Uspon na Visoki Atlas, Jebel Toubkal (4.167 mnv), u organizaciji PK „Balkan” iz Beograda…

U maju 2016. godine PK „Balkan” organizovao je uspešan uspon na najviši vrh Maroka i Severne Afrike. Tada je na vrh izašlo 26 od 27 učesnika. Zadovoljni onim što smo tada videli i doživeli, odlučili smo da uspon ponovimo i ove godine, ne očekujući na preveliki broj prijavljenih. Međutim, grupa je brzo formirana, te uveliko premašila po brojnosti prošlogodišnju. Četrdeset i šest prijavljenih planinara iz Srbije, Makedonije, Crne Gore i Republike Srpske. Veliki broj učesnika i za jednodnevnu akciju u Srbiji, a kamoli za vođenje ture na drugi kontinent. O sigurnosti učesnika uspona vodilo je računa pet vodiča kluba.

Iz Beograda smo krenuli 11. maja u večernjim satima. Okupljanje na aerodromu, zajedničko fotografisanje sa majicama i zastavama klubova, opraštanje sa prijateljima i rodbinom koji su došli da nas isprate. Let do Milana završio se turbulencijama, skakanjem i propadanjem aviona, te je adrenalin na početku puta bio uvod u sve interesantne i divne stvari koje su nas čekale u danima pred nama. U Milanu nas je dočekala magla, oblaci koji se valjaju nad zemljom i kiša koja je pljuštala. Neka neprijatna hladnoća, pa je sve više ličilo na poznu jesen pre nego na odlazak pod afričko Sunce. Vreme do jutarnjeg leta provodili smo lutajući avetinjski praznim aerodromom, ćaskajući, spavajući po podovima, klupama ili na brdu rančeva i opreme. Jutarnje čekiranje, ukrcavanje i već smo bili nad tirkiznim, blistavim Mediteranom. Sletanje na aerodrom u Marakešu i prvi kontakt sa blještavim afričkim Suncem, niskim i širokim nebom, prozračnim vazduhom kroz koji se oseća onaj sveprisutni miris peska koji se svuda uvlači. I titravi odsjaj venca Atlasa koji se već vidi iz Marakeša, sa udaljenosti od sedamdesetak kilometara. Pogađanje i cenjkanje sa taksistima za prevoz do grada i već smo uvučeni u vrtlog brzine, boja, zvukova, sirena, buke, slika koje promiču kraj taksija. Sve je crveno, braon, oker, prašnjavo, zgrade, zemlja, vozila, ljudi, drveće… Teško je razlikovati na prvi pogled koje su stare a koje nove građevine. Marakeš je poznat je i po nadimcima „crveni grad” i „biser juga”. Uz Fes, Meknes i Rabat ubraja se u četiri „kraljevska grada” Maroka. Osnovao ga je Ibn Tahfin, prvi kralj dinastije Almoravida, 1062. godine. Zbog brojnih arhitektonskih zdanja upisan na UNESCO-vu listu svetske baštine u Africi.

Smeštamo se u hotel u samom centru grada. Klasična arapska zgrada sa centralnim dvorištem i palmom u sredini, oko koje se nižu polumračne, orijentalne sobice. Debelih zidova koje garantuju prijatnu hladovinu i zaštitu od Sunca koje nemilosrdno prži i okolne buke. Mistika života Orijenta… Ostavljamo stvari i što pre izlazimo da se umešamo u gradsku gužvu i istraživanje grada. A Marakeš je zaista grad koji ume da opčini i uvuče u sebe. Čudan spoj severne Afrike i francuske kulture, nesputane, divlje snage podsaharske Crne Afrike, Mediterana, Sahare, Berbera i Arapa. Grad pulsira snažnim ritmom koje se oseća svuda. Glavna znamenitost grada – Džema el Fna, srednjovekovna pijaca i gubilište, danas je mesto koje vrvi od prodavaca svake vrste. Od prodavaca kineskih kopija satova, proricača sudbine, majstora tetovaže kanom, preko krotitelja zmija i majmuna, igrača, pevača, zubara koji na licu mesta vade zube, slepih prosjaka do prodavaca najrazličitije hrane i voća. I sve to pod otvorenim nebom i blještavim Suncem, masa ljudi koji se tiska, gura, nekud cirkuliše, uz zvukove zurli, doboša, udaraljki… Kako dan odmiče čini mi se da buka postaje intenzivnija, damari grada sve jači, i sa prvim zvezdama trg se pretvara u epicentar sveopšteg ludila, uz vatre, igru, pesmu, vrisku, gde više nemam utisak da sam stranac kome se neko trudi da nešto proda i izvuče neki dirham, već kao da su svi tu zbog nekog svog unutrašnjeg ludila, transa, haosa, zadovoljstva, druženja, nadmetanja koje traje dok potpuno ne klonete bez snage. Tri dana smo proveli obilazeći palate i parkove, natkrivene tržnice i sukove prebogate najraznovrsnijom robom, otkrivajući ušuškane restorančiće i kafanice po krovovima zgrada odakle se pruža pogled na asimetriju i arhitektonski haos grada, te daleke plave planine na kojima se belasa sneg.

Trećeg dana, prenadraženih čula od utisaka prethodnih dana, konačno krećemo ka planini. Cilj nam je berbersko mestašce Imlil, koje je polazišna tačka za uspon na Atlas. Usput obilazimo i fabriku za tradicionalnu proizvodnju arganovog ulja, koje uspeva jedino u uskom pojasu Maroka i Atlasa, te predstavlja značajan izvozni proizvod ove zemlje. Posmatramo kako lokalne devojke semenke argana ljušte udaranjem kamenom, ručno ceđenje ulja kamenim mlinom, sve do gotovih mirisnih proizvoda za negu kože, kose, lekova, ulja za hranu. Cene visoke, ali dame iz naše grupe ne štede na sebi.

Pod Atlasom

Imlil je mestašce na oko 1.800 metara koje živi od planinarenja i brojnih trekera koji ovde dolaze. Nekoliko kafea, prodavnica hrane i jedna radnja za iznajmljivanje polovne planinarske opreme je otprilike sve što se može videti. Ostalo su privatne, berberske kuće, preuređene za prihvatanje i smeštaj planinara i drugih turista. Spolja su kuće neugledne, blatnjave, često ruševne, izgrađene od naboja, cigle i ko zna kakvih materijala. Izgleda kao kao da su nalepljene jedna na drugu i jednu iznad druge, odvojene uskim prolazima kroz koje se motaju musava, nasmejana deca, mazge i mule, prolaze žene natovarene naramcima sena, te sve stvara potpuno nadrealnu scenu. Unutrašnost kuća su domaćini preuredili u skladu sa svojim mogućnostima u šarmantna prenoćišta. Sobe koloritne, zidovi poluokrečeni, tavanice od drveta i šindre, spava se i jede na nekoliko nivoa, u podrumu, spratu, terasi. Tepisi, draperije, prašina… I ukusna berberska hrana. Nedostatak u komforu domaćini u potpunosti zamenjuju svojom ljubaznošću, jednostavnošću, iskrenom toplinom i gostoljubivošču te se svi pomalo osećamo kao kod svoje kuće. Prepakujemo opremu za uspon i uz zvezde već tonemo u san.

Uspon počinjemo nakon tradicionog doručka, odmah nakon svitanja. Treba što je moguće više izbeći današnju vrelinu jer je staza ka domu bez ikakvog hlada. Do sledećeg sela Armad na 2.000 metara vodi kolski put, a nakon prelaza korita gotovo presahle reke ulazi se u planinarsku stazu. Formiramo uređenu kolonu i lagano se uspinjemo ka domu. Staza je široka, kamenita i prašnjava, nemoguće je izgubiti se. Srećemo veliki broj trekkera koji idu ka domu ili se spuštaju ka dolini. Moguće je i iznajmiti mazgu da odnese rančeve sa opremom ka domu, pa čak i jahati na mazgi do doma. Uz put, na svakih sat vremena hoda nižu se improvizovane tezge i radnjice, gde se prodaje voda, hrana, i što je najlepše – hladni, sveže ceđeni sokovi od pomoranže. Blagodat kakvu je skoro nemoguće sresti bilo gde drugde na 2.500 mnv. Trekerski raj…

Od Imlila do doma ima 1.300 mnv i, uz pauze za odmor i osveženje, u dom stižemo za oko sedam sati hoda. Na oko pola puta do doma nalaze se lepi vodopadi i kaskade, te mala džamija u kojoj je sahranjen neki lokalni svetac i gde ljudi dolaze na poklonjenje. Ovde pavimo dužu pauzu.

Dom Refuge de Mouflons nalazi se na 3.207 mnv. Građen je u tradiciji zapadnoevropskih, alpskih domova i predstavlja više nego prijatno iznenađenje u Maroku. Dobijamo dve dvadesetokrevetne sobe sa krevetima na sprat. Dom poseduje i tuševe, dobro opskrbljenu prodavnicu, ćebad, prostranu trpezariju. Izležavamo se ispred doma i pričamo o sutrašnjem usponu. Oko pola šest, čim Sunce počne polako da tone iza vrhova postaje značajno hladnije, te se brzo povlačimo unutra. Večera je kvalitetna: vrela čorba, obilje makarona sa prelivom i voće. Dogovor oko uspona i uvlačimo se u vreće za spavanje već oko devet sati uveče.

Do vrha

Za razliku od drugih ozbiljnijih vrhova gde ustajem oko 23 h da bi na uspon krenuo u ponoć, ovde se izležavam u vreći do pet ujutro. Doručak uz čeone lampe i, dok počinje da se razdanjuje, krećemo ka vrhu do koga ima oko 900 metara visinske razlike. Oprezno se prelazi preko stena gde se nalazi vodopad koji se obrušava i nabujala rečica. Grupa je jako velika, većina ljudi nije nikad prešla preko 3.000 metara, te se sporo krećemo vodeći računa o svakom čoveku. Snega ima više nego prošle godine i počinje ubrzo iznad doma. Poneli smo dereze za svaki slučaj, ali iako je sneg čvrst, nismo ih stavljali jer je staza dobro utabana. Sa izlaskom Sunca postaje toplije, skidamo tehničke jakne i samo u polarima hodamo dalje. Staza nigde nije markirana, te iako je najčešće vidljiva, potrebno je voditi računa i birati put između i preko stenja. Zaobilazimo sneg gde god je moguće. Kod nekolicine ljudi javlja se malaksalost, mučnina i povraćanje. Mislim pre kao posledica jučerašnjeg boravka na jakom Suncu i nedovoljnog pijenja vode, nego kao posledica visine. Najveći broj planinara oseća se odlično, te nakon tri sata hoda izlazimo na greben gde više nema snega. Kamen, sipar i prašina. Odavde do vrha je još oko sat i po vremena hoda. Pravimo češče kratke pauze tek da smirimo disanje i rad srca.

Konačno, 16. maja, oko pola dvanaest nalazimo se na vrhu. Veliki metalni trougao, koje je i simbol Atlasa pretvara se u pozornicu za fotografisanje. Iako je prognoza najavljivala da će na vrhu biti izmeđeu tri i šest stepeni, čini mi se da je mnogo toplije. Vetra nema i svi smo u majicama sa kratkim rukavima.

Na vrhu se zadržavamo oko sat vremena. Retko za visoke planine. Kad se samo setim vrhova gde sam se zadržavao ni pola minuta samo da se slikam i spuštao se natrag bežeći od hladnoće… Zaista, jedinstvena prilika da se uživa na vrhu i u pogledu na okolne vrhove koji su preko 4.000 metara. Svi planinari izlaze na vrh – niko nije odustao od uspona. Sačekujemo i najsporije a zatim krećemo ka domu. U povratku se već pomalo oseća iscrpljenost, nekima noge proklizavaju, padaju na siparu i snegu. Bilo je i par ozbilnijih padova i ugruvavanja. Neiskustvo i umor čine svoje. Spuštamo se do doma za oko dva i po sata, pakujemo opremu i tovarimo na mule i sačekujemo ostatak ekipe. Bilo bi lepo opet spavati u domu i tek sutradan krenuti ka Imlilu. Noge su umorne a čeka nas još 1.300 metara spusta. Veliko opterećenje za kolena i konstantno nabijanje prstiju. Neki se spuštaju u Imlil oko pola osam, a neki tek oko pola jedanaest uveče uz svetlost čeonih lampi.

Iscrpljeni bacamo se na hranu, tuširanje i u krevet. Noge bride, kolena zatežu, žuljevi pulsiraju.

Ujutro se vraćamo u Marakeš i nastavljamo turistički deo ture, obilazak ostalih kraljevskih gradova i bisera Maroka, Kazablanke, Rabata, Volubilisa, Fesa… Svašta bi moglo da se piše o krasotama, šarmu i egzotici ovih gradova, ali to ostavljam svakom putniku da doživi i otkrije sam za sebe. A i ovo je pre svega planinarski časopis…

Izazov pod afričkim suncem

Šta reći na kraju o Atlasu? Što se visine tiče, u rangu je alpskih vrhova. Sa tehničke strane, neuporedivo lakši za uspon. Klasični trekerski vrh, dostupan bez upotrebe tehničke opreme. Suve, blage klime za uspon u prolećnim mesecima. Idealna prilika da se probije magijska granica od 4.000 metara, i uživa u predivnim pejzažima i pogledu sa vrha. Ali… Atlas ne sme da prevari i da se potceni. Prvog dana uspona potrebno je savladati 1.300 metara uspona do doma pod afričkim Suncem. Drugog dana – 900 metara uspona i 2.200 metara spusta. Ozbiljna visinska razlika i dužinski prilično duga staza te se uspon protegne od izlaska do zalaska Sunca. Za malu grupu planinara ovo je lakši posao. Vođenje grupe od 40 ljudi, različite snage, iskustva i godina, veliki je poduhvat.

Već su počeli da se prijavljuju učesnici za Atlas 2018. godine, pa izvolite…

Vuk Tubić, PK „Balkan”

***

O Maroku

Kraljevina Maroko je država u severozapadnoj Africi. Izlazi na Sredozemno more i Atlantski okean, a od Evrope je odvaja Gibraltarski moreuz. Samo ime Maroko potiče od bivše prestonice Marakeš (znači „Božija zemlja”, na berberskom jeziku). Prvi zabeleženi stanovnici ovog područja bili se Berberi koji su ovde živeli još u drugom milenijumu pre Hrista. Tokom sedmog veka stigli su arapski osvajači sa istoka i doneli islam. Godine 1666. lokalni vladar sa severoistoka, Ar-Rašid zauzeo je Fes, a zatim i većinu marokanske unutrašnjosti, utemeljivši tako dinastiju Alavi koja vlada Marokom do danas. Godine 1912. Maroko je postao francuski protektorat pod formalnom upravom sultana. Severni deo zemlje dospeo je pod upravu Španije. U drugoj polovini pedesetih godina 20. veka, Maroko započinje borbu za osamostaljenje. Godine 1956. Maroko postaje nezavisna monarhija.

Sa oko 34 miliona stanovnika, Maroko je četvrta arapska zemlja. Glavni jezici stanovništva su arapski i berberski kojim se govori uglavnom u planinskim krajevima. Stanovništvo Maroka je mešavina raznih skupina, od starosedelaca Berbera, preko doseljenika iz podsaharske Afrike, te izbeglica sa iberijskog poluostrva. Državna religija je islam kojoj pripadaju gotovo svi stanovnici.

O Atlasu

Atlas je planinski lanac u severozapadnoj Africi, koji se prostire dužinom od 2.300 km kroz Maroko, Alžir i Tunis. Najviši vrh Atlasa je Tubkal, sa 4.167 metara, i nalazi se u Maroku. Masiv je svoje evropsko ime dobio po divu Atlasu iz grčke mitologije koji je na svojim leđima držao nebeski svod. Antički pisac Homer i istoričar Herodot, videli su u Atlasu zapadnu granicu tada poznatog sveta. Arapski geografi iz vremena pre ekspanzije islama, smatrali su da je Atlas ostrvo između mora i pustinje.

Planine Atlasa grade klimatsku granicu između vlažne klime severozapada Afrike i ekstremno sušne pustinje Sahara. Takođe, planine Atlasa predstavljaju granicu između evroazijske i afričke ploče. Kada se ove ploče pomere, dolazi do zemljotresa. Grad Blida, u središtu Atlasa, bio je dva puta do temelja srušen u zemljotresu u 19. veku. Planine Atlasa bogate su rudama gvožđa, olova, bakra, mermerom, srebrom i zemnim gasom. Atlas ima uglavnom sredozemnu klimu, tako da su leta jako topla a zimi su vrhovi prekriveni snegom koji se održava veći deo godine.

U Masivu Atlas žive i rastu brojne endemske životinje i biljke koje su jedinstvene u Africi. Neke od tih vrsta su istrebljene, ili su pred nestankom. Najpoznatiji primerci su magot ili magrebski makaki (vrsta majmuna), atlaski medved (jedini afrički medved, koji je potpuno istrebljen), berberski leopard, berberski jelen, berberska ovca, berberski lav, atlaska zmija…

 

Print Friendly, PDF & Email

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *