Velebit – Premužićeva staza

Trasu staze duge 57 km projektovao je i počeo da gradi još 1930. godine inženjer šumarstva i planinar Ante Premužić, a kasnije su je, graditelju u čast, hrvatski planinari prozvali njegovim imenom…

Tko bude u budućnosti ovim lijepim komodnim putem prolazio, jedva će si moći da predstave trud i napore, koje su morali da podnesu prvi pioniri, koji su se kretali ovim teško prohodnim terenom bez ikakvih staza…” Ovo su reči Dr Ivana Krajača, pravnika i pasioniranog planinara koji je svoju viziju razvijanja turizma u Velebitu ostvario izgradnjom veličanstvene Premužićeve staze. Trasu staze je projektovao i počeo da gradi još 1930. godine inženjer šumarstva i planinar Ante Premužić. Izgradnja je trajala oko tri godine, a kasnije su je, graditelju u čast, hrvatski planinari prozvali njegovim imenom. Proteže se od Zavižana do Baških Oštarija i dugačka je 57 kilometara. Premužić je stazu trasirao tako da je gotovo ravna, ugodna za hodanje, a prolazi vršnim delom Velebita tako da omogućava prolazak kroz najljući krš, u prijatnoj šetnji na konstantnoj visini od oko 1.500 mnv. Predstavlja biser hrvatskih planinarskih puteva i sada se nalazi pod zaštitom UNESCO-a.

Još prošle godine dobili smo poziv iz Zagreba da početkom jula učestvujemo u prolasku cele deonice Premužićeve staze. Naravno, prihvatili smo poziv, i prvog dana jula naša mala petočlana hrvatsko-srpsko-nemačka ekipa okuplja se u Zagrebu i kreće put planinarskog doma Zavižan. Dom je smešten na 1.594 mnv ispod vrha Vučjak. Odmah pored doma je i najstarija visinska meteorološka stanica u Hrvatskoj. Deo Premužićeve staze nalazi se na teritoriji Nacionalnog parka „Sjeverni Velebit” koji je najmlađi nacionalni park u Hrvatskoj, osnovan 1999. godine. Cena ulaza je simbolična i dobija se popust sa planinarskom knjižicom. Nakon ulaza u nacionalni park dobar asfaltni put dovodi nas do samog doma Zavižan. Dom je odlično opremljen, a dočekao nas je ljubazni domaćin čija porodica već treću generaciju brine o tom objektu. Odmah nakon dolaska na Zavižan pešačimo do obližnjeg vrha, a zatim stenovitom stazom uz malo lutanja stižemo do Velebitskog botaničkog vrta. Osnovan još 1967. godine nalazi se na nadmorskoj visini od 1.480 m, a predstavlja posebnu vrednost jer je bogatstvo flore Velebita učinjeno dostupnim svim posetiocima. Sem edukativnih tabli koje daju detaljne opise prirodnih vrednosti, biljke su označene pločicama, a ima ih preko 300 vrsta.

Nakon obilaska Vrta odlazimo u planinarski dom Zavižan na večeru. Zalazak sunca i prvi zajednički sastanak da bi dogovorile logistiku za naredne dane. Irena, kao vođa ovog poduhvata daje nam plan i satnicu pešačenja. Deluje lako, a kako smo svih pet žene u relativno dobroj kondiciji, smatramo da neće biti problema. Plan je da pređemo celu Premužićevu stazu tako da automobile ostavimo na parkingu nacionalnog parka, a taksijem ćemo se vratiti po njih iz Baških Oštarija gde se staza završava. Noćenje je predviđeno u domovima Alan i Kugina kuća. Ceo put traje nepuna tri dana tako da smo spakovale rančeve sa vrećama, nešto hrane i vino koje je bilo višak dok se nosilo, a kada se pilo bilo ga je premalo. Ujutru ustajemo rano, polako se spremamo za polazak, a tada u dom stiže grupa iz Beograda. Srećem draga poznata lica – Maju i Tomicu. Uskoro krećemo, prvo doduše u japankama, ali smo se setile upozorenja HGSS i ipak obuvamo cipele. Prva deonica staze vodi do PD „Alan”, ujedno je i najlepša, duga oko 15 km i na njoj nema vode. Karakteriše je na početku bukova šuma, a kasnije krševit pejsaž sa vrtačama obraslim četinarima poznat kao Rožanski kukovi.

Duž staze postavljeno je 26 edukativnih tabli koje pružaju informacije o flori i fauni koja nas okružuje. Negde na polovini puta nalazi se Rossijevio sklonište. Tu pravimo pauzu, a društvo nam pravi beogradska ekipa, kao i pedesetak planinara iz Bosne. Nastavljamo dalje, neki od nas odlaze na vrh Gromovaču (1.676 nmv), a neki su odmarali na stazi koja kasnije u kamenim serpentinama vodi do divnih livada sa kojih se vide svi okolni vrhovi. Tu pravimo još jednu pauzu, leđa bole, vino u rančevima uzima danak. Nastavljamo dalje, počinje spuštanje kroz šumu prema Planinarskoj kući „Alan” gde stižemo u popodnevnim satima. Večera, zalazak sunca nad morem, a strada jedan par japanki jer su nošene na čarape.

Sledeće jutro rani doručak, malo razgovora sa ljubaznim domaćinom i brzo krećemo dalje. Vidici koji nam se otvaraju kada Premužićeva staza pređe na morsku stranu ne mogu se opisati rečima. Mešaju se mirisi bilja, mora, četinara, a u daljini se vide ostrva Rab i Pag. Kako je početak jula, još uvek ima živopisnog cveća u velikim žbunovima. Staza ulazi u šumu, ima dosta pečurki, a povremeno zastajemo i grlom u jagode. Irena prati vreme prolaska i laganim hodom uz jednu pauzu dolazimo do skretanja prema skloništu Ograđenica i vrhu Šatorina (1.622 mnv). Dolazimo do skloništa i tu Velebit pokazuje svoju ćud. Ulazimo bukvalno u oblak i postaje jako hladno. Nastavljamo ka vrhu Šatorina i tu pravimo pauzu za ručak. Dok ležimo na kamenim pločama, dole u daljini sa Paga tutnji muzika sa plaže Zrće. Nekad si dole, nekad gore, pomislim sećajući se izležavanja na Zrću. Krećemo dalje kroz maglu i dolazimo do dela puta koji je jako loše obeležen. Pronalazimo markaciju i nastavljamo kroz gustu šumu kojom izlazimo strmom stazom na makadam koji kao da nema kraja. Noge bole, ali moral ne popušta. Stalno nam se priviđa Kugina kuća. Napokon stižemo!

Čeka nas ljubazni domaćin Tihomir sa spremljenim gulašom. U Kuginoj kući koju održava PD „Željezničar” iz Gospića, neophodno je najaviti dolazak, a otvaraju je za minimum pet planinara. Ukoliko nije otvorena putnik namernik može spavati u pomoćnoj prostoriji koja je uvek otključana. U njoj nema tekuće vode i struje, ali ima bunar i u blizini izvor. Odmaramo i spremamo se za završnu deonicu koja nas čeka sutradan. Treba rano ustati jer smo naručile kombi za 15 časova tako da krećemo odmah ujutro prema skloništu Skropovac. Staza je sad malo slabije obeležena, većinom se krećemo kroz bukove šume, markacije su izbledele tako da nema opuštanja. Nakon par sati izlazimo na Dabarske kukove, otvara se pogled prema impozantnim stenama u kojima ima i alpinističkih smerova. Sada već hodamo putem, stižemo do Baških Oštarija taman na vreme da se odmorimo pre nego što kombi dođe po nas. Presrećne smo i pune utisaka. U kombiju se vozimo dva i po sata, a sa naše leve strane gledamo kako promiče planinski venac koji smo prepešačile u protekla tri dana. Utisak je, da iako nije tehnički zahtevna, Premužićeva staza zahteva osnovnu fizičku spremnost i planinarsko iskustvo. Naš tim u sastavu, Irena, Marta (Hrvatska), Janja, Goga (Nemačka) i moja malenkost (Srbija) bio je sjajan, a sledeće godine planiramo da pređemo i i južni Velebit, od Baških Oštarija do Paklenice.

Danijela Babović – KES „ARMADILLO”

Print Friendly, PDF & Email

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *