Dent Blanche ili jedan dan života

Kako sam u jednom danu postala ilegalni emigrant, držala beli dijamant u ruci, bila u rukama alpinističkog Breda Pita i silazila sedeći

„Dent Blanš? A gde je to? Nije mi poznat… A koliko je visok?”, bila su uobičajena pitanja onih kojima bih rekla da idem na ovaj vrh. Moram priznati da ni sama nisam znala gotovo ništa o ovom vrhu. Kada se u Srbiji kaže „Alpi” – onda to po pravilu obično znači Grand Paradiso, Monte Rosa, Grossglockner, Mont Blanc, i to samo za odabrane njegovo veličanstvo Matterhorn. Eh, a u Alpima postoje 82 vrha preko 4.000 m, mnogi i lepši i teži i veličanstveniji, pa ipak za nas nekako uvek ostaju nepoznati i u tami.

Poziv na Dent Blanš stigao je neočekivano i nezasluženo. Ja da probam Dent Blanš? Uh! Kada neka planina sadrži u svom nazivu reč „dent” (zub), e onda znate šta vas čeka. Tražeči na internetu informacije o ovom vrhu nailazih obično na sledeće natpise: „najteža severna strana u Alpima”, „Advance Mountaineering”, „prestižan alpinistički vrh”, „Beli dijamant imperijalne krune”…

CabanedeDB

Imperijalna kruna?

Imperijalna kruna vrhova od 4.000 m, jeste venac u Alpima, a čine je: Bishorn (4.153 m), Weisshorn (4.505 m), Zinalrothorn (4.221 m), Dent Blanche (4.357 m) i Ober Gabelhorn (4.063 m), sa Metterhornom (4.478 m) u pozadini. Kako kažu, prestižna je stvar i san svakog pravog alpiniste da popne Imperijalnu krunu, a popeti najteže smerove i severne strane na ovim vrhovima pošlo je za rukom samo onim najvećima.

Kažu još da po lepoti, Imperijalna kruna predstavlja najlepši i najdivljiji deo Alpa.

„Bred Pit”

„Šta si ti sve penjala na Alpima i Himalajima?”, pitao je „alpinistički Bred Pit”.

„Meni je veoma neprijatno da nekome tvoje veličine kažem šta sam popela.”

„A, ne, ne… Pa, zašto?”, osmehnu se „Bred Pit”.

„Penjala sam, ono što vi zovete, turističke vrhove od 4.000 i 6.000 m”, odgovorih.

Moj partner u ovoj avanturi je pravi „alpinistički Bred Pit”, profesionalni penjač i alpinista, vrhunski vodič, vrhunski spasilac, vrhunski instruktor, a u mom slučaju – vrhunska dadilja. Uz njegovo ime stoje najteže severne strane i smerovi u Alpima, Patagoniji, Josemitima, najteži ledopadi na severu Norveške (pravi identitet „Breda Pita” nalazi se u zvaničnom izveštaju u ASNS, PSV). Mora da je za njega Južni Greben (AD, III, IV) na Dent Blanšu koji treba da penjemo nešto kao Studenski smer na Kablaru, mislih ja.

LednickaPukotina

Ilegalni emigrant

Prvi dan predstavlja uspon do doma Cabane de la Dent Blanch na 3.507 m. Uspon počinje od parkirališta na 1.828 m u podnožju vrha. Lepa planinarska staza vijuga kroz predele kao iz slikovnice: zelene livade, ovce i kravice, a kućice kao u priči „Ivica i Marica”. Međutim, kako idete sve više vegetacija nestaje, prijatna stazica postaje sve strmija i pretvara se u veoma strmo kamenje, sipar, često sneg… Na to vas upozorava i markacija koja od crvene postaje plava (plavo je boja za teške planinarke staze u Švajcarskoj).

Dom je podignit u samoj steni, ulazim unutra i odmah primećujem da su ljudi veoma drugačiji od onih koji se viđaju po domovima na takozvanim popularnim alpskim vrhovimna.

„Vau! Pa ovi su svi pravi! Ovde ima i onih poznatih… Pa ja sam ovde ilegalni emigrant…”, pomislih u sebi.

U domu je bilo otprilike petnaestak dvojnih naveza, većina će penjati Južni, a poneki Zapadni greben veoma dug i težak. „Bred Pit” je odlučio da na uspon krenemo u pet ujutru. Pustićemo sve naveze ispred nas i ući u smer kad ostali već poodmaknu zbog bezbednosti.

Glecer VELIKA

Elegantno i brzo penjanje i nešto manje elegantno i manje brzo silaženje

„Ako se težina smera meri brojem piva koje treba popiti posle popetog smera, onda je ovo smer težak gajbu piva”, kažu meni. Tokom penjanja do doma na 3.507 m, Dent Blanš se uzdiže u obliku kamene piramide. Desno je oštar severni greben, a levo južni. Negde na sredini južnog grebena primetićete nešto kao malu kvržicu. To je „Veliki žandar” i posebna je stvar tokom penjanja južnog grebena uz put se popeti i na vrh Velikog žandara. Gledan sa planinarske staze vrh ne deluje osobito velik. Eh, kakva je to varka – tek kad od doma krenete na uspon pred vama se ukaže sva kolosalnos i prava veličina ove planine.

2„Ooo… Pa ovo je kao Everest! Ovome nema kraja!”, stojom zabezeknuto pred ulazak u smer. Uspon kreće odmah čim izađete iz doma gde se preko nekog stenja i kamenja popnete na snežni plato kojim posle nešto hodanja dolazite do početka grebena, odatle sledi penjanje sve do vrha (cepin i štapovi vam više ne trebaju).

„Bred Pit” vodi i po prvi put ne samo da imam priliku da gledam kako penje vrhunski alpinista (kako se samo lako i brzo kreće), već i da penjem za mene na potpuno novi način: brzo, lako i simultano. „Bred Pit” od opreme ima samo tri mala karabinera s maticom i jednu gurtnu za pojasom, a na leđima minijaturni ranac takozvana „punjena kokoška”. Ja imam samo jedan karabiner i ranac koji je u poređenju sa „Bredovim” jedna poprilična punjena ćurka (moj ranac od 35 l je suviše velik, kaže „Bred Pit”, 10-15 l je ono sa čime se penje). Vezani smo jednim užetom od 40 m i to je apsolutno sve. Nema frendova, čokova, klinova, kompleta, ATC-a, prusika, gurtni… Osiguravanje i abseilovanje se radi polulađarcem, a lađarac koristite da se usidrite. Nema nikakve teške opreme da je vučete na sebi. Nema gubljenja vremena da postavljate i vadite sva ta međuosiguranja, i pravite sidrišta.

„Bred Pit” počinje da penje i posle nekoliko metara ja krećem za njim. On penje u cik-cak, krivuda po steni, za to vreme kroz pukotine, procepe i preko izbočina provlači ili obmotava uže, a ja dok penjem za njim to skidam. Uglavnom penjemo simultano, a ponekad čak i na istoj visini, on sa jedne, a ja sa druge strane grenbena. On prirodne oblike stene koristi kao osiguranja i sidrišta. U slučaju ako bi neko od nas pao, mi smo zaštićeni, jer uže bi se automatski zakočilo. Ovo je veoma brz i elegantan način penjanja.

dent_blanche_brute_propreVertikalno penjanje se neprestano smenjuje sa grebenskim i tome kao da nema kraja. Negde na pola puta nailazimo na Velikog žandara. E, ono što je izgledalo iz daleka kao nekakva kvržica, sada je ogromna vertikalna stena, kao statua postavljena na greben. Obilazimo je sa leve strane i, koliko nam je poznato, ni jedna naveza tog dana nije penjala Žandara – svi su ga obišli. Što ste bliži vrhu smer je sve teži i pred sam vrh prelazi u IV.

Stena je lepa i čvrsta i sve što uhvatite drži. Uspon je jako eksponiran i stalno ste na ivici žileta. Za razliku od popularnih smerova na Matterhornu ovde nema sajli niti bilo čega da vam pomogne – samo stena, 4.000 m, nebo i vi.

Dok bih penjala neku od vertikala mislila bih: „Ovo je vrh!” Ali uvek me je čekalo razočarenje. Na vrhu stene bih shvatila da ima još i još… I još! I kad sam već prestala da brojim i da se nadam da baš sad izlazim na vrh – pojavio se veliki metalni krst. Ovakvom tehnikom penjanja izašli smo na vrh za četiri i po sata, što je nešto više od proseka (dobra naveza izađe za četiri sata ili čak manje, a „Bred Pit” sam za manje od tri). A na vrhu…Ah! Najlepši pogled na Alpima: sa desne strane masiv Mont Blanc, u sredini, tačno pred vama Matterhorn, a levo u svoj svojoj lepoti najveličanstveniji od svih Weisshorn. Da li je to bila čarobna moć „Bred Pita” ili nešto drugo ali ja se nisam uopšte bojala. Zašto, to ni sama sebi ne mogu da objasnim. Nisam se bojala, penjala sam i baš uživala.

DentBlanche4357m

Spuštanje u… čudnom stilu

E, pa spuštanje je bilo… Hm! Pa bilo je u – „mom” stilu. Ja sam, eto, poznata među prijateljima penjačima i planinarima po svom neumeću da hodam nizbrdo po kamenju i siparu. Eh, da je „Bred Pit” znao šta ga čeka! I tako, krenusmo dole… Najlakše je bilo sići niz četvorku i težu trojku, tu se abseilovalo ili otpenjavalo. Problem je nastajao na takozvanim lakim delovima. Dok je „Bred Pit” hodao po žiletu i skakutao s kamena na kamen nad provalijama, ambisima i praznim prostorom, ja sam odlučila da je najbolje da sednem ili uzjašem i zagrlim sve što se moglo uzjahati i zgrliti. Posle mnogo „jahanja i grljenja” raznih stena „Bred Pit” je odlučio da ću ja absejlovati sve do doma i tako sam se na užetu i sedeći u pojasu spustila u sam se dom. Dok smo ka vrhu obišli nekoliko naveza, pri spuštanju su nas svi stigli i ja sam apsolutno poslednja trijumfalno sa „Bred Pitom” ušla u dom.

Dok smo silazili „Bred Pit” je rekao da proizvođači treba da počnu da prave specijalne pantalone sa ojačanjima za one koji silaze kao ja. Ako me sad pitate šta je bilo najteže, mogu samo reći: lako je penjati IV na 4.000 m ali ono silaženje po kamenju oko doma – e, to je meni bilo najteže.

Summit VELIKA

Ovo nije vrh za svakoga. Iako je smer težine samo III i IV, treba penjati na 4.000 m, a aklimatizacije nema. Jadan dan se probudite na visini od 500 m, a sledeće jutro ste već na 4.357 m. Na ovom vrhu je jako važno dobro znati smer. Linija južnog smera je apsolutno najlakši put na celoj planini, svako gubljenje ili skretanje sa smera znači da ćete se naći u nečemu što više nije III ili IV, nego mnogo teže ili potpuno nepenjivo. Treba dobro znati i tačne položaje nekoliko klinova u obliku ovnovskog roga za abseilovanje. Ti klinovi su slabo vidljivi, često nekako skriveni u steni. Ako ih promašite, a nemate opremu da pravite sidrište nećete moći da siđete. Planina je ogromna, jako teška i ne smete se izgubiti.

Alpinizam

Mnogi mi sada govore da sam ja sigurno prva žena, a moguće čak i prva osoba iz Srbije koja je ikada popela Dent Blanš. Meni to nije mnogo važno, jer ja nisam ni dobar penjač, a još manje alpinista. Ja sam na vrh izašla zahvaljajući tome što dobro podnosim visinu.

U Srbiji su danas po alpinističkim sekcijama i odsecima počeli da se pojavljuju mladi, talentovani penjači sa velikom strašću za ovaj sport. Bilo bi lepo da se bar neki od njih zainteresuju i za ovakve vrhove i da u budućnosti bar jedna srpska naveza popne, ne samo južni, nego i veoma težak zapadni greben (D+, V) kao i da se jednog dana naša zastava zavijori na svim vrhovima Imperijalne krune.

A „Bred Pit”?

Pošto se malo razmrdao penjući sa mnom Dent Blanš, posle ručka i kraćeg odmora, „Bred Pit” je umesto „punjene kokoške” ovaj put na leđa stavio daleko veći ranac i istog tog popodneva popeo na neki vrh blizu doma. Onda se malo zatrčao i samo skočio.

„Znaš, ja sam početnik u paraglajdingu”, kaže meni „Bred Pit”.

I dok je „početnik Bred Pit” leteo u dolinu pomislih: „Pa, kako se samo nisam setila? Ja u stvari treba da naučim da letim i onda neću morati da silazim sa vrha i hodam nizbrdo po kamenju i siparu četvoronoške i sedeći. Eto, postoji rešenje!”

Jasmina Tekić

 

Print Friendly, PDF & Email

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *