Okupljanje alpinista na Romaniji

Romanija je za mene uvek imala posebno mesto u srcu, razmišljanje o ovoj planini je budilo samo lepa sećanja. Na Romaniju sam prvi put išla pre devet ili deset godina. Doživljaj Romanije upotpunile su priče mog trenera i mentora Laze Radivojca, koji mi je srdačno prepričavao svoje alpinističko delovanje u kratkim, ali veličanstvenim stenama ove lepotice. Početkom oktobra Laza me je pozvao na okupljanje alpinista njegove generacije koje se za vikend 22. i 23. oktobra održalo upravo tamo. Radosno sam prihvatila poziv i nestrpljivo očekivala dan kada ću ponovo mirisati jele Romanije, uživati u tišini Novakovog polja, ali i upoznati nova lica stare i nove generacije bosanskih alpinista.

U petak uveče stigli smo u planinarski dom kod Nene koji se nalazi nedaleko od izvora Careve vode. Tamo su nas dočekali domaćin i organizator, idejni pokretači ovog okupljanja Erol Čolaković Sehić i Edin Kundalić, alpinisti instruktori BiH. Njihova ideja je bila da se alpinisti okupe povodom rimejka fotografije Sarajevske škole alpinizma koja je napravljena ispod Milutinove stene 1976. godine. Bio je to omaž Sarajevskoj školi alpinizma koja je zaslužna za razvoj vrhunskih alpinista BiH, sa nadom da će se ovaj pozitivni trend nastaviti u budućnosti. Organizatori okupljanja su takođe pričali o prvoj bosanskoj ekspediciji na Pamir koja je bila odskočna daska razvoja alpinizma na ovom području.

Subota je svanula kao oblačan i hladan dan, međutim to nije sprečilo veliki broj učesnika da se okupi i da svi zajedno entuzijastično krenemo ka Milutinovoj steni. Nakon 45 minuta pristupa stižemo do pod stenu gde smo se ponovo fotografisali. Ovo je bio poseban momenat, a nadam se da će se kroz nekoliko desetina godina ovakva akcija ponovo održati. Penjanje sam prethodnog dana dogovorila sa Admirom Andelićem, Tombom koji je vrhunski alpinista nove generacije. Nakon konstatacije loših vremenskih uslova, ali pored ogromne želje odlučili smo da pokušamo prvo slobodno ponavljanje smera „Dženita”, 50 m koji se nalazi na južnoj strani Romanijskog zuba. Ovaj smer prvenstveno su ispenjali Željko Rudan i Goran Udovčić, 1986. godine i ocenili ga sa VI, A1,A2. Svaka čast prvim penjačima na zahtevnom usponu koji su izveli.

Pred ulazak u smer bila sam pomalo uznemirena. Klinovi prvih penjača ulivaju mi sigurnost, a bodrenje mog partnera me dodatno hrabri. Smer počinje pukotinom koja je krušljiva, a zatim nastavlja blago previsnim delom sa dobrim međuosiguranjima. Nakon ovoga izlazi se na ploču koja je vertikalna i naizgled bez dobrih hvatišta. Smer kasnije nastavlja uskom paralelnom pukotinom koja zahteva specifičnu tehniku penjanja. Po izlasku iz pukotine je štand, četiri stara klina. Prva dužina ima oko 20 metara. Konstantne je težine. Na početku drugog cuga čeka nas ogromna previsna rupa. Tomba vodi drugu dužinu. U pukotini iznad rupe ima drvena kajla koju su ostavili prvi penjači. Tomba zanimljivom laso tehnikom provlači gurtnu kroz rupu i tako se osigurava. Nakon izlaska iz previsa ne vidim ga više, ali verujem da nailazi na lakši teren. Nakon određenog vremena čujem uzvik sreće na vrhu, Tomba se raduje. Koncetrišem se i ubrzo polazim i ja. Detalj kod rupe nije bio naročito zahtevan, za drugog penjača, ali kasnije težina ne popušta. Prilično se iznenađujem, ali spremno krećem dalje. Očekivala sam lakši teren. Moj partner je postavio odlična međuosiguranja, a pošto znam da je štand gore siguran nema bojazni od ispadanja. Zanimljiva je psihologija drugog penjača. Uvek se pitam kako li je prvi tuda prošao i mislim da bi meni to bilo mnogo teže. Dok penjem kao prva uopšte ne razmišljam mnogo o težini penjanja. Razmišljam o tome kako da bezbedno postavim međuosiguranje i efikasno napredujem do štanda. Za kompletnog alpinistu potrebno je mnogo iskustva u vođstvu, ali i praćenju. Tomba i ja smo se odlično dopunjavali i na kraju smera se srećni i zadovoljni smejemo, a zatim abzajlom spuštamo u podnožje stene. Tamo nas čekaju Laza i Amra koji nam čestitaju i raduju se zajedno sa nama. Smer smo slobodno ocenili sa VII+. Nemojte pomisliti da dužina od 50 m olakšava njeno penjanje. Sve vreme od penjača traži koncentraciju, odličnu penjačku tehniku, izdržljivost i snagu.

Nakon napornog dana vraćamo se u dom kod Nene gde nas čeka ukusna hrana spremljena od srca. Kratko prepričavamo današnje penjanje, a zatim dugo slušamo priče starih alpinista koji su na Romaniji popeli mnoge prvenstvene smerove. Tomba i Laza mi pričaju o Izgoreloj grudi na Prenju i javlja se želja da penjem u tom predelu.

Interesantan vikend sa dobrim penjanjem, odličnom hranom i pozitivnim ljudima sa kojima ću, nadam se, imati prilike da se još družim i penjem. Polazimo nazad za Beograd i Iđoš sa punim srcem iskrenih osećanja i plućima čistog vazduha. Zahvaljujem se našem domaćinu na srdačnom gostoprimstvu i jedva čekam sledeće leto da se vratim na Romaniju.

Katarina Manovski

SPK „Pentrax”

Print Friendly, PDF & Email

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *