Sigurnost u planini

Početak kalendarske godine povod je za tradicionalno okupljanje planinara na jednoj od najmasovnijih akcija iz kalendara Planinarskog saveza Srbije – „Božićnom usponu na Rtanj”. Na ovoj akciji, kao i svake godine, učestvovali su i pripadnici Gorske službe spasavanja Srbije. Pravi zimski uslovi u kojima se održao ovaj uspon, uz jak vetar i smanjenu vidljivost, ali i veliki broj neadekvatno opremljenih i nepripremljenih učesnika akcije, bili su povod za razgovor sa predsednikom Komisije za spasavanje u opštim planinskim uslovima GSS Srbije – Markom Obradovićem.

Marko je u Gorskoj službi spasavanja od 2003. godine, a na poziciji predsednika GSS komisije za spasavanje u opštim planinskim uslovima od 2015. Kako si odlučio da postaneš spasilac?

– Verovatno kao i kod većine onih koji su odabrali ovaj poziv, presudilo je to što obožavam skijanje, boravak u planini, imam dobru kondiciju i želeo sam da je popravim još više, a pored toga i naučim mnogo korisnih stvari koje bi mi omogućile da pomognem drugima, ali i sebi ukoliko zatreba.

Šta je zadatak Komisije za spasavanje u opštim planinskim uslovima?

– Komisija za spasavanje u opštim planinskim uslovima jedna je od sedam komisija u Gorskoj službi spasavanja Srbije. Osnovni njen zadatak je organizacija spasilačkih timova u opštim planinskim uslovima prilikom spasilačkog obezbeđivanja svih onih aktivnosti koje sa sobom nose određenu dozu rizika, izvođenja pretraga za povređenim i nestalim licima, pružanje prve pomoći i evakuacija ljudi u nevolji ili povređenih osoba.

Bitan aspekt delovanja spasilaca Gorske službe spasavanja Srbije, a samim tim i naše komisije, je i preventivan rad, koji se realizuje u saradnji sa planinarskim klubovima, osnovnim, srednjim školama i fakultetima, gde se kroz edukaciju i demonstraciju na terenu, ukazuje na pravila ponašanja i bezbednog boravka u planini i osnovne principe zaštite životne sredine.

Kada pomislimo na akcije Planinarskog saveza Srbije, znamo da su tu uvek i „planinski anđeli čuvari“, spasioci Gorske službe spasavanja. Koliko dugo traje saradnja sa Planinarskim savezom Srbije i klubovima, članicama saveza?

– Gorska služba spasavanja Srbije osnovana je 1952. godine od strane iskusnih alpinista Planinarskog saveza Srbije i predstavlja njegov organizacioni deo, što znači da saradnja traje punih 65 godina. Već dugi niz godina služba ima veoma uspešnu saradnju sa planinarskim klubovima i organizacijama. Tokom godine obezbeđujemo sve republičke planinarske akcije, akcije iz kalendara Treking lige, akcije Komisije za sportsko penjanje PSS-a, kao i planinske trke. Takođe, veoma često, na poziv klubova brinemo o bezbednosti učesnika tradicionalnih planinarskih akcija, kao i takmičenja u paraglajdingu, planinskom biciklizmu, planinarskoj orijentaciji, trkama terenskih vozila…

Gorska služba spasavanja Srbije je elitna organizacija čiji su članovi volonteri, 24 časa, 365 dana u godini u pripravnosti, spremni da odgovore na svaki izazov i ulože svoje znanje, snagu i timski rad kako bi pružili pomoć onima kojima je najpotrebnija, kako u nepristupačnim, planinskim, tako i u urbanim uslovima. Koliko su spasioci zaista angažovani tokom godine?

– Tokom prethodne godine imali smo preko 800 intervencija u kojima je ugroženima pružena prva pomoć, uspešno su evakuisani ili pronađeni. Zimi najviše ima posla na skijalištima, ali tokom cele godine prisutni smo na planinama i svim teško pristupačnim terenima širom zemlje. Poslednjih nekoliko godina sve više je pretražnih akcija za nestalim osobama, koje najviše angažuju naše resurse i spasilačku infrastrukturu. Zbog toga se služba posebno priprema za te akcije kako kroz školovanje i usavršavanje kadrova, tako i kroz razvoj domena spasavanja pomoću pretražnih pasa.

Tokom 2017. godine, u opštim planinskim uslovima učestvovali smo u 96 akcija spasilačkog obezbeđenja, pretragama i evakuacijama, uz učešće preko 550 spasilaca koji su imali 75 intervencija, a na terenu proveli 120 dana.

Intervencije predstavljaju samo deo našeg angažovanja. Preostali deo vremena odlazi na organizaciju, obuke i preventivan rad.

Kako izgleda jedno spasilačko obezbeđenje akcije?

– Spasilačko obezbeđivanje aktivnosti podrazumeva prisustvo odgovarajućeg broja spasilaca u toku održavanja neke od akcija sa potencijalnom opasnošću. Spasilačka infrastruktura može postajati na licu mesta, a može se nositi. U najčešće aktivnosti ovog tipa spadaju: obezbeđenje planinarskih tura, takmičenja u sportskom penjanju, avanturističkih trka, itd.

Izvođenje spasilačkog obezbeđenja određene aktivnosti obuhvata: pristup povređenima, pružanje prve i hitne medicinske pomoći, organizaciju evakuacije i transporta povređenih, kao i organizaciju pretraga za nestalim osobama. Spasilačko dežurstvo i spasilačko obezbeđenje događaja naši spasioci obavljaju u koordinaciji sa organizatorom aktivnosti i sa nadležnom ustanovom za hitno medicinsko zbrinjavanje povređenih.

Za organizaciju spasilačkog dežurstva i spasilačkog obezbeđenja, kao i koordinaciju svih aktivnosti spasilaca GSS Srbije zadužen je Vođa ekipe GSS Srbije. On raspoređuje spasioce na terenu, reguliše način na koji se raspodeljuje oprema za spasavanje, definiše način javljanja o nezgodama, definiše način komunikacije spasilaca, u slučaju nesreća rukovodi akcijama spasavanja i koordinira saradnju sa ostalim službama koje učestvuju u akciji spasavanja. Sve preporuke i odluke Vođe spasilačke ekipe organizator je obavezan da shvati ozbiljno i da postupa po njima.

Spasioci GSS Srbije, iako volonteri, maksimalno ulažu napore da na svakoj akciji profesionalno, odgovorno, savesno, požrtvovano i efikasno ispune svoj primarni zadatak, a to je pružanje pomoći i spasavanje ljudi u nevolji.

Koliko brzo možete da reagujete nakon prijema poziva za nesreću?

– Tokom obezbeđivanja planinarske aktivnosti, spasilačke ekipe su ravnomerno raspoređene duž trase kretanja planinara, kao i na kritičnim mestima, tako da je vreme odziva veoma kratko.

Kada se radi o spasavanju po pozivu, spasilačke ekipe su spremne da krenu na intervenciju u roku od 10-15 minuta. Međutim, vreme dolaska na mesto nesreće je znatno duže jer su područja gde naša služba deluje često veoma udaljena od puta, teško pristupačna, nepoznate tačne lokacije. Poziv koji se upućuje spasiocima u slučaju pretrage za nestalom osobom, uglavnom ne sadrži koordinate, niti detaljan opis lokacije, pa sam proces izvođenja pretrage traje prilično duže jer je najpre neophodno locirati mesto nesreće. Korišćenje savremenih informacionih tehnologija dosta olakšava i taj segment izvođenja pretrage za nestalom osobom.

Photo: Dimitrije Ostojic

Kakva je oprema kojom raspolažete?

– Za izvođenje spasavanja na nepristupačnim terenima neophodna je velika količina raznovrsne, kvalitetne opreme: lična oprema spasilaca (spasilačka uniforma), oprema za pružanje prve i hitne medicinske pomoći, oprema za pristup povređenom (oprema za speleologiju, oprema za alpinizam, skijaška oprema…), oprema za evakuaciju (oprema namenjena isključivo za spasavanje), oprema za komunikaciju, oprema za orijentaciju, itd.

Opremu ove vrste karakteriše visoka cena nabavke, ali i ograničeno vreme korišćenja. Za brzo i efikasno reagovanje u slučaju nezgoda, neophodno je da spasilačka služba ima na raspolaganju i sve vidove transportnih sredstava.

S obzirom na volonterski karakter i neprofitnu prirodu spasilačke organizacije, Gorskoj službi spasavanja Srbije su konstantno potrebni finansijski, materijalni i drugi resursi kako bi nastavila da na najbolji način priprema svoje članstvo za buduće izazove.

U tu svrhu, različiti vidovi sponzorstva i donacija su od značajne koristi za rad službe. Na taj način ostvaruje se bolja opremljenost i samostalnost službe i time se podiže nivo bezbednosti na nepristupačnim terenima i mogućnosti Gorske službe spasavanja Srbije.

Sa kakvim se problemima susrećete na planinarskim akcijama?

– Planinarstvo, i sve u vezi planinarstva, predstavlja sport sa kontrolisanim rizikom. Planinari, alpinisti, penjači, speleolozi, i svi drugi koji borave u planinama suočavaju se sa mnogim rizicima i opasnostima, koji su uzrokovani kako prirodom i planinom, tako i sopstvenim greškama. Opasnosti u planini, u najvećoj meri jesu predvidive, pa se možemo suočiti sa njima ili ih izbeći dobrom procenom, znanjem, iskustvom i veštinom.

Veliki problem na planinarskim akcijama predstavljaju učesnici koji su na akciju krenuli nepripremljeni – bez opreme primerene uslovima na terenu i odgovarajuće psihofizičke pripremljenosti, kao i učesnici u alkoholisanom stanju. Svi oni predstavljaju opasnost kako po sebe, tako i ostale planinare.

Astro folija i čeona lampa mogu da nam stanu na dlan, a koliko ih planinara nosi sa sobom? Da li na zimskim akcijama nosite rukavice, brile i maske za lice? Da li na te akcije odlazite u farmerkama i patikama? Da li znate do kada možete da se krećete ka vrhu, a kada morate da krenete da se vraćate da vas ne bi uhvatio mrak u planini? To su samo neka od pitanja koja oslikavaju probleme sa kojima se susrećemo.

Obuka treba da bude prioritet, tako da planinarski klubovi zajedno sa svojim vodičima u okviru osnovnih planinarskih škola, kroz predavanja i razmenu iskustava, treba da početnicima usade svest o opasnostima u planini, neophodnoj opremi i planinarskoj etici. Prvenstveno na taj način možemo preduprediti sve one potencijalne opasnosti i sprečiti da se planinarski pohod pretvori u katastrofu.

Takođe, neohodno je da organizatori planinarskih akcija pripreme staze na odgovarajući način, kako bezbednost učesnika ne bi bila ugrožena.

Upravo je možda i najveći problem to što nedovoljno edukovani planinari očekuju od spasilaca da obezbeđuju stazu užarijom, da im osvetljavaju put jer sami nemaju čeonu lampu, da ih drže za ruku i vode preko opasnih deonica ili da budu čistači na stazi. Takođe mnogi očekuju da spasioci treba da budu prvi u koloni sa opremom i prte sneg, što treba izbegavati jer oni nekog kasnije možda treba da spasavaju ili nose.

Potrebno je da se jasno razgraniči da je gorska služba spasavanja, kao što samo ime kaže, služba za spasavanje unesrećenih, a ne vodička niti služba za bezbednost na planini. Mi smo tu uvek da pomognemo i spustimo se sa planine kada i poslednji učesnik akcije, ali o bezbednosti bi trebalo da brinu prevashodno vodiči koji preuzmu odgovornost da sa sobom povedu određeni broj ljudi, a takođe i organizatori akcija koji bi trebalo da na svojoj akciji trasu kretanja planinara učine što bezbednijom.

Osmeh i zahvalnost ljudi kojima ste pomogli je najveća nagrada koju dobijate i podstrek za dalji rad i usavršavanje. Šta se tebi najviše dopada u Gorskoj službi spasavanja?

– Pre svega mogućnost da pomognem nepoznatoj osobi kada je to najpotrebnije, bilo da je reč o ozbiljnoj povredi ili ne. Meni to pričinjava veliko zadovljstvo.

Ono što krasi našu službu je ultimativno drugarstvo. Kada se nečim bavite u životu, oni koji to rade pored vas vam veoma često predstavljaju konkurenciju, dok ovde, u Gorskoj službi spasavanja Srbije, te osobe su vam prava porodica, ljudi u koje imate apsolutno poverenje, jer im u nekim trenucima poveravate i svoj život.

Mnogi ljudi nas uglavnom podržavaju, prepoznaju naš trud i angažovanje, ali ima i onih koji nas „počaste“ zluradim komentarima, poput onih da smo „manekeni u crvenim jaknama“, a ne znaju da se ti „manekeni“ uvek poslednji spuste sa planine, često i po najvećem kijametu, prateći one najsporije učesnike akcije, dok je većina planinara u toploj prostoriji ili na putu ka svom domu.

Neretko se desi da mi neko priđe dok sam u službenim obeležjima i pruži ruku sa rečima da samo želi da me upozna i uputi reči divljenja za Službu jer su mu nekada negde baš naši spasioci pomogli. Jako sam ponosan što sam član Gorske službe spasavanja Srbije.

Poručio bih svima koji smatraju da su dovoljno sposobni i spremni da nam se priključe, to i pokušaju. Naša obuka je teška i opsežna, ali sem onoga što mogu da nauče iz udžbenika, budući spasioci će mnogo veću životnu lekciju dobiti od naših instruktora i starijih spasilaca. To je nešto što će ih oblikovati kroz život – mene svakako jeste.

Autor: Mirjana Perić, Gorska služba spasavanja Srbije

Saveti za bezbedno kretanje u planini u zimskim uslovima

Kretanje u planini, naročito u zimskim uslovima, uvek je ozbiljan poduhvat, za koji je potrebno pripremiti se na odgovarajući način. Planinarenje zahteva dobru psihofizičku pripremu, posedovanje kvalitetne opreme koja štiti od spoljašnjih uticaja i odgovarajućih znanja o kretanju u planini. Sticanje neophodnih planinarskih veština omogućiće vam sigurniji boravak u planini, držati dalje od nevolja, jer ćete moći da prepoznate potencijalne opasnosti i izbegnete ih.

Oblačenje:

Slojevita tanja garderoba je toplija od jednostrukih debelih stvari: počinje se sa slojem donjeg veša koji je do tela, prijatan i koji vas drži suvim od znoja. Sledi topli sloj – debeo onoliko koliko su hladni uslovi u kojima ste. Spoljašnji sloj odeće treba da bude od materijala koji ne propušta vetar i vlagu. Idealno je da je to neki materijal koji omogućava da telo diše, dakle da se vlaga od tela filtrira ka spoljašnjoj sredini pri čemu sprečava spoljašnju vlagu da prodre unutra… Ovo se postiže membranama koje se nalaze ispod spoljnog tekstila, poput proizvoda firmi „Goretex”, „Polartec”, „Event”…

Koliko ćete dodatne odeće poneti i koje vrste, zavisi od toga kakve uslove očekujete na odredištu. Dodatni sintetički slojevu su dobri ako vas očekuje hladno i vlažno okruženje. Opasnost pothlađivanja usled vetra znači da morate imati kompletan sloj koji štiti od vetra zimi. Ovaj sloj je uvek površinski i mora biti dovoljno širok i udoban da ispod njega stanu svi topli slojevi.

Ni odeća ni obuća ne smeju da stežu, u protivnom će se zaustaviti cirkulacija krvi i doći će do brzog pothlađenja i promrzlina.

Jakna treba da je zatvorena oko vrata, kukova i na rukavima kako topao vazduh ne bi izlazio napolje.

Kapu treba nositi i ona treba da pokriva makar gornji deo ušiju, a dobro je da jakna ima kapuljaču koju je moguće navući preko kape.

Tokom toplog letnjeg dana, od znoja vlažna majica će se brzo osušiti na suncu i toploti kada stanete. Zimi nema potrebnog sunca i topline za tu svrhu. Jedini izvor toplote koji može osušiti mokru majicu je vaše telo. Morate znati da je za isparenje vlažne odeće potrebna ogromna energija. Nositi vlažnu odeću je najbrži i najbolji način da se brzo podhladite. Vlagu i znojenje kontrolišite sopstvenim ritmom. Izbegavajte pregrevanje i veliko znojenje. Kada se odeća navlaži, bilo zbog vlage iznutra bilo od one spoljašnje, presvucite se odmah po dolasku u dom ili tokom dužeg odmora. Ako je više slojeva odeće mokro, promenite bar onaj do samog tela.

Zbog njihove daljine od jezgra tela, ekstremiteti imaju najslabiju cirkulaciju i skloni su pothlađivanju, pa je neophodno zaštiti ih na odgovarajući način. Noge treba da budu tople i suve. Gornji sloj cipele treba da omogućava potpunu zaštitu od snega i druge spoljašnje vlage, dok je unutrašnji uložak taj koji obezbeđuje toplotnu izolaciju.

Kamašne su vam neophodne uvek, a pogotovo zimi. One sprečavaju da sneg uđe u cipelu odozgo.

Prava kombinacija čarapa je odlučujuća za toplinu nogu, ali previše čarapa postiže upravo suprotan efekat. Ako je cipela pre vaše noge natrpana čarapama biće tesna, smetaće cirkulaciji i biće vam hladno.

Kretanje:

Nikada u planinu ne idite sami i ne odvajajte se od grupe.

Krećite se obeleženim planinarskim stazama.

Zimi su dani kraći, procenite vreme koje vam je potrebno za prelazak staze, kako biste bili u čvrstom i toplom objektu pre mraka.

Pratite vremensku prognozu i informišite se o stanju snega i opasnostima od lavina.

U slučaju pogoršanja vremenskih uslova potrebno je naći zavetrinu, nikako stajati na vetru. Ukoliko se to ne može izbeći, okrenite leđa vetru a ne grudi i lice, navucite kapuljaču, stavite ruke u džepove.

Tempo kretanje po snegu ne bi trebalo da bude brz kako se ne bi znojili, ali ni prespor da se ne bi ohladili, s obzirom na činjenicu da snežna podloga i vetar snižavaju telesnu temperaturu. Najbolje je hodati umerenom brzinom.

Sneg otežava hod. Put koji se po snegu od 25 cm pređe za sat potrajaće mnogo duže sa snegom od 50 cm, a smetovi visine kukova i veći su izazov i za one najsnažnije – te hod može trajati satima za ono što smo navikli da prelazimo u 15-ak minuta.

Po visokom snegu telo dolazi u konstantan dodir sa hladnom površinom, pa je brzina hlađenja mnogo veća. To treba imati na umu ako se planira prelazak terena koji je zavejan.

Poneti nešto slatko (čokoladu, suvo grožđe…), ako je moguće termos sa slatkim pićem (zaslađeni čaj, sok…), imati kod sebe sveću (i upaljač), jer ona u zaklonu može da podigne temperaturu za nekoliko stepeni koji su najčešće odlučujući u borbi za život.

Ukoliko nema prirodnog zaklona od nevremena, najbolje je iskopati rupu ispod jelke (tu već ima praznog i zaklonjenog prostora), odseći grane na koje se sedne (da se ne bi selo direktno na sneg) i treba sačekati da stane mećava ili da se podigne magla.

Ne sedati na sneg zbog odmora, ne padati u san.

Postoje folije od plastičnog materijala koje su presvučene reflektujućom materijom, koje služe da se zadrži toplota. One se obmotaju oko tela kada smo u mirovanju, i lako se slože tako da se mogu nositi u džepu. Jedan od naziva je astro folija, dobra je ideja imati je uz sebe tokom zime.

Osećaj za prostor se menja. Objekti, prema kojima se snalazimo u normalnim uslovima, u ovim postaju nevidljivi a konfiguracija terena se potpuno menja. U takvim uslovima orijentacija bez GPS uređaja, kompasa ili karte je gotovo nemoguća i za najbolje poznavaoce terena, a opet malo je onih koji umeju da rukuju tim uređajima.

Obavezno sa sobom nosite čeonu baterijsku lampu, bez obzira da li planirate da se vratite pre mraka.

Jedno od vrlo korisnih sredstava za poziv u pomoć je mobilni telefon. Međutim, često nije moguće ostvariti pozive jer hladnoća „isprazni” bateriju. Zbog toga telefon ne treba držati u spoljašnjem džepu, već što bliže telu.

Čuvajte prirodu i ne ostavljajte smeće u planini!

Važno:

Ne konzumirati alkohol. Alkohol širi krvne sudove i samo daje utisak da vam je toplije. Zbog pojačane periferne cirkulacije hladna krv iz ruku i nogu će pre ohladiti celo telo, pa će pothlađenje – i smrzavanje – nastupiti mnogo ranije nego da se nije pio alkohol.

Ne trljati smrzute ruke/noge snegom, ili bilo čime drugim. Ne stavljati u vruću vodu, na vruće mesto. U protivnom će doći do oštećenja kože. Osobi koja je pothlađena skinuti mokru i hladnu obuću/odeću/rukavice i utopliti nečim suvim (ćebetom), a davati tople i zašećerene napitke.

Šta poneti na planinu?

Toplu, slojevitu odeću koja štiti od vetra, vlage i vode

Odgovarajuću obuću za teren

Rezervnu odeću, skijaške naočare, kapu i rukavice.

Hranu i vodu

Čokoladu ili neki drugi energetski slatkiš

Čeonu baterijsku lampu

Pištaljku

Napunjen mobilni telefon

Perorez

Sveću i upaljač

Astro foliju

Komplet za pružanje prve pomoći

Papir i olovku

U zimskim uslovima: cepin i dereze (naučite kako da ih koristite)

Ako dođe do nesreće:

Ne paničite. Ukoliko ste pozvali pomoć, poslušajte uputstva spasioca i očekujte dolazak spasilačke ekipe.

Sačuvajte prisebnost, smirite sebe i druge.

Zaštite unesrećenog i sebe od neposredne opasnosti (kamenja, hadnoće, vlage itd.)

Pružite povređenom prvu pomoć u okviru svog znanja i mogućnosti.

Hitno obavestite spasioce i dostavite sledeće podatke:

Lokaciju (i GPS koordinate ukoliko je moguće);

Ime, pol i godište povređenog;

Koja je povreda ili problem u pitanju;

Broj ljudi u grupi.

Nakon što ste prijavili potrebu za spasavanjem, pridržavajte se dobijenih saveta spasilaca i sačekajte dalja uputstva.

U slučaju potrebe za pomoć na skijaškoj stazi, kao i u bilo kojoj situaciji vezanoj za kretanje, boravak i opasnosti u planini, možete se obratiti spasiocima Gorske službe spasavanja Srbije, pozivom na brojeve telefona:

Kopaonik: 063/466 466

Stara planina: 063/466 461

Zlatibor: 063/466 467

Prilikom poziva potrebno je navesti tačnu lokaciju gde se nalazite uz opis o kakvoj nesreći se radi i sačekati da pomoć dođe.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *