Annapurna circuit track, april 2017.

Petorica članova pančevačkog PD „Jelenak” otisnuli su se u sjajnu avanturu: da pređu kružni put oko masiva Anapurne u Nepalu…

Himalaji! Sama reč odjekuje moćno, veća je od života, premošćava vreme i sudbine, spaja nas sa vekovima koji su prošli i koji će tek doći. Upitaju nas kad se vratimo u ravnicu, šta je to što nas tera da planinarimo, da se otisnemo na naporna putovanja, načinom kako su to činili naši preci, peške, kao da pokušavamo da negiramo dostignuća modernog društva? Odgovor je teško pronaći, rečima nemoguće dati, te im pokazujemo fotografije. I uvek tim fotografija fali dubina i pravi osećaj veličine koji gorostasi poseduju. A sad kad smo se vratili sa Himalaja, kada su se utisci slegli, gledamo fotografije, u nadi da će deo magije preći i na slušaoca, da će energija premostiti kilometre.

Naša avantura je počela 1. marta ove godine. Nas petorica (svi članovi PD „Jelenak” iz Pančeva), okupili smo se na aerodromu „Nikola Tesla”, sa nadom da ćemo biti deo priče koju već vekovima čini kružni put oko masiva Anapurne u Nepalu. Različiti spolja, ali sa zajedničkom mišlju da uranjamo u nešto veće od svih nas. Putovanje duše je započelo dve godine pre samog poletanja, kada sam na internetu pročitao putopis naše čuvene biciklistkinje i putnice, Snežane Radojičić, te se javila duboka želja da i sam budem deo te predstave koji se odigrava u srcu jednog od najviših planinskih venaca na svetu. Pronalazak društva obično nije problem kada osoba punim srcem „gura” ideju, a kada se potkrepi činjenicama i slikama koje privlače pažnju neobičnošću i lepotom, priča kao da se sklapa sama od sebe. Na kraju je ekspedicija brojala pet članova, od čega je najmlađi imao 21 godinu, a ovo mu je predstavljao prvi kontakt sa visokogorstvom.

Put se nije dojmio preterano napornim – lakše nam je „pao” nego vikend-ture u Crnoj Gori. Istog trenutka kako smo izašli sa aerodroma, znao sam da mi se Nepal, kao zemlja – dopada! Iako u gradu vlada potpuni saobraćajni haos, nikakve signalizacije nema, a ljudi voze na samoj granici sudara, sa osmehom dočekujem kulturološke različitosti kojima smo bombardovani sa svih strana, a čije nabrajanje bi svakako zavređivalo poseban tekst. Hrana je zasnovana na pirinču i drugom povrću na koje smo navikli, ali i začinima koji su potpuna novost za naša čula. Kathmandu je prestonica za četiri miliona duša sa infrastrukturom koja je u stanju da se adekvatno izbori sa potrebama deset puta manje ljudi.

Ugovaranje samog treka u jednoj od mnogobrojnih agencija u Kathmanduu je išlo glatko, uzeli smo tri nosača (napomena: Šerpasi su etnička grupa, svim Nepalcima je zajedničko da od malih nogu nose velike terete), zajedno sa neophodnim dozvolama za ulazak u nacionalni park. Otisnuli smo se na put džipom. Nešto planinarske opreme smo dokupili u samom Katmanduu, gde je zaista jeftina, mada kvalitetom ne može da se meri sa zapadnjačkim originalima. Dvesta pedeset kilometara zemljanog puta, ispresecanog rupama, ponegde preprečenim potocima, uvek opterećenog saobraćajem, prelazili smo veći deo dana, a prenoćili smo u tipičnom nepalskom selu, gde se većina stanovništva bavi ugošćavanjem turista – planinara, kojih prođe oko 50 do 100 hiljada svake godine. Smeštaj je širom treka izuzetno udoban za planinarske standarde, obuhvata izbor od preko 15 jela, topao tuš, čist čaršav i ćebad. Vaša je briga samo da pešačite, koliko ko može, a mi smo prevaljivali 15-25 km dnevno, za oko šest sati laganog hoda, uz pauze za fotografisanje! Priroda nas je svakog dana oduševljavala, te nam je brzo ponestajalo prideva da opišemo sve te silne vrhove na 5.000-8.000 mnv, vodopadne kaskade više od jednog kilometra, brzake i pašnjake nezamislive veličine. Glavni nam je utisak da je priroda slične lepote onoj u Crnoj Gori, ali da je daleko masivnija, te stoga atraktivnija i privlačnija. Neuporedivi su Himalaji sa bilo kojom planinom u Evropi!

Planinarenje nas je vodilo od 1.100 mnv, zelenih polja i kanjona, preko širokih zaravni na 3.500 mnv, do krajnje tačke na koju stižu planinari-rekreativci, oko 5.000 mnv, večito prekrivenih snegom i ledom. Uspon do 3.500 mnv sa aklimatizacijom je trajao četiri dana, nakon čega je započeo veči izazov, sa prvim znacima i simptomima visinske bolesti, poput nedostatka vazduha, osećaja da se gušite koji brzo prođe u mirovanju, nesanice, gubitka apetita i slično. Hod na visinama preko 4.000 mnv je lagan, nema brzih pokreta, a pozitivan stav umnogome olakšava stanje tela, tera vas da nastavite, čak i kada vam se čini da ste previše umorni i da makar stojite!

Od sela Manang, na 3.500 mnv smo se odvojili od glavne staze treka, ka Tilićo jezeru na 4.919 mnv (jedno od najviših na svetu), za šta nam je trebalo četiri puna dana, za koje vreme se može reći da smo zabeležili neke od najimpresivnijih kadrova čitave ture, poput sipara dugog preko 1.500 m. Zaista predeli koji oduzimaju dah!

Sam prelazak najviše tačke treka je bio prilično naporan, pre svega jer dobar deo vremena provodite na visinama koje su iznad bilo kojih u Evropi. Thorung La prevoj se nalazi na 5.416 mnv, a do njega nam je trebalo pet sati hoda, uz četiri sata spusta i preko 1.700 m silaska. Opasnih situacija za vreme treka na svu sreću nismo imali, a na tim visinama, iznenađenja su obično bolna i smrtonosna. Za takve situacije, tu je redovna helikopterska služba, koju smo, na svu sreću, posmatrali samo iz daleka.

Prelaskom na drugu stranu planine, dva dana smo izdvojili za uspon na Poon hill, odakle je fantastičan pogled na većinu vrhova preko 8.000 mnv, ovog dela Himalaja, pre svega Annapurna south, Daulaghiri, Nilgiri i druge, koje smo ugledali po poslednji put, sa izlaskom sunca, što je slika ugravirana čvrsto u našim sećanjima.

Red je nešto reći i o našim nosačima: to su momci vredni, obično nasmejani, sa istinskom željom da vam pomognu i budu tu za vas, nikad nestrpljivi i sa razumevanjem da je ovo jedinstvena situacija za vas! Prosečna plata fizičkog radnika u Nepalu je oko 400 dinara (uz nešto pirinča), te nošenje stvari zapadnjacima za oko pet evra na dan (plus napojnica) predstavlja unosan posao, koji Nepalci ne smatraju degradirajućim!

Venac Anapurne zaklanja od kiše čitavu zemlju severno od sebe (tamo gde se Nepal susreće sa Tibetom), te su pejzaži sa druge strane prevoja sasvim drugačiji, predstavljaju daleko pustiji deo zemlje. Na južnom delu treka, sve do 4.200 mnv, možete videti listopadne šume, a potpuni izostanak svakog rastinja nastaje na oko 5.000 mnv, što čitavom pejzažu menja šmek. Od susreta sa životinjskim svetom, valja pomenuti grupu 15 majmuna koje smo uočili prvog dana i mnogobrojne konje, krave (svete životinje Hindusa), kao i jakove na ispaši.

Celo putovanje je trajalo 23 dana, s tim što smo hodali 14 dana. Trek se ne može svrstati u lake (bez obzira na masovnost), pre svega zbog velike visine, na koju se treba navići! Za one koje bi zanimao odlazak, ali nisu sigurni u svoje sposobnosti/kondiciju, ako možete popeti bilo koji vrh Durmitora iznad 2.000 mnv, spremni ste za Annapurna circuit trek! Novčano je situacija daleko povoljnija nego što bi se to moglo učiniti – na internetu se lako mogu naći različite procene dnevnih troškova, a nas je cela tura izašla malo više nego desetodnevni hotelski aranžman u Grčkoj.

Za kraj, u ime nas petorice koji smo prešli Thorung La, želeo bih da se zahvalim majkama, ženama i ostaloj rodbini i prijateljima koji su nas čekali. Znamo da vam nije bilo lako, hvala vam na strpljenju i razumevanju, dok smo mi jurili snove i pešačili na korak do zvezda!

Dr Milan Janić, Pančevo

Print Friendly, PDF & Email

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *