Chulu East

Kako smo bili tako blizu a tako deleko, kuvali u ekspres loncu i čekali s ilegalcima… Neuspeli uspon na Chulu East (6.584 m), Himalaji (Nepal), od 14. oktobra do 7. novembra….

Ako bi znameniti intro romana „Ana Karenjina” L. N. Tolstoja parafrazirali na „jeziku Himalaja”, on bi glasio: „Sve uspešne ekspedicije liče jedna na drugu ali svaka nuspešna, neuspešna je na svoj način”.

Čulu
„Kako ti se čini Mingmare?”, pitam svog vodiča Mingmara Sherpu dok oboje u rano jutro stojimo ispred šatora i zurimo u nebo.
„Nije dobro. Vreme izgleda opet loše.”
„Hajde da prvo spakujemo šatore, ako do tada ostane vedro idemo gore, a ako se ponovo počnu skupljati oblaci i krene vetar, onda…”. Zastadoh, predomišljam se, kako sad to da kažem i odjednom izustih: „Onda… idemo dole…”
„Odustajem od vrha”, rekoh i peseče me u stomaku.
A, bilo je to naše treće jutro iznad pet hiljada metara na Chulu East (6.584 m) i svaki dan bio je isti scenario: ujutru plavo nebo i tek po koji papaerjasti oblačić, kako jutro odmiče oblačića je sve više, u podne – sneg, vetar, vidljivost nula. Vejalo bi i duvalo ceo dan do duboko u noć, a jutro bi ponovo osvanulo plavo.
I dok silazimo, samu sebe mučim mislima zašto ali zašto sam donela takvu odluku. Možda bi sledeći dan bio vedar i onaj pravi, možda sam mogla popeti i po lošem vremenu… Zašto da ne, pa ljudi izlaze na vrhove i po užasnim uslovima… Kad odjednom javljaju iz Katmandua: „Jasmina, gde ste?… Silazite odmah dole, novi ciklon se formirao u južnoj Aziji… ODMAH DOLE!”
I tad mi je nekako laknulo i osećala sam se bolje. Ali, krenimo redom!

chulu-00

Ciklon
Sve je počelo ciklonom Hudhud i najvećom tragedijom koja je u istoriji planinarenja ikada zadesila Himalaje. Petnaesti oktobar, avion kasni zbog nevremena, Katmandu se ne vidi od crnih oblaka. Konačno uspevamo da sletimo, stižem u hotel, a tamo me čeka Ganesh Sharma vlasnik agencije „Mega Adventure International” sa lošim vestima: „Na Himalajima je od juče užasno nevreme, kažu da ima mnogo nastradalih, sve je blokirano”, kaže. Ja stojim potpuno nemo, ne mogu da verujem. Poslednji put sam penjala na Himalajima 2010. godine. Četiri godine sanjam i čekam ovu ekspediciju, a sada – nisam ni ušla u hotelsku sobu, nisam se ni raspakovala, a kažu mi da je sve propalo. Predlažu mi da penjem Lobuje ili Mhera Peak, jer oblast Everesta nije zahvaćena ciklonom. Kako to da penjem? Stvarno ne mogu. Ja sam popela pre četiri godine Island Peak (6.189 m) i sada sam se spremala da probam vrh koji je i viši i tehnički zahtevan. Lobuje je i niži i daleko lakši od Island Peaka, a Mhera Peak, iako preko 6.500 m, nije tehničkih zahtevan – samo hodanje do vrha kako kažu. „Meni nije stalo do popetog vrha po svaku cenu, i do bilo kakvog vrha samo da bi imala vrh. Došla sam da penjem Chulu East”, kažem. Posle dugog razgovora i razmatranja raznih mogićnosti donosimo odluku: uprkos svemu probaćemo Chulu. „Do kraja oktobra sneg i vreme se mogu stabilizovati…”, kaže Mingmar. I tako, 16. oktobra u rano jutro krenusmo Mingmar Sherpa moj vodič (Summit Guide), nosači Meg, Suba i ja. Svu našu opremu, šatore, 100 m užeta, klinove i kilograme opreme za penjanje po snegu i ledu nose Meg i Suba. Mingmar je vrhunski alpinistički vodič (pet puta Everest, Lotze, Manaslu, Dalugiri i nebrojeni vrhovi od 7.000 i 6.000 m) i kao „top visinski šerpa” (top summit sherpa) nosi samo svoj lični ranac. Treking počinje poznatom stazom oko Anapurne. Svi trekeri, apsolutno svi koje srećemo hodaju u suprotnom pravcu i svi nas začuđeno gledaju kuda smo to krenuli. Govore nam da je vojska blokirala put u Manangu, da nikog ne puštaju iznad 3.500 m, da je gore mnogo snega. Govore nam da niko nije popeo Chulu i da su svi timovi morali biti evakuisani… Govore o mrtvima, o lavinama, o užasu… Ubeđuju nas da se vratimo. Kod mesta Humde na 3.200 m, skrećemo desno – tu se put za Chulu East bazni kamp odvaja od treking puta oko Anapurne. Pravimo prvi kamp na 3.700 m, drugi na 4.200, a odatle krećemo ka Chulu East baznom kampu na 5.140 m. Put do BK je strm i težak, naročito za nosače. Dok se penjemo srećemo dva tima koji silaze dole. Pričam sa članom japanskog tima. Kaže, išli su da penju Tilicho Peak (7.134 m) i morali odustati zbog nevremena, pa su došli da probaju Chulu East, pa su i tu odustali i na kraju gnevni i revoltirani iskoristiše tri dana lepog vremena i, da se ne vrate kući bez ikakvog vrha, popeše Chulu Far East, daleko lakši, manje zahtevan i manje opasan od Chulu Easta, i očito nedovoljna uteha. A gore na 5.140 m nas čeka neprijatno iznenađenje: na mestu koje zvanično predstavlja bazni kamp nije bilo nikoga. Sneg je do ramena… Užas! Ja nikada ranije nisam doživela da stanem i propadnem u sneg toliko da mi samo vire ruke i glava. Na pola sata hoda od baznog kampa nailazimo na mali plato, a ravna isturena terasa dovoljna je za dva šatora. Dok postavljamo šatore vreme odjednom počinje da se kvari i pojaviše se crni oblaci.

chulu-01

Nismo završili postavljanje šatora, a već je počeo da nas šiba jak vetar i sneg. „Šta je ovo Mingmare?… Pa sijalo je sunce do pre pola sata!”, pitam misleći u sebi šta ako je ovo opet neki ciklon. „Sad ne možemo dole, moramo ostati ovde”, odgovara. Plan je bio da dve noći prespavamo u baznom kampu, imamo treninge i da treći dan krenemo na takozvani „Summit Push” (finalni uspon). Meg i Suba bi ostali u baznom kampu, a Mingmar i ja bi krenuli sami. „Možes li da nosiš svu svoju opremu i svu našu hranu i primuse… Hm… Možda i koji ledni klin, a ja ću nositi šator, uže i sve ostalo?”, pita Mingmar „Mogu…”, odgovaram i trudim se da zvučim samouvereno, a istina je da mi kroz glavu prolaze misli: nosila sam mesecima težak ranac svake subote po Fruškoj Gori kao deo treninga, a sad jedan isti takav ranac treba da nosim po nečemo što sigurno nije Fruška Gora. E, ima da ga nosiš! Ako treba odmaraćeš se posle svakog koraka ali ćeš ga izneti! Uh, uh, uh… Prvo bi se popeli na 5.700 m i napravili novi kamp, odmorili se i oko 22 časa krenuli na vrh. Finalni uspon na Chulu East je veoma dug i zahtevan i zato je bolje krenuti što ranije, pre ponoći. Mingmar je doneo odluku: pošto nas je samo dvoje penjaćemo alpinistički. On će voditi, a ja ću ga osiguravati – penjaću druga i skupljati opremu. Eh… A da li bi uspela da nosim taj ranac na 5.700 m i kako bi izgledao taj uspon – nisam nikada otkrila. Naredne dane i noći proveli smo zatvoreni u šatorima čekajući 24 časa plavog neba bez vetra. Samo jedan vedar dan nam je trebao – i nismo ga dobili.

chulu-02

Dal bhat power 24 hours

Suba, Super Majstor Visinske Kuhinje ili Micheline Star High Altitude Chef… Što on dobro kuva! Moj apetit je rastao sa visinom i to je bilo predmet mnogih viceva. Mi tek stigli u bazni kamp i po nevremenu namestili šatore, a Suba krenuo da namešta primuse i iz torbe izvadi ni manje ni više nego pravi pravcati ekspres lonac. „Pa ti si nosio taj ekspres lonac na 5.000 m?”, pitam ga. „Naravno, kako ćemo kuvati dal bhat bez ekspres lonca”, kaže Suba. (Dal bhat je tradicionalno nepalsko jelo: bareni pirnač, kuvano sočivo dal i kari od povrća, sve servirano na velikom metalnom poslužavniku. Po tradiciji vam se sipa bar dva puta, a nije nepristojno tražiti i treći, što je bilo često u mom slučaju). „Kuvaćeš dal bhat na 5.300 m po snežnoj mećavi?” „Naravno, didi, dal bhat power 24 hour!”, odgovara on (didi, ili na nepalskom – seka, kao su me obično oslovljavali). E, da je bilo po hrani, mogla bi danima po najvećim mećavama da čekam u onom šatoru. „Suba, pa ti ne treba da radiš kao nosač, ti treba da budeš kuvar! Top šef! Da kuvaš dal bhat na ekspedicijama ima svi da lete na vrh Everesta!”, kažem ja. Sa uspešnih ekpedicija se ljudi vraćaju sa popetim vrhom, jako mršavi i iscrpljeni, a ja ću se, ako ovo nevreme potraje, vratiti bez popetog vrha, debela i srećna.

chulu-03

Ilegalci

Baš kad smo stigli u bazni kamp, namestili šatore, a Suba krenuo da kuva dal bhat, odjednom primetimo kroz sneg i maglu siluetu koja ide ka nama. „Vi ste sad stigli? Nas je dvoje, danas smo krenuli ka visokom kampu ali smo odustali zbog vremena. Jeste li sreli ona dva tima kada ste dolazili?”, pita na engleskom sa jakim nemačkim akcentom visok mladić, sav prekriven snegom, jako uzbuđen. „Da, sreli smo ih”, odgovaram. „Nama je neko od njihovih vodiča ili nosača nožem isekao šator”, kaže. „Štaaaaa!?”, pitam začuđeno. „Da, da, zato što smo nezavisni penjači, što penjemo bez vodiča.” „Mi smo sad stigli, moj šerpa i moji nosači vam nisu isekli šator”, odgovaram. „Možda je vetar ili kamen”, dodaje Mingmar. „Mi sutra idemo na vrh”, ljutito odgovori „nezavisni penjač”, okrete se i nestade u magli. „Vuaaaau, Mingmar, jesi li video ovo? Isekli im nožem šator!”, pričam posle. „Niko njima nije isekao ništa! Oni su ilegalci i prevaranti. Kladim se da nemaju „Summit Permit” (dozvola za uspon koju morate da platite nepalskoj vladi). Ja imam ovlašćenje i sutra ću da odem i tražim da mi ga pokažu i ako ga nemaju ima da ih prijavim, pa će ići u zatvor.” „Nemoj, Mngmar, pusti, neka penju ako hoće…” „A ne! Neće oni sami penjati ništa, oni čekaju da mi krenemo pa da idu za nama. Znam ja njih, dosta je meni tih ilegalaca. Na svakoj ekspediciji samo se šunjaju po kampu. Tako jednom izvedem moj tim na vrh, kad idu ilegalci za nama, a jedan prikopčao svoj žimar na moje uže. Možeš li da veruješ, on stavlja svoj žimar na moje uže! E, kad su došli na vrh, mislim, neću se ja s tobom svađati na 8000 m, nego ja spustim moj tim i skinem svu užad, pa da vidim kako će prevaranti da siđu sada!” „Pa, šta si ih tako ostavio? I kako su sišli?”, pitam. „Šta me briga kako su sišli, prevaranti jedni! On stavlja žimar na moje uže, a posle kad se vrati kući priča kako je on veliki penjač i penje bez Šerpi. U Nepalu postoji zakon po kome je zabranjeno penjati bez licenciranog vodiča ali taj zakon niko ne poštuje.” Naredni dan pitam da li je par otišao, a Mingmar mi odgovara: „Nisu oni otišli nigde, eno ih, čekaju nas. E, neće oni penjati kad i mi, neće oni ići za nama i pratiti moje tragove! Samo neka probaju!” Zaista, dok smo te dane čekali po nevremenu, često bi ugledali u daljini priliku koja izviruje iza steme i gleda šta radimo. Mingmar je u pravu, oni stvarno čekaju nas. A ilegalaca ima mnogo, bar 50% trekera oko Anapurne čine takozvani nezavisni trekeri koji idu potpuno sami. Pričajući sa njima otkrih da mnogi nemaju skoro nikakvog iskustva u planini. Taj veliki broj prilično naivnih i neiskusnih mladih ljudi koji idu sami je doprineo tako velikom broju nastradalih i ključan je faktor u tragediji na Anapurni. Često bi mi prilazili i pitali za razne savete i pomoć sve dok jednom nisam dobila bukvicu. „Zašto im govoriš, zašto im pomažeš? Misle da mogu sami, e, pa neka idu sami. Ti si skupo platila svog vodiča da ti pomaže!”, ljutito će Mingmar. I tako, ja sam pazila da pred Mingmarom ne pričam s ilegalcima da ga ne ljutim.

chulu-velika

Epilog

Mene sada po povratku pitaju mnogi da li sam razočarana i očajna što sam morala odustati i uvek se začude kada shvate da nisam. To nije kao kada odlučite da idete na subotnju šetnju po Fruškoj Gori, probudite se, pada kiša i odustanete, a posle se ceo dan kajete što ipak niste otišli. Ja nisam tada odlučivala o vrhu niti mislila o vrhu. Odluka koju sam donosila bila je: da li želim da se vratim kući ili želim da nastavim igru u kojoj je jedan od veoma mogućih rezultata taj da se kući neću vratiti. Čuveni Ed Viestrus je rekao: „Odlazak na vrh je opcija, povratak je obaveza.” A Chulu? Pa, videćemo se mi još lepotice!

Tekst: Jasmina Tekić, foto: Jasmina Tekić

Print Friendly, PDF & Email

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *