iznova, pred svaku akciju, obuzima ono lepo „jupii-idemo-na- planinu!!“ uzbuđenje, prosto treperim. Pomislio bi čovek da me kod kuće drže vezanu za radijator, koliko me svaka tura raduje, bilo da je to visoka planina ili brdska šetnja. A kod mene je, eto, skoro svaki vikend tako. Pauze uz put, prelazak granice, nastavak puta, sve prolazi bez ikakvih problema. San u nastavcima, ili pre usputni dremež, do svitanja.

Petak
Jutro Velikog petka je svanulo. Šteta što iz autobusa nikad ne može lepo da se vidi svitanje, prelazak noći u dan, podizanje sunca, ružičasto nebo, cela ta romantika, u autobusu ti jutro nekako uvek dođe odjednom, sad je noć i odmah posle toga je dan, ni ne primetiš kad grane sunce, tj. ako imaš sreće da grane sunce, a ne neki pljusak. Mi smo imali sreće, ne samo taj dan nego tokom cela četiri dana koliko smo tamo boravili. Ili možda to nije sreća, možda je to opet onaj pozitivan tok misli, rešenost da ti bude lepo nezavisno od vremena, pa ti se onda sve otvori.. Kako god bilo, nas je Bansko tog jutra dočekalo okupano suncem. Oko 08.00 izjutra stigli smo u poznati ski centar Bansko na 925 mnv. Vrhovi Pirina se uzdižu oko nas i pozivaju nas da im što pre dođemo. Nestrpljiva sam da ostavim stvari i odmah krenem put tih vrhova. Uskoro odlazimo do hotela i zadržavamo se u sobi taman toliko da ostavimo stvari, pripremimo ranac za uspon i već u 10.00 krećemo put današnjeg cilja – Todorke 2746 mnv. Plan je da se žičarom izvezemo do kraja ski staze i da poslednjih 300 m otprilike ispešačimo, isplanirano tako valjda zato što smo celu noć proveli zgrčeni u putovanju. Ali da stvari ne ispadnu baš onako kako se planira – pokazalo se i sad. Kad smo stigli do čuvene ski staze Alberto Tomba i žičare koja je trebalo da nas preveze na vrh, naišli smo na žestok otpor Bugarskih lica da nam izađu u susret i spuste cenu za grupnu kartu. Kako niko od nas nije bio rad da plaća desetine evra za žičaru (i uopšte mi nije jasno zašto žičara, kad sam došla da planinarim..), to smo se uputili peške stazom ka vrhu. Usput je bilo vrlo malo snega, ali dan predivan i topao. Od početka žičare do kraja ima oko 1000 m uspona koje je trebalo savladati, izaći na vrh i vratiti se na vreme da se žičarom spustimo, sve to znajući da žičare rade do 16.00. Ambiciozno. Ali mi se ne predajemo dok igra traje. I dok ima puta da se hoda i snega da se prti! Uspon ide tačno uz Tombinu ski stazu kojom jedva da promiče poneki skijaš ili border. Izgleda da se sezona bliži kraju polako, a i sneg nije baš najbolji, ali hodajući u dobrom raspoloženju, izlazimo do uzvišenja na kraju žičare na kojem je postavljen veliki krst (2560 mnv) i odakle se sasvim lepo vidi vrh Todorke, koji će nam ovaj put ipak ostati nedostižan. Naučila sam tokom godina planinarenja da ne žalim ni za jednim nepopetim vrhom, jer sigurno postoji razlog zbog kojeg je vrh taj dan želeo da ostane usamljen. Odavno već verujem da je planina živo biće, da ima svoje misli, osećanja i raspoloženja koja treba poštovati. Za danas toliko.

Subota
Polazak je ovaj dan bio predviđen za 05.00. Danas je na redu Vihren (2914 mnv), treći vrh Balkana po visini. Autobus nas i ovaj put vozi do mesta odakle polazimo. Da je sve bilo kako treba, autobus bi nas odvezao do samog doma (bug. hiža) Vihren, što je zvanično polazna tačka i uštedeo nam oko 7 km pešačenja po asfaltu. Onaj ko nikad nije pešačio neki broj km po asfaltu u tehničkim cipelama od kojih je svaka teška 1,5 kg, sa rancem na leđima, nema pojma o čemu pričam. Užas. No, tako je kako je. Razlog neprohodnosti puta je staza koja nekim čudom ide tačno preko tog voznog puta i blokira prolaz automobilima i ostalim vozilima. Posle nekih sat i po stižemo i do hiže Vihren na 1950 mnv odakle i kreće pravi uspon. Kao iscrtan trapez Vihrena nas odgore posmatra i čeka da mu se pridružimo. Često na ovim vrhovima bude magla, jak vetar i loše vreme i ima onih koji su više puta dolazili, a ostali uskraćeni za lep uspon i čiste poglede sa vrha. Mi smo, kao što rekoh, imali sreće. U početku uspona staza je prošarana snegom, travom i kamenom i treba paziti na svaki korak. Dan sunčan i topao, usput skidamo suvišnu odeću i stavljamo kremu za sunce. Iza nas prelepi vrhovi i pogled na Todorku. Još jedan kratak uspon deli nas od prevoja do kojeg uskoro stižemo i tu stavljamo dereze koje su nam neophodne za nastavak. I onda polako na završni uspon. Ne treba nam puno do vrha. Dan je predivan, a pogled fantastičan. Vrhovi su prelepi, snežni i potpuno me ispunjavaju. Dočekujemo i poslednje planinare da izađu na vrh da se slikamo. Na sreću ne žurimo sa vrha, imamo dovoljno vremena za klopu i piće, piva i raznorazne podizače energije. Pirin je prebogat jezerima koja su sad sva zaleđena. Sa vrha se lepo vidi i Bansko, sasvim dole, u dolini. Za povratak nam takođe nije trebalo puno vremena. Sneg je bio još dovoljno dobar da možemo brzo i sigurno da se spustimo. U domu Vihren pravimo pauzu da se odmorimo i pripremimo za ponovno guljenje asfalta nazad do busa. S obzirom da je bila Velika subota, uveče smo svratili i do obližnje prelepe crkvice Svete Trojice iz XIX veka i malo je obišli sa namerom da u ponoć dođemo na Uskršnju liturgiju. Lep je gradić Bansko, mešavina stilova i arhitekture, bez preteranog luksuza, sa merom, rekla bih. I posvuda mehane, ma na svakom koraku! Naravno, ni njih nismo zaobišli.

Nedelja
Uskršnja Nedelja. Veliki praznik, jedan od najvećih. Već godinama ga proslavljam po brdima i raznoraznim čukama, još od kako postoje ta 4 neradna dana. Na ovaj prazničan dan, sunčan i obećavajući, krećemo jutrom rano da izvršimo uspon na Poležan. Ovaj vrh je malo udaljeniji od samog grada, pa i vožnja malo duže traje. Poležan (2851 mnv) je vrh koji niko od nas još nije peo, niti sam čula da se penje, neznano zašto, sve je to tu u blizini. Uskoro stižemo i do početne tačke koja je danas hiža Goce Delčev na 1480 mnv. Ovaj put stanje na žičari je regularno i uspevamo da se ukrcamo i uskoro stižemo i do vrha žičare i hiže Bezbog na 2240 mnv. Kratak predah kod doma i krećemo na uspon. Staza vodi preko zaleđenog jezera, uspon nije težak, nema strmih deonica, ide se jako polako i nema preteranog napora. Povremeno zastajemo da osmotrimo okolinu i da uživamo u divnim pogledima na okolne vrhove - obližnji Bezbog, Kamenicu u daljini i ostale planinske lepotice. Nije prošlo mnogo do izlaza na prevoj. Desno od nas Bezbog, a levo u nastavku dugačka zaravan i Mali i Veliki Poležan u daljini, naš današnji cilj. Od samog podnožja do vrha sneg se opet povremeno meša sa travom, ali uspon je lagan i to ne predstavlja problem. Na samom vrhu nalazi se opet krst i u samom dnu vrha jedan mali iglo. Na vrh nas je izašlo ukupno 26-oro. Slikanje na vrhu, zastave, reklame, i naravno, neizbežno tucanje jajima. Raznobojna jaja na vrhu od 2851 mnv u desetine ruku - divan momenat i divna slika. U povratku pravimo još jednu kratku pauzu u podnožju, tj. pauzu prave oni normalniji planinari, a oni kojima je „gre'ota“ da prođu pored nekog vrha a da ga ne popnu brzinski kreću ka vrhu Bezbog (2645 mnv) pored kojeg smo prošli u dolasku. Vrh nije daleko i „usput“ je, ali ipak je potrebno potegnuti, potrčati i biti u dobrom stanju da se sve stigne na vreme i da se na vreme pridružimo ostalima. Bilo nas je opet čini mi se šestoro. I žurilo se i trčalo i huktalo, ali smo stigli. Vredelo je za taj jedan vrh koji ostavljamo iza nas, za još jednu fotku i još jedan pogled. A onda spust do hiže Bezbog. Sada smo ono jezero morali da zaobiđemo, jer je led popustio i nije više sigurno ići preko njega. Usput pravimo još par lepih fotografija. U domu kratak predah (naravno uz pivo) i povratak na žičaru. Sutra krećemo nazad, valja se spakovati i pripremiti sve za put.

Ponedeljak
Dan povratka. Iz Banskog smo krenuli oko 08.00, a jutro je za razliku od prethodnih dana bilo maglovito i rosno. Ipak i taj dan je kasnije bio lep i sunčan. Za ovaj dan bila je predviđena poseta Rilskom manastiru, najvećem pravoslavnom manastiru u Bugarskoj. Zaista je prelep. Nalazi se na nekih stotinak km od Sofije, na visini od 1147 m, a osnovan je još u X veku. Glavna crkva je podignuta sredinom XVIII veka. Unutrašnjost crkve, freske, ikone i duborezi i freske na spoljašnjoj fasadi su prelepi. Manastir obuhvata i muzej koji je čuven po Rafailovom krstu, napravljenom od jednog komada drveta po kojem su izgravirane minijaturne figure. Tu smo napravili dužu pauzu, a posle obilaska manastira počastili smo se i lokalnim specijalitetom – mekikama i jogurtom. Put dalje nastavljamo ka Sofiji, gde je takođe predviđena duža pauza za obilazak tamošnjih planinarskih radnji i čuvene radnje Stenate, a za neke i Metroa. Sofija. Nažalost sada nema vremena za duže zadržavanje kod crkava i kulturno-istorijski obilazak grada, treba da ispratim stampedo do radnji koje su mahom sve pozatvarane. Al ostala je još Stenata. Kažu da kad im Srbi dođu u radnju oni ne rade posle toga nedelju dana, toliko profitiraju od nas. Ni ovaj put nije bilo drugačije. Obrstili smo im radnju, a potom se uputili ka Metrou gde nas je čekao autobus i ostatak grupe. Konačno smo krenuli nazad. I put kao put - prelazak granice, ulazak u Srbiju i pauza kod neke usputne kafane. Zaboravila sam koje i gde. Ono što nisam zaboravila je sve što sam doživela, ispunjenost koju sam osećala i lepotu koju sam podelila. To me je pratilo do mog Beograda, do danas, i pratiće me sve dok ima kuda da se ide.





Ostavi komentar:

Ime:
Komentar:
Upišite kod sa slike: