Priprema za ekspedicije – Prokletije: Jezerski vrh (Maja e Jezercës), težim putem

 

Poput većine planinara koji streme visokogorstvu, odrastala sam opčinjena pričama i opisima Prokletija, među kojima se posebno ističe uzbudljivo i avanturističko poglavlje o usponu na Maja Jezerce. Dok sam još kao mladi planinar penjala vrhove Durmitora, vodila bitke na stenovitim grebenima Julijskih Alpa i na vetrom šibanim vrhovima naših planina, često sam razmišljala kada će doći trenutak u mom planinarskom iskustvu da ću moći da se upustim u zimski uspon na Jezerski vrh.

Prokletije veoma dugo privlače pažnju svetskih zaljubljenika u planine. Još početkom 20. veka brojni avanturisti i naučnici posetili su Prokletije i istraživali ih. U rano leto 1929. godine, gotovo svi najviši vrhovi Prokletija bili su izmereni i klasifikovani od strane italijanskih geodeta. Samo nedelju ili dve kasnije (26. jula 1929. godine), tri britanska penjača Sleeman, Elmalie i Ellwood prvi su se popeli na Jezerski vrh. Nedugo za njima, ovaj vrh su osvojili i alpinisti Austrije.

Uspon na najviši vrh Prokletija – Jezerski vrh (alb. Maja e Jezercës), visok 2.694 m nalazi se par kilometara unutar teritorije severne Albanije. U zimskim uslovima uspon na ovaj vrh se može meriti sa onima koji se preduzimaju na ozbiljnim ekspedicijama i predstavlja odličnu pripremu visokogoraca.

4 Dolina jezera

Napokon!

Početkom januara ove godine, javlja mi prijatelj, vodič PK „Pobeda”, Milan Pamučar, da će sredinom marta voditi zimski uspon na Maja Jezerce. Napokon! Istog trena se prijavljujem, dosadno ispitujem za tačne datume, kao malo dete počinju misli da se gomilaju i sve one prelepe slike planina, nepregledna mora snega, kuloari i oštri vrhovi koji ostavljaju bez daha. Iz zime u zimu, sa nestrpljenjem čekam dobar trenutak da se ostvari i taj san. Već duže, loši vremenski uslovi, mnogo kiše u rano proleće, učestale lavine, prerano otopljavanje dovodili su do odlaganja ili obustavljanja ove akcije u Prokletijama. Međutim, planinarenje čoveka nauči strpljenju i mudrosti iščekivanja pravog momenta.

Dva dana pred polazak na akciju, Milan mi piše: „Vreme će biti odlično. Jednom u pet godina se ovako otvara. Biće ovo odličan vikend!”

Krećemo u četvrtak uveče. Kao i obično, pre dolaska samog prevoza, dok stojimo i čekamo, srećemo se sa starim poznanicima, a sa onim novim se upoznajemo. U žaru priče o podvizima na planinama vreme prolazi brzo i, dok putujemo, retko ko od nas spava, jer je zanimljivije čuti dogodovštine nego spavati. Svi su raspoloženi, orni i željni da što pre stignemo u dolinu Ropojane, koja svakog posetioca ostavlja zadivljenim.

11 uspon

Taličnih 13

Naša grupa broji 13 članova, od toga vodiče Milana Pamučara i Zorana Kovljenića iz PK „Pobede”, planinare iz Subotice, Novog Sada, Bečeja, Valjeva, Beograda i Užica. Iako mnogi planinari žele da učestvuju na zimskom usponu na Prokletijama, veoma mali broj njih uživa u zimskim šatorskim akcijama. Prema rečima vodiča, dosta ljudi je uglavnom odustajalo od akcije u trenutku kada su na pitanje postavljeno vodiču – da li može umesto spavanja u šatoru alternativa spavanja u napuštenoj karauli, dobijali odgovor: „Ne. Ovo je prava zimska akcija.”

12 strmi uspon kroz kuloar

Šta se to desilo u međuvremenu pa je šator postao krajnje omraženo i samo nužno utočište planinarima naših prostora? Zbog čega postoji takva nelagoda kada je potrebno samo malo izaći iz zone komfora? Koliko je uopšte planinara spremno da krene težim putem kako bi uživali u lepotama i veličinama koje nam priroda pruža? Ono što je sigurno, jeste činjenica da je boravak u šatoru svet za sebe; uči nas krajnje jednostavnim principima boravka u prirodi, tera nas da razmišljamo kako i na koji način da učinimo svoj dan u planini sigurnim i sadržajnim, prilagođava nas surovom okruženju u kome smo se zatekli i zbližava ljude. U šatoru mora da postoji jedinstvo i prijateljstvo. Tu nema mesta nervozi i bahatosti. Šator uči planinare da smo svi u grupi tim, i da će uspeh celog tima zavisiti od svakog pojedinca. Koliko puta su se samo u našem kampu mogle čuti rečenice: „Pozajmi mi upaljač, moj je nagde zapao.”, ili „Ljudi, topim dosta snega, ako nekome treba, nek donese svoju bocu da napunimo.”, „Ko je raspoložen za klopu s nama? Imamo slaninice i dobrog domaćeg hleba.”

14 prečenje ispod pukotine

Kroz Ropojane

Stižemo u mesto Gusinje rano ujutro. Nakon kratkog odmora i doručka u obližnjoj pekari, krećemo ka selu Vusinje (980 m) gde dalje nastavljamo našu avanturu pešačenjem kroz velelepnu dolinu Ropojane, gledajući pravo ispred nas u udaljeni vrh Maja Harapit. Stazom koja se odvaja desno kroz livadu stigli smo do obližnjeg vodopada Grlje. Vodopad se može videti tek kad se približimo velikom kamenom grotlu, ukopanom na ivici livade, u koji se svom silinom survava voda sa visine od 15 m. Nastavljajući dalje, oko 2,5 km uzvodno od vodopada i na 1.000 metara nadmorske visine, u dubokoj, modro-zelenoj i kristalno bistroj zenici kraškog vrela Oko Skakavice (Savino oko), iz snegova Prokletija rađa se ledena, opora rečica Skakavica. Vrelo, prečnika tridesetak metara, jedno je od najjačih u Prokletijama – s proleća, dublje je od 11 metara, nemirno i zadihano. Tokom leta se primiri, čekajući naredno proleće i novo topljenje snega sa planinskih prostranstava.

13

U nastavku pešačenja, uspon je blag, i nakon dva sata stižemo do bivše karaule i katuna Zastan (1.345 mnv), u kojoj se često noći i koja je mnogima polazna tačka uspona na Maja Rosit i Maja Jezerce. Međutim, naši vodiči su odlično isplanirali i procenili da na ovoj akciji dinamika i napor bude gotovo ravnomeran u sva tri dana boravka na planini. Zato smo nakon polučasovnog odmora kod karaule i uzimanja zaliha vode sa obližnjeg izvora, nastavili sa svom opremom i pod upečatljivim teretom na leđima uspon kroz šumu prema Dolini jezera (Buni Jezerce, 1.800 mnv). Tako teško natovareni opremom za kampovanje, tehničkom opremom za uspone, užarijom i svim ličnim potrepštinama koje će nam trebati u sledeća tri dana na visini od gotovo 2.000 m u dubokom snegu i ledu, uspon je bio spor i opravdano se može smatrati iskušenjem i za najspremnije visokogorce. Zajedničkim naporom i međusobnim bodrenjem, nakon sat i po vremena izlazimo na sedlo i ulazimo u jedan potpuno novi svet – Dolinu jezera. Leti, kada nema snega, u ovoj prostranoj dolini ima šest ledničkih jezera. Sada, jezera su prekrivena debelim slojem snega i utopljena u okolinu prostranog belila koje se zastrašujuće diže uvis i čini jedinstvo sa oštrim stenama i kamenim kulama stvarajući ogroman amfiteatar koji nas okružuje. Uskom stazicom prćenog snega, prolazimo pored vertikalne stene pune ledenica sa koje se svakih pola minute survava mala lavina otopljenog snega sa obližnjih padina.

10 ulazak u kuloar

Nakon čestih pauza i odmora, u rano popodne stižemo na mesto podizanja kampa, sakriveno iza padine brda uz Veliko jezero, sačuvano od naleta vetra. Vrlo brzo smo podigli šatore, rasteretili rančeve, prepakovali opremu za noćašnji pohod na vrh i počeli sa topljenjem snega kako bi što više napravili zaliha vode za noć i uspon. Brzo zalazi sunce iza stenovitih tornjeva, i već oko četiri sata popodne mnogo je hladnije i iz šatora se izlazi samo po potrebi. Rano smo legli kako bismo uhvatili što više sna. Onako umorni od provedene prošle noći u putu i nakon dugotrajnog uspona sa teškim rančevima, nikome nije teško palo da zaspi i pre šest sati popodne.

U kampu nam se pridružuju četvorica planinara iz Bosne. Došli su sami, sa idejom da popnu Jezerski vrh, pa kad su shvatili da smo tu i mi, sa iskusnim vodičima, zamolili su da idemo zajedno.

152

Ka vrhu

Planirano vreme polaska u četiri ujutro je ispoštovano gotovo u minut, jer smo svi počeli sa spremanjem i pripremama sat ili sat i po vremena ranije. Na samom početku je dogovoreno da će vodič Zoran (poznatiji kao Soko) ići prvi pošto ima krplje, dok ćemo se mi ostali smenjivati u prćenju snega uzbrdo, kako bismo što više štedeli energiju cele grupe i svi ravnomerno učestvovali u usponu. Srećom, tokom ranih jutarnjih sati, sneg još dobro drži, pa ne upadamo duboko u sneg i napredujemo polagano, ali dobro. Po mrklom mraku, sa čeonima lampama, stižemo u gornju dolinu ispod Melisoresa, a već sat vremena kasnije dan nas zatiče na sedlu (2.354m) između vrhova Kokerhavke i Jezerce. Odatle je staza mnogo strmija i zahtevnija. Na tom mestu stavljamo pojaseve i dereze, uzimamo cepine umesto štapova, stavljamo šlemove. Ulazeći u kuloar pravimo međusobni razmak od oko pet metara radi sigurnosti. Vreme se pomalo kvari, i sunčano jutro koje nas je radovalo zamenjuju oblaci i česti nagli naleti vetra koji nam bacaju sneg sa strmina, tako da su stope prethodnog planinara koji je samo par metara iznad mene gotovo potpuno zatrpane. Ipak, laganim usponom i ritmom koji odgovara celoj grupi, niko ne gubi snagu potrebnu da se izađe na vrh.

Na čelu grupe u kuloaru sad se nalazi Milan čiji je zadatak da izabere najsigurniji put kroz kuloar, dok je na kraju kolone Soko. Međusobno komuniciraju motorolama, i na osnovu onoga što je Milan zatekao pri vrhu kuloara, javlja Sokolu da obavezno postavi gelendere, radi obezbeđenja silaska sa vrha kroz kuloar. Staza je na nekim delovima nagiba 60-65%, a pri vrhu kuloara je velika pukotina u ledu tako da moramo da prečimo popreko kuloara na sigurnoj udaljenosti od pukotine. Vetar pojačava intenzitet, mada u trenutku kada pazim gde i kako da postavim nogu ili zabodem cepin, ne primećujem to. Sneg je sa tanjom ledenom pokoricom, a ispod se nalazi dubok pršićast sneg, što otežava uspon na najstrmijem delu. Bukvalno, noge propadaju duboko u sneg do kolena, a treba se penjati pod velikim nagibom. Pomažemo se cepinima ali i rukama, grabimo kako ko ume, samo da se sigurno držimo strmine. Na nekim mestima zaista ležim celim telom na padini prilikom uspona.

Zaslužena nagrada

Na vrh Maja Jezerce (2.694 m) izlazimo oko 9,30 ujutro. Pogled je prelep. U daljini, vidi se krst, visine dva metra – radost cele grupe. Modro nebo iznad nas većim delom prekrivaju nemirni oblaci, i kao jezici magle vitlaju dok pokušavamo da se fotografišemo sa našim trofejom – znakom vrha. Samo ponegde otvori se nebo na kratko da vidimo prelepe snežne vrhove planinskih lanaca i dolinu Valbone. Hladnoća i jak vetar nas teraju malo niže od vrha, u zavetrinu, kako bismo se okrepili vodom pre silaska naniže. Vodiči nas sve opominju da se utoplimo obavezno i da pijemo što više vode, jer se na visini i brzim disanjem na usta tokom uspona velika količina tečnosti gubi iz tela i dolazi do dehidratacije. A gubitkom vode, sporiji su refleksi, kako planinari često kažu „noge ne slušaju pri silasku”, i najčešće se povrede dešavaju baš iz tog razloga.

17 na vrhu!

Poslednji na vrh stiže Soko. Postavio je tokom uspona gelendere na tri najkritičnija mesta kako bismo sigurno sišli. Dolazi do nas i kaže da ne može proći uspon na Jezerce, a da nema lepe zajedničke slike. I zaista, svi kao jedan, sa osmehom veličine rančeva koje smo dan ranije nosili do kampa i visoko podignutih ruku šaljemo svoj pozdrav našem usponu na Jezerski vrh.

Spuštanje strmom stazom koja je sa severozapadne strane delom zaleđena teče oprezno, a pri dolasku do kuloara pršićast sneg dovodi do propadanja nogu duboko u sneg, pa se jedan po jedan planinar okreće, vezuje za gelender i otpenjava polako naniže. Lepo uigrana cela ekipa, bez nervoze i žurbe, iskusno se spušta. I taman kad smo izašli iz najstrmijeg dela kuloara, planinar iz Bosne, na visini od oko 2.500 m, u trenutku nepažnje je skliznuo sa staze i otklizao nekih 20 m niz strminu. Vrlo brzo na mestu gde je bezbedno, do njega stiže naš planinar Dejan Ševković koji je član službe GSS. Na veliku sreću planinara i radost svih nas, planinar je prošao bez povreda, ali vidno šokiran onim što mu se desilo. Kaže da se sve tako brzo dogodilo da toga nije bio ni svestan, samo se našao u dubokom snegu niže od staze. U pratnji je polako nastavio do kampa, sigurnim korakom, iako više nije bilo strmina kakvih je bilo u kuloaru, dok je Dejan tokom celog silaska od tog mesta do kampa pored svog ranca nosio i njegov.

Povratak u kamp je bio mnogo naporniji, jer je sneg u velikoj meri popustio pod toplinom sunca. Na pojedinim mestima upadala sam i do butina u sneg, a sve to iscrpljuje, posebno kad je čovek već umoran od uspona i nespavanja, i jedva čeka da legne u šator. U momentu kad dolazimo na prevoj odakle se vidi prostrana Dolina jezera, naši šatori se jedva naziru. Ipak, ne gubimo poleta, i koračamo dalje uporni da što pre dođemo do našeg mesta odmora. I pored svog umora, prizor je božanstven, zastajkujem svakih par minuta kako bi fotografisala okolinu, kao da želim da zadržim uz sebe što duže deo Prokletija koji sa sobom ne mogu poneti kući.

20 ProkletijePovratak

Još jedna noć u šatoru. Umor nas sve brzo savladava i spavamo više od deset sati. Neki čak i duže od dvanaest sati. Odmor prija svima, posebno sad kad smo zadovoljni postignutim uspehom.

Oko šest sati ujutro, u nedelju, počinjemo sa raspremanjem kampa, pakujemo rančeve, skupljamo opremu, kako bismo oko osam ujutro krenuli ka dolini Ropojane. Silazak je laganiji, bez obzira na teške rančeve, nismo umorni i dok silazimo komentarišemo naš uspeh i divnu saradnju cele grupe. I svi maštamo o ćevapima ili bureku u Gusinju.

I na kraju, želim da kažem još i ovo: naši vodiči su pokazali izuzetno umeće i poznavanje terena i uslova koji su nas čekali na ovako teškom i zahtevnom usponu. Odlična organizovanost, profesionalizam i zajedničko zalaganje svih članova grupe doprineli su maksimalnom uspehu – cela grupa je uspešno i sa uživanjem osvojila Jezerski vrh na Prokletijama. Veoma naporna akcija, nošenje teških rančeva sa svom tehničkom opremom, kao i šatorima, vrećama i hranom, dve noći bivakovanja u ledu i snegu, himalajski uslovi okoline samo su deo zajedničkog uspeha cele grupe. Posebnu zahvalnost upućujemo i planinarima Crne Gore i Milanu Radoviću, koji su prethodnog vikenda teškom mukom pokušali osvojiti ovaj vrh, ali zbog loših uslova i snega nisu uspeli. Ipak, njihovom prtinom kroz šumu do izlaska u Dolinu jezera, nama je olakšano kretanje dok smo nosili naše velike terete. Svaka čast celoj grupi na divnom odnosu i saradnji, tako da ni u jednom trenutku niko nije mogao da oseti ni malo tenzije, čak i u kritičnim trenucima uspona. Jedno veliko hvala i svaka čast svima.

Jelena Kuzmanović, vodič PSK „Kopaonik”, učesnik ove akcije

Fotografije: Jelena Kuzmanović, Dušan Sudžum i Zoran Kovljenić Soko

Print Friendly, PDF & Email

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *