Faktor pada u alpinizmu

Alpinizam je ekstremna aktivnost koja se odvija u vertikalnoj sredini, neprirodnoj čoveku a uz maksimalno fizičko i psihičko opterećenje, pa shodno svemu nabrojanom pad je nekad izvestan. Pad u alpinizmu nije samo produkt greške penjača, već često kombinacija i splet više okolnosti čiji je ishod neminovni pad. Pad u alpinizmu danas nije isti kao nekad. Najveći napredak na polju bezbednosti dala je industrija sa novim materijalima i tehnologijama u proizvodnji alpinističke opreme. Dinamička užad su napravila pravu revoluciju u bezbednosti, njihova mogućnost istezanja i abpsorbovanja kinetičke energije pri padu, čim ukupno dejstvo sile na penjača svodi na tolerantan nivo. Pojasevi su udobniji sa proširenim i pravilno postavljenim obuhvatima (petljama) oko butina i kukova, gde su ujedno i najčvršće kosti čoveka. Bezbednosti su sigurno doprineli i pronalasci raznih tehničkih pomagala koja se glave ili ukivaju u stenu kao međuosiguranja. Sprave za osiguravanje dobile su nove oblike i nove funkcije u alpinizmu i sistemima koji se u alpinizmu koriste ali i najvažniju ulogu kontrole užeta u svim uslovima kao i u slučaju pada.

Psiho-fizičko stanje penjača posle pada je prilično diskutabilna kategorija i dosta je individualna. Jedina izvesna i merljiva kategorija koja pokazuje silu koja se pri padu prenosi na uže i penjača, je faktor pada izražen u brojevima od 0 do 2. Vrednost broja koja pokazuje faktor pada (F) je količnik između visine pada u metrima (h) i dužine raspoloživog užeta koje apsorbuje pad u metrima (l), te bi shodno tome obrazac za izračunavanje faktora pada bio:

F=h/l

Često se Faktor pada piše kao (FF) od „fall factor”, a i onda kad je potrebno iskazati koliki je stvarni ili efektivni (EFF) faktor pada uzimajući u obzir presavijanja i trenja užeta. Naravno kad pričamo o faktoru pada priča se samo o padu prvog penjača, a pad drugog penjača uzima se u obzir samo kod penjanja traverzni, u vertikalnoj sredini pad drugog penjača je sedanje u pojas i opterećivanje penjačke opreme.

Visina pada je u stvari vertikalna dužina pada u metrima merena od mesta ispadanja penjača iz smera pa do tačke na kojoj se zaustavi. Dužina raspoloživog užeta je ukupna dužina užeta merena u metrima, od penjača do sprave osiguravaoca, znači užeta koje je učestvovalo u zaustavljanju pada. Ovo praktično znači da je svaki pad bezbedniji što je penjač dalje od štanda jer u padu učestvuje više raspoloživog užeta. Zbog jednostavnosti u računanju i nekih malih razlika u ukupnom rezultatu, zanemaruju se trenja užeta u međuosiguranjima koja faktor pada uvećavaju. U većini slučajeva duži padovi su obično bezbedniji jer u njima učestvuje više raspoloživog užeta koje će svojim dinamičkim sposobnostima apsorbovati i raspršiti silu koja se prenosi na penjača i opremu. Faktor pada može imati maksimalnu vrednost 2 jer dužina pada nemože biti dva puta duža od dužine užeta koje zaustavlja pad. Ovu maksimalnu vrednostpad će imati u slučaju da penjač posle štanda ne postavi nijedno međuosiguranje tako da će uslučaju pada završiti ispod nivoa štada isto onoliko koliko je bio iznad pre ispadanja. Čim se postavi prvo međuosigurtanje smanjuje se dužina potecncijalnog pada a rezultat je i manji faktor pada.

Dobro zapamtite pad bliže tlu ili bliže penjaču koji osigurava je po difoltu teži pad sa većim koeficijentom jer u absorpci pada učestvuje malo užeta!

Faktor pada 1 respektuje se kao ozbiljan a faktor pada vrednosti 2 kao ekstreman zbog velikog opterećenja na penjača koji je pao, na osiguravaoca kao i na opremu. Pad od 0,5 i manji smatra se prihvatljivim.

A sad da razmotrimo situacije kod velikih presavijanja užeta u međuosiguranjima koja nesumljivo povećavaju i trenja užeta u tim tačkama i sprečava uže da pravilno apsorbuje i rasprši energiju pada.

U slučaju da se uže ne presavija u međuosiguranjima ono će celom dužinom prihvatiti pad, a u slučaju presavijanja i trenja raspoloživo uže je dosta manje čim će faktor pada biti znatno veći.

Bealova ilustracija uticaja trenja u sistemu:

Na prvoj ilustraci svako međuosiguranje deformiše i presavija uže 200 od pravca kretanja. Matematički proračun EFF bi bio:

EFF=H/(L0+0.63L1+0.49L2+0.37L3+0.29L4+0.225L5)

EFF= 0.33; Prihvatljiv.

Na drugoj ilustraci svako međuosiguranje deformiše i presavija uže 200 od pravca kretanja i uže ima trenje između međuosiguranja i bez trenja u prvaom međuosiguranju. Matematički proračun EFF bi bio:

EFF=H/(L0+0.52L1+0.33L2+0.19L3+0.11L4+0.06L5)

EFF= 0.90; Relativno ozbiljan.

Što se tiče presavijanja u međuosiguranjima ona mogu da budu veoma opasna i mogu da u mnogo povećaju faktor pada tako što će smanjiti „raspoloživo” uže. Kada između prvog penjača i osiguravaoca ima dosta užeta a presavijanja su velika može se desiti da osiguravaoc i ne oseti pad prvog penjača. Prema datoj ilustraci raspoloživo uže je označeno crvenom bojom. Da bi se izbegla velika presavijanja, alpinisti koriste dva užeta ili duže komplete kako bi što više ispravili liniju užeta.

Izuzetno pad može imati vrednosti veće od dva samo u slučaju da prilikom pada prvog penjača dođe do glavljenja užeta na prepreci ispod zadnje postavljenog međuosiguranja, dok penjač pada i tako ostavi veoma malo užeta da abpsorbuje pad kao na slici. U datom primeru metar užeta abpsorbuje tri metra pada. Da bi se ovo izbeglo savet je prilikom pada odbiti se od stene što dalje, jer padanje uz samu stenu nosi rizik da je zakačimo telom pre nego što uže preuzme našu težinu, a samim tim distanciramo uže od nehih pukotina u koje bi moglo upasti i pad učiniti još tragičnijim.

Mali faktor pada nije uvek i bezbedan. Pad na policu je uvek rizičan i u tom slučaju možemo samo meriti visinu pada da bi imali sliku o silini udara na penjača koji je pao. U primeru na slici raspoloživo uže ima funkciju da zadrži penjača na polici ili da spreči i uhvati dalji pad sa police.

Dinamičko osiguranje

Dobro pravilo naših škola alpinizma je to da se prvi penjač osigurava sa pojasa drugog penjača. Postoje i neke škole npr. Nemačka koja iz razloga tradicije osigurava prvog penjača sa štanda. U prvom pravilu kad osiguravamo penjača sa pojasa a penjač padne i utroši dinamički potencijal užeta, istegne ga do kraja srazmerno težini penjača i dinamičkim osobinama užeta, na scenu stupa dodatna dinamika osiguravaoca koja ujedno otklanja efekat koturače na zadnje postavljenom međuosiguranju i otklanja efekat zamajca koji pali penjač pravi. Ovaj efekat postiže se samo ako osiguravaoc ima prostora da prilikom istezanja užeta, svojim telom (kao na slici) ili malo propuštajući uže kroz spravu stabiliše pad. Kod nas se podrazumeva malo duže osiguranje kojim je osiguravaoc vezan i osiguran na štandu, naravno koliko to dozvoljava prostor na štandu. Male police, viseći štandovi ili štandovi ispod niskih svodova i previsa ne dozvoljavaju puno pomeranja pa osiguravaoc mora biti što bliže štandu da smanji kretanja pri padu penjača koga osigurava. Za uspešnost pri ovakvom načinu osiguranja neophodne su vežbe koje se uvežbavaju na kursevima, a uspešnost je direktno povezana sa težinom oba penjača, visinom pada i psihofizičkim sposobnostima osiguravaoca. Iz razloga malog propuštanja užeta kroz spravu radi stabilisanja pada, jasno je zašto su autoblok sprave poput gri-grija i sličnih spravica zabranjene u alpinizmu. Postoje i teorije da autoblok sprave sigurno zaustave pad, što je tačno, ali zanemaruju dejstvo takvih sprava na palog penjača, osiguravaoca (drugog penjača) kao i na međuosiguranja i opremu.

Zadnje međuosiguranje trpi veliko opterećenje. Na njemu ne završava samo težina palog penjača, već i težina osiguravaoca. Baš iz tih razloga je potrebno dodatno, dinamičko stabilisanje prilikom prihvatanja zaustavnog trzaja. Naravno da sila na zadnjem međuosiguranju koje izdržava pad, zavisi od situacije, ali 3: 5: 8 je radna pretpostavka već dugi niz godina.

Beal je kao vodeća firma u proizvodnji alpinističke opreme, a posebno užadi, uradio testove opreme pri različitim faktorima pada. Prikazaćemo samo jedan primer gde je ilustrativno prikazan pad od 8 metara pri faktoru pada EFF= 0.72 gde je prikazan efekat raznih sprava i njihov uticaj i dejstvo na zadnje međuosiguranje izražen u kilo-njutnima.

Iz datog primera se vidi da najmanje sile na zadnje međuosiguranje proizvodi osmica koja kontrolu i blokiranje pri osiguranju radi trenjem, pa zatim puž koji kontrolu i blokadu radi štipanjem. A najveću silu na zadnjem međuosiguranju proizvodi gri-gri koji je auto blok sprava. Gotovo isti odnos na zadnje međuosiguranje je i kad se radi o presavijanjima u međuosiguranjima kao i prilikom trenja užeta o stenu.

Pad u traverzni

Kako rekosmo pad u traverzni ima svoje specifičnosti. Gledajući samo matematiku pad u traverzni ima malu visinu pada što znači i mali faktor pada. Međutim povrede kod ovih padova su mnogo opasnije, teže a što je gore pad ima horizontalne, preciznije dijagonalne vrednosti ili jednostavno penjač pada bočno i teško može da izbegne rotiranja i da se rukama i nogama dočeka na stenu. Čak i da se u nekom trenutku dočeka nogama inercija centrifugalne sile ga tera na dalja rotiranja i pravi klatno. Ako se na kraju tog klatna nalazi stena ili neki blok to može biti i prilično opasno. Svaki pad u traverzni respektuje se kao ozbiljan u nekim slučajevima kao ekstreman. U traverznama pad je jednako opasan i za prvog i drugog penjača.

Neki saveti kod penjanja traverzni glasi li bi: Ukoliko je moguće pravi štand na ulasku i na izlasku iz traverzne. Penji sa dva užeta. Postavljaj što više međuosiguranja. Za svako međuosiguranje računaj pravac pada. Uzmi u obzir efekat koturače na postavljeno međuosiguranje jer ono je neminovno pri padu u traverzni. Trudite se da razmak između štandova po mogućstvu bude što kraći,ne duži od npr. 30 metara, samo tako će te imati dovoljno užeta za eventualno spašavanje.

Faktor pada sa aspekta međuosiguranja

Prvo međuosiguranje postavlja se odmah sa štanda, iznad ili na samom štandu iz razloga da prvi penjač u slučaju pada ne bi pao osiguravaocu „na pojas”. Svako sledeće međuosiguranje ima bar toliki razmak da penjač u slučaju pada ne može da padne do štanda na kome je osiguravaoc, što znači da su prva međuosiguranja češća i na manjim rastojanjima a što je penjač dalje od štanda međuosiguranja se postavljaju iskustveno. Prilikom postavljanja međuosiguranja penjač računa pravac eventualnog pada i prema tom pravcu glavi ili ukiva opremu za međuosiguranja u stenu. Kompletima koliko god može ispravlja liniju užeta. Svako međuosiguranje respektuje kao da će baš na njega pasti i da ono mora da izdrži njegov pad.

Prilikom pada, uže teži da celom svojom dužinom ispravi liniju, što znači da će posle pada na međuosiguranje delovati sile u drugom pravcu, a taj pravac nije pravac pada. Ovo je posebno bitno za opremu koju glavimo u stenu kao što su čokovi, trikemovi, frendovi i sl. Ukoliko dođe do ispadanja bilo kog međuosiguranja, pad penjača će se produžiti. To produženje pada dešava se na užetu koje je utrošilo svoj dinamički potencijal i možemo reći da se odvija kao i na užetu sa niskim koeficijentom istezanja (polustatičko), što znači da će veliku silu i snagu prenositi na naredna međuosiguranja. Ispadanje međuosiguranja može da krene od prvog ili poslednje postavljenog ankera a posle prvog ispadanja najviše energije se prenese na sledeći anker. Ovaj efekat poznat je kao efekat rajfešlusa ili „ziper”. Shodno tome da li je rajfešlus krenuo sa prvog ili zadnjeg međuosiguranja razlikujemo „rajfešlus odozdo” i „rajfešlus odozgo”.

Ako me pitate kako izbeći pad u alpinizmu ili ga spustiti na bezbedan nivo, pa rekao bih pored svih gore navedenih saveta za pojedinačne slučajeve:

Alpinizam podrazumeva velika odricanja, obuku, nastavu i uvežbavanja. Samo dobro obučeni i uvežbani možete krenuti da penjete i da ste spremni da vaš pad ili pad vašeg partnera spustite na tolerantan nivo. U alpinizmu ne postoje potpuno siguran pad, zato dobro pripremite, ojačajte i um i telo za penjanje bez padova”.

Literatura: Ilustracije internet

Nastavni tim AONS

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *