Južni deo Alpa – NP Ecrins
Vrhovi: Barre des Ecrins 4102 m – Dome de Neige 4015 m
Period uspona: jul 2014.
Alpi su oduvek bili nepresušan izvor inspiracije i želje za boravkom u njihovom okrilju. A posebno u penjanju na gorostaste vrhove koji se uspinju visoko iznad zelenih dolina.
Svaki od vrhova ima svoju penjačku istoriju i predstavlja izazov za sebe i svakoga ko se zaputi ka njemu.
Najpoznatiji su naravno najposećeniji t.j. najviše planinara i alpinista pokušava uspone na njih u toku letnje i zimske sezone.
Sam venac se prostire kroz Francusku, Švajcarsku, Italiju, Austriju i Sloveniju. U svakoj od ovih država prirodne lepote nas uvek očaravaju i prizivaju ka visinama, nepristupačnim stenama i glečerima.
Za svakoga ko zna da je najvažniji Put kojim se pređe ka ostvarenju cilja i povratka sa istog, bogatiji je za stečena znanja i nova iskustva.
Ceo sistem bezbednih uspona i povratka našim kućama sa zahtevnih vrhova se nalazi u izgradnji tima i međusobnog poverenja. Tako je i naš tim ili ekipa kako se to u sportu naziva odlučila da se zaputimo u akciju koja će nas dovesti do uspešno izvršenog uspona na dva veoma atraktivna vrha u južnom delu Alpa.
Naš put započinje u Beogradu nakon dolaska ostatka ekipe iz Sarajeva, Sombora, Novog Sada i Valjeva.
Saradnja sa raznim klubovima i njihovim članovima je ideja koju smo sproveli u delo u proteklih nekoliko godina i koja nas vodi ka daljim ciljevima i planovima ka raznim planinskim vencima naše planete.
Cilj je bio uspon na dva vrha: Barre des Ecrins (Bare dez Ekren) visok 4102 m i Dome de Neige (Dome de Než) visok 4015 m. Pored ovog dela plana imali smo želju da u toku putovanja posetimo oblast severne Italije i Picolo (Pikolo) Dolomita.
Sa naših prostora Balkana jako se malo išlo u ovaj kraj tako da nismo imali informacije kako se kaže iz prve ruke. Znao sam da je jedna ekipa predvođena čuvenim Zvonkom Blažinom pokušala uspon, ali su zbog lošeg vremena morali da odustanu od uspona na vrh.
Bilo je u nekim planovima klubova želja da se izađe na vrh ali se to nije desilo. Pre neku godinu mešovita ekipa iz Crne Gore i Bosne je izvršila uspon po lošim vremenskim uslovima na vrh Dome de Neige.
Da su ovi vrhovi malo bliže ili da nisu u senci Monblana, Grosgloknera, Materhorna i drugih sigurno bi već odavno bili popeti od strane nekoga iz naših klubova.
Put smo podelili u dve etape:
Prva etapa je predstavljala putovanje od Beograda do Severne Italije ka Picolo Dolomitima. Organizovali smo prolazak kanjonom reke Salagoni (Salađoni) smerom koji je obezbeđen raznim sajlama i visećim mostovima.
Sa obzirom da je jul mesec ovo je bila odlična ideja jer u kanjonu protiče pomenuta reka koja hladi ceo ovaj kraj. Kanjon pruža nesvakidašnji doživljaj okruženja sličnog u filmovima poznatog Indijana Džonsa. Prolazi se uskim kanalima, provlači i prelazi sa jedne strane na drugu stranu kanjona u nekoliko navrata. Viseći mostovi iznad vodopada nas uvode u stanje mira i koncentracije koja nam je svima potrebna za naredni deo akcije.
Izlazimo kod predivnog srednjovekovnog dvorca Drena gde pravimo pauzu pred spuštanje do našeg kombija.
U ovom kraju dominiraju maslinjaci i vinogradi koji se prostiru dolinom sve do planine Brenta koju ćemo posetiti u povratku iz Francuske.
Nastavljamo put ka mestu Riva del Garda na obali jezera Garda gde ćemo prenoćiti i odmoriti se od dosadašnjeg puta. Samo mesto je idealna polazna tačka za upoznavanje celog kraja. Imate osećaj da se nalazite na nekoj obali mora okruženi masivnim stenama i veoma lepo uređenim stazama za pešačenje i vožnju bicikla.
Druga etapa putovanja nas vodi ka Milanu i višečasovnoj vožnji preko cele Italije do mesta Briancon u Francuskoj. Iznenadilo nas je da oznake za NP Ecrins (Ekren) gotovo ni da nema i da smo ne baš tako lako došli na pravi put koji nas je uveo u dolinu. Vremenski uslovi su za sada stabilni i to nas raduje jer nama predstoji prvi dan aklimatizacije.
Parkiramo se na ulasku u NP odakle krećemo dalje ka našem cilju planinarskom domu Blanc (Blank) 2454 m. Dom je dobio naziv po isoimenom glečeru koji dominira celim smerom uspona ka našem cilju.
Pred polazak na akciju još u aprilu meseca sam uspeo da rezervišem za našu grupu mesta u domu što je obavezno za sve boravke u ovom kraju.
Dok se raspakujemo pored nas prolazi golf dvojka sa svojim karakterističnim zvuk i mirisom a neposredno posle toga smo imali prijatan susret sa mladim alpinistima iz Slovenije.
Prvi dan uspona.
Pri usponu do doma oko nas idu mnogi različiti ljudi, deca, turisti, planinari i alpinisti koji su došli da provedu slobodno vreme u ovom kraju. Uređenost NP pruža razne mogućnosti u vidu penjanja ili samo pešačenja i posećivanja okolnjih atrakcija kojih ima puno.
Uređena staza kreće od kuće NP gde smo zamalo dobili dodatne informacije o vremenskim uslovima.
Iznad visoko se nadvija ogromna stena t.j. planina Pelwoux (Pelvo). Pri dolasku prvih kartografa i alpinista ova planina je smatrana za najvišu u celom kraju sve dok nisu na nju izvršili uspon i ustanovili da je Barre des Ecrins viši vrh. Inače prvi uspon na naš cilj je izveden tačno pre 150 godina pre našeg dolaska. Za tu priliku u junu mesecu je bila organizovana velika proslava u čast prvih penjača među kojima je bio čuveni penjač Matterhorna Edward Whymper (Edvrad Vimper) sa još nekoliko važnih vodiča i alpinista iz tog doba.
Na vrh su zakoračili 25. juna 1864 godine.
Mi nastavljamo da koračamo pored glečera Noir (Crni glečer) pa nadalje stazom u serpentini sve do doma. Odavde smo imali priliku da sagledamo jezik glečera i njegovo povlačenje u toku proteklih sto godina.
Vreme se pogoršalo i naslutilo je da ćemo sutra po kišnom danu imati pristup ka sledećem domu i drugom danu aklimatizacije.
Dom je uređen i prostran gde je sve predodređeno za brz i efikasan boravak svih posetilaca. Nakon odmora i ručka smeštamo se u krevete i nastojimo da se dobro odmorimo za sledeće napore i prelazak glečera.
Od jutarnjih aktivnosti vezane za organizovanje nekoliko vežbi na glečeru morali smo da odustanemo jer se vreme pogoršalo. Tada je jedini cilj bio da se uspešno popnemo do sledećeg doma.
U toku doručka dobijamo na neuobičajen način informacije o vremenskim prilikama za sutrašnji uspon na vrh.
Jedna članica osoblja se penje na sto i uz lep i srdačan osmeh saopštava celoj prostoriji da će poslepodne doći do promene vremena i poboljšanja uslova za penjanje. Sve ovo je naravno na Francuskom jeziku koji smo ne baš toliko dobro razumeli pa smo ih zamolili da nam to neko kaže na engleskom.
Retko ćete u ovim krajevim čuti neki drugi jezik do lokalnog jer većinom dolaze ljudi iz ovih krajeva, iako smo imali priliku da upoznamu jednu ekipu iz Španije oblast Katalonije.
Drugi dan uspona.
Pristup do glečera je relativno kratak i jako brzo smo se spremili za dalje napredovanje u dve četvorodelne naveze. Kako biva u prirodi prvo dođe jak vetar i kiša pre nego što se vreme poboljša. Nastavljamo desnim rubom glečera preko nekoliko većih pukotina i težih prelaza. Vrh je obavijen oblacima tako da smo uskraćeni za pogled ka našem cilju. Možemo da vidimo ogromne serake koji se nalaze na strmijem delu uspona ka vrhu.
Dom Ecrins (Ekren) se nalazi na uzvišenju oko stotinjak metara iznad glečera zaštićen od bilo kakvih lavina.
U ovom delu glečer je najdublji i znosi oko 450 m. U toku uspona pored nas su prošle samo dve naveze u povratku sa vrha. U razgovoru sa njima smo dobili par dobrih informacija o daljem usponu. Ispod doma na rubu glečera smo rasformirali navezu i krenuli stazom ka suvoj prostoriji gde nas je očekivao topao obrok.
Dom skockan i interesntno uređen sa još boljim domaćinima. Konačno je stiglo sunce koje je delimično rasteralo oblake i dopustilo nam da vidimo planinu po prvi put. Na terasi smo stajali i divili se veličini ovog prirodnog dragulja. Uvek je tako kada nešto dugo planirate i očekujete, samo se odjednom pojavi pred vašim očima i očara vas u svakom pogledu. Polako pada noć a mi se ponovo spremamo za noćenje jer nas očekuje rano ustajanje u 03:30.
Treći dan uspona. Izlazak na vrhove i spust u dom Blanc.
Alarm nas budi i označava start ka završnom usponu. Uvek volim ove trenutke iako umoran, pospan, oko sebe vidim ljude koji su puni energije i želje da se upute ka ostvarenju svog dugo očekivanog cilja. Iako je mrak sve teče i nekako svi znaju šta treba da rade i kako da se što pre spreme za polazak. Zvuk opreme koja se njiše i udara jedna o drugu je jedino što remeti tišinu ove lepe i zvezdane noći. Ispred nas su već nekoliko naveza kročile na glečer pa uživamo u pogledu na njihove lampe i odsjaj koji prave na tlo škripucavog stvrdnutog snega. Ostatak ekipe je vidim spreman za ono što ih očekuje samo je pitanje da nas posluži vreme. Krećemo svi zajedno a sa nama i iza nas još desetak naveza. 
Potrebno je preći ravan deo glečera koji će nas uvesti pod strme serake i nastavku smera ka vrhovima. Polako sviće i iza naših leđa se pojavljuju prvi zraci užarenog sunca koje nam daje snagu da nastavimo dalje.
Dolazimo na najstrmiji deo glečera koji iznosi nagib od 50 stepeni.
Pred prelazak par velikih pukotina pravimo zajedničku pauzu. Ogromni seraci nadvisuju pukotinu i dominiraju ovim delom planine. Prelazak nije bio problematičan jer su snežni mostovi bili jako veliki i stabilni.
Sa ovog mesta iznad nas se nadvio vrh Lory koji se nalazi na istom grebenu ka Ekrenu. Dome se već uveliko vidi isve više mu se približavamo.
Vidim da je umor u mojoj navezi primetan i bodrim ih da izdrže još samo ovaj deo i da će posle bez problem stići do vrha Dome de Neige. Plan je bio da dve dvojne naveze izvedu uspon na Ekren a jedna četvorodelna izađe na Dome i da se sama vrati u dom Blanc.
Pored mene na usponu u funkciji vodiča je bio naš drugar iz Sarajeva Davor Ciganković (HPD Bjelašnica 1923 Sarajevo). Pred prelazak poslednje izražene pukotine ispod sedla Lory Davor i ja donosimo odluku da zbog ozbiljnosti daljeg uspona na Ekren i ozbiljnog spusta i umora ekipe samo jedna dvojna naveza penje ekren a ostali sa Davorom da krenu ka vrhu Dome.
Svi su se jednoglasno oko toga izjasnili iako u ovim momentima bi trebalo da demokratija ne postoji već da reč vodiča bude jednoglasna jer je on tu da najbolje oceni bezbednost daljeg napredovanja i spusta. U ovom slučaju mi je bilo drago da su svi bili za pravilnu odluku i da se niko nije bunio zbog opcije da ne penju Ekren iako sam video da im je u tom momentu zbog toga žao. Svakom se pre ili kasnije pruži druga prilika a na kraju najvažnija je bezbednost svih članova ekipe.
Završni uspon.
Nako prelaska pukotine razdvajamo se u dve ekipe. Prva u dve trojne naveze predvođena Davorom kreće na završni uspon ka vrhu Dome a dvojna naveza Tatjana i Nikola kreće ka smeru zapadnog grebena vrha Ekren.
Dogovor je da se nakon uspona nađemo u domu Blanc kako bi ujutru rano krenuli ka Italiji.
Uspon na Dome i spust ekipe do doma je protekao u najboljem redu sem što su u donjem delu glečera imali malo problema oko prelaska pukotina jer su snežni mostovi znatno popustili. Imali smo radio stanice kako bi bili u kontaktu dok se ne nađemo u domu.
Tatjana i ja smo nastavili ka Ekrenu. Pri ulasku u smer vidim da će ovo biti veoma atraktivno penjanje i nezaboravno iskustvo. Na početku smera pravimo sidrište jer je prvi rastežaj u vertikalnom usponu u kombinaciji zaleđenog snega i stene. Nastavak grebena penjemo kao i svi ostali simultano sve do vrha. Veći deo je bio pod snegom tako da su bile potrebne dereze i cepin. Postavljamo međuosiguranja na raznim tornjićima ili uz pomoć zaglavaka i frendova.
Moje iskustvo penjanja Hornli grebena na Materhornu je ovde došlo do izražaja i osećao sam se prilično sigurno u vođenju naveze. Tatajana je odlično napredovala i za nekih sat vremena izlazimo na vrh Lory. Pred vrh se nalazi jedna nezgodna deonica gde sa strme i okomite stene treba da se pređe na deo vrha Lory a da pri tome ima jako malo mogućnosti za neko među osiguranje. Tako da tu dolazi do punog izražaja naše sposobnosti u penjanju suve stene. Morali smo u nekoliko navrata da se mimoiđemo sa par naveza koje su dolazile sa druge strane grebena. Uvek je lep događaj pri susretu sa nekim u steni iako se to dešava na nezgodnom terenu.
Ceo greben je takav da se stalno penjete i spuštate i tako sve do vrha. Veoma lepo i dinamično. Pri izlasku na vrh oko nas su se navukli oblaci pa smo se jako malo zadržali radi fotografisanja i krenuli nazad. U spustu smo bili brži jer smo već poznavali teren i nije bilo nikoga da se mimoilazimo. Stižemo do dela stene gde je potrebno da se spuštate niz uže jer je taj način mnogo brži i efikasniji. Nakon 30m spusta ponovo se nalazimo na sedlu Lory. U toku uspona imali smo vezu sa Davorom ali nakon našeg silaska na glečer nismo nikako mogli da stupimo u kontakt. Tako da nisu znali da li smo sišli sa vrh i krenuli ka domu.
Silazak sa vrha
Vreme se jako pogoršalo u roku od pola sata smo bili u oluji koja nas je zasipala na početku snegom i vetrom a kasnije veoma neprijatnom kišom. Sećam se da su mi rukavice bile toliko mokre da sam na svakih par minuta mogao da iscedim mnogo vode. Iako smo se brzo kretali nismo mogli da izbegnemo da budemo skroz mokri. Sneg je znatno omekšao i koračanje je bilo mnogo teže nego u usponu. Klizali smo i padali sve dok nismo sišli na ravan deo glečera. Nako dugog i umarajućeg silaska obreli smo se u predvorju doma Blanc. Nikada se nisam toliko srećno osećao pri silasku sa vrha. Mokri i umorni ali sretni jer smo došli do ostatka ekipe.
Posle presvlačenja u stvari koje smo imali i koje su nam drugari pozajmili seli smo na ručak.
Još pamtim dobro taj momenat prepunog stola hrane a nisam mogao ni da je okusim od premora. To mi se prvi put desilo. Naravno sve je bilo uredu nakon odmora i dobrog sna.
Uveče smo uz piće nazdravili usponu i povratku sa vrhova.
Povratak do kombija je usledio rano ujutru istom stazom kao i u dolasku. U toku akcije se mnogo toga lepog izdešavalo i srećan sam što smo Davor i ja imali ovakvu ekipu za koje se vredi pomučiti i organizovati pripremne aktivnosti i samu akciju. Tako da im se ovim putem zahvaljujem na svom strpljenju, volji i pokazanom znanju u toku učestvovanju na ovoj akciji.
Članovi ekipe su bili: Franja Menrat, Jelena Prodanović, Tatjana Andrijanić, Dragi Novaković, Bojan Milovanović, Borislav Jutanda, Davor Ciganković i Nikola Radojević.
Nastavak putovanja nas je doveo ponovo u mesto Riva del Garda na zasluženi odmor od svega.
Sutra dan smo svi obišli grad Arco a Tatjana i ja išli na penjanje u oblasti planine Bretna gde smo popeli atraktivan smer Rita dužine 400 m u 15 rastežaja sa ocenama III, IV, i V- u detaljima po ocenama UIAA.
Ova akcija je bila značajna po mnogo tome ne samo za naše klubove i nas već i za saveze jer po našim informacijama ovo je prvi organizovani uspon na ove vrhove iz naše zemlje. Ako neko ima informaciju o tome da li je ipak neko ranije izašao na ove vrhove bilo bi lepo da nam javi ili to prenese PSS.
Zahvaljujem se svima na podršci jer je to veoma važno za sve odlaske na ovakve pohode i poduhvate.
Tekst: Nikola Radojević
Fotografije: Franja Menrat i Nikola Radojević
Link ka filmu sa akcije:
https://www.youtube.com/watch?v=gJxyFu3k-Pg