Visoke Tatre 2016

Ekipa od 21. planinara iz nekoliko klubova iz Novog Sada, Kikinde, Beograda i Bačke Palanke provela je sedam dana u Slovačkoj, na planinarskoj akciji na Visokim Tatrama…

Krećemo na naše putovanje u kasnim večernjim, skoro jutarnjim satima. Dobri putevi i nepostojanje granice između Mađarske i Slovačke, doveli su nas brzo na prvi cilj. Banska Bistrica je lep grad u centralnom delu Slovačke i idealno mesto da se protegnu noge i pogledaju prodavnice planinarske opreme. Posle Bistrice, ostaju nam još dva sata vožnje do Poprada i Nove Lesne, seoceta u podnožju Visokih Tatri gde ćemo biti smešteni.

Prvi planinarski dan počinjemo sa usponom na Risi, najviš vrh Poljske. Zapravo, postoje tri vrha Risi, poljski koji je visine 2.499 mnv, odmah do njega slovački – 2.503 mnv i još jedan niži, manje bitan na jugoistoku. Staza je bila srednje zahtevna i veoma dobro uređena, po nekima možda i previše sređena. Na svim spornim mestima, gde bi se eventualno mogla naći neka smetnja u kretanju, naročito preko sipara i preko „kamenih reka”, poređani su manji i veći kameni blokovi, pa sve vreme imate utisak da hodate po velikim kamenim stepenicama koje su tu ostavili neki divovi koji su tu živeli ranije.

Ipak, nisu to bili divovi, već nemački ratni zarobljenici, koji su nekoliko godina nakon Drugog svetskog rata kotrljali kamenje i uređivali staze, kao „nagradu” za svoje ratne zasluge.

Atraktivni deo staze dolazi posle 2.200 metara, a pre dolaska u planinarski dom. Tu se nalaze sajle i nogostupi na klizavijim delovima stene. Odmah posle toga se stiže u dom, modernu, lepu i čvrstu građevinu. Bilo je polemika, da li treba da se izmesti sa tog mesta jer ga je dva puta u poslednjih 15 godina odnosila lavina, ali odlučili su da ga sagrade opet, čvršće i stabilnije.

Posle pauze u domu, ostalo je još sat vremena do izlaska na poljski Risi, a ko je želeo, popeo se i do pet minuta udaljenog istoimenog slovačkog vrha. Prvi poznati uspon izveden je 1840. godine, od strane Ede Blásy i njegovog vodiča Ján Ruman-Driečny. Prvi zimski uspon bio je 1884. godine (Theodor Wundt i Jakob Horvay). Komunističke vlasti su tvrdile da se i Vladimir Iljič Lenjin popeo na ovu planinu negde u ranim 1910-im.

Drugog dana odlazimo u tridesetak kilometara udaljeni Narodni park „Slovenski raj”. U pitanju je vrlo zanimljivo mesto koje ne treba propustiti kada idete u Slovačku. Ali, potrebno je i da se dobro pripremite, jer vas čeka čitav lavirint staza koje se nalaze u dubokoj šumi, nepistupačnim klancima i usecima. Legenda kaže da ime Slovenski raj datira iz vremena najezde Tatara na Evropu, te se tu krilo slovensko stanovništo, tj. nalazilo je tu spas (raj).

Obično radimo kombinaciju nekoliko staza tj. markacija da bismo videli što više atraktivnih stvari na stazi koliko je moguće za jedan dan. Inače, ovde možete napraviti treking i više desetina dana i ne biste mogli sve da prođete. Zato postoji upozorenje na zvaničnom sajtu Nacionalnog parka da dobro isplanirate svoj dan i dnevnu turu, da ne biste ostali zaglavljeni negde duboko u parku, a posebno treba obratiti i pažnju na karti na staze koje su jednosmene. Najčešće su to metalne ili drvene meredevine na nekim vertikalnim delovima staze.

Krećemo od poznatog turističkog info centra Podlesok plavom markakcijom. Posle pola sata zagrevanja ulazimo u klanac reke Hornad. Mnogi delovi staze bi bili neprohodni, ali su na svim takvim mestima postavljena najraznovrsnija pomagala: metalni nogostupi, lanci, sajle, viseći mostići… Sve ovo je vrlo atraktivno i za hodanje i za fotografisanje. Posle tri sata trekinga stižemo do Klaštorske rokline i prelazimo na drugu markaciju. Ovo je deo staze koja ide uzvodno preko potoka sa četiri-pet vertikala koje nas vode pored nekoliko uzastopnih vodopada na sve više i više platoe. Vertikalni delovi staze se savladavaju preko velikih metalnih merdevina. Posle sat vremena, stižemo u planinarski dom i mesto za predah. Celom stazom koju smo odabrali nalaze se manje-više, svi oni atraktivni elementi koji čine treking zanimljivim, a to su pomenuti nogostupi na steni, lanci i mostovi…

Hodanje završavamo usponom i izlaskom iz kanjona na atraktivni vidikovac Tomaševski Vhlad, gde pravimo grupnu fotografiju.

Trećeg dana obično dođe do zamora dela grupe, pa je tako bilo i ovog puta. Šestočlani deo ekipe odlazi na uspon na Slavkovski štit, a ostatak grupe odmara. Vreme je bilo prilično loše – na stazi nas je pratila niska oblačnost i slaba vidljivost. U toku noći je čak malo provejao i sneg na višim delovima planine (avgust mesec).

Posle par sati hodanja, vidljivost je sve slabija. Samo na momenat nam se otvorio pogled sa jednog vidikovca gde smo mogli da vidimo imponzantni vrh Lomnički štit. Donosimo odluku da skratimo hodanje i da idemo samo do tačke Kraljev nos, koja se nalazi pre vrha Slavkovski štit. Posle silaska, kupimo deo ekipe u smeštaju i odlazimo u Poprad u kupovinu planinarske opreme.

Za četvrti dan je bio planiran izalazak na vrh Predne Solisko. Na vrh se može popeti kraćom, ali manje atraktivnom stazom, i kružnom stazom kroz Mliničku dolinu. Pomenutom dolinom se za sat vremena hoda dolazi do velikog vodopada Skok, a zatim se stazom sa njegove leve strane uspinje na plato iznad vodopada i jezera (Pleso nad Skokom). Staza je na nekoliko mesta obezbeđena sajlama. Staza dalje vodi preko već pomenutih velikih kamenih stepenika, kojih ima na svim uređenim stazama. Penjemo se naviše i dolazimo do velikog Čapljeg jezera gde pravimo odmor. Sa ove tačke, treba preći u susednu Furkutsku dolinu preko prevoja Bistra Lavka. Prevoj se nalazi na 2.300 metara i to je bila najviša dosegnuta tačka tog dana. Prevoj je obezbeđen sajlama i bio je malo zahtevniji za neke planinare, ali nije ništa previše teško. Prelaskom u drugu dolinu, pruža se pogled na još nekoliko lepih jezera. Kružna staza zavija uslovno rečeno nazad ka tački sa koje smo pošli, ali u susednoj dolini. Posle nekog vremena dolazimo do planinarskog doma Chata pod Soliskom i delimo se u dve grupe. Jedna odlazi na vrh Predne Solisko (2.093 mnv), koji se nalazi iznad doma na 45 minuta hoda, dok ljudi koji su već ranije penjali vrh ostaju u domu da uživaju u tradicionalnoj slovačkoj kuhinji.

Od doma ima oko sat vremena hoda nadole ka Štrbskom jezeru (Štrbske pleso) gde nas je čekao bus. Ovo jezero je veoma značajna tačka za planinarenje na Tatrama jer sa njega kreće nekoliko staza za vrhove Krivan, Risi, Solisko, Koprovski štit… U krugu oko jezera takođe ima dosta radnji sa planinarskom opremom.

Ostao nam je još jedan dan za planinarenje, a dva vrha koja nisu blizu jedan drugoga. Delimo se na dve grupe. Jedan deo ekipe odlazi na Krivan (2.496 mnv), slovački nacionalni vrh. Nije ni najviši vrh, ni najlepši (po meni), ali je najzapadniji vrh Karpata i ima za Slovake neku simboliku kao Triglav za Slovence. Staza ka Krivnu vodi prvo kroz šumu, a zatim se ulazi u stenu, gde je jedan malo zahtevniji deo staze. Posle stene se izlazi na plato sa koga se vidi vrh, a do vrha se izlazi dobro vidljivom i obeleženom kamenom stazom. Vreme je tog dana bilo ćudljivo, a ovaj deo planinara nije imao dobar vidik. Nekako su se svi oblaci zakačili baš na tu stranu.

Drugi deo tima je otišao na Koprovski štit. Manji deo staze ka ovom vrhu se poklapa sa stazom za Risi, a posle toga se odvaja na levo na dobro obeleženoj raskrsnici. Najveća atrakcija ove staze je Veliko Hincovo jezero ili Hincovo more kako ga još zovu. Neki planinari, koji su se tu zatekli kada je bilo nevreme, kažu da su talasi toliko bili veliki da su ga proglasili morem. Na Hincovom jezeru smo imali priliku da fotografišemo divokoze koje nisu bile plašljive, ali su bile na oprezu. Do vrha se stiže strmijim kamenim serpentinama, ali staza nije previše zahtevna. Vidik sa ovog vrha je bio odličan, a videli smo i da naši drugari na Krivnu ne vide ništa.

Najbolji meseci za planinarenje na Viskokim Tatrama su avgust i septembar, pa čak i pre dve nedelje oktobra, u zavisnosti kakva je godina. Ipak, treba voditi računa da su Tatre na severu, te da su u avgustu temperature bile ispod nule na nekim vrhovima, ali preko dana prijatnih 10-15 stepeni. Ovo je planina kojoj se uvek rado vraćam, a ako živite u Beogradu ili nekom od gradova u Vojvodini, brže i lakše ćete stići do njih nego do nekih ex-Yu planina na jugu.

Tekst: Jovan Jarić

Foto: Svetozar Savin, Jovan Jarić

Organizacija: Alpinistička sekcija Novi Sad

Print Friendly, PDF & Email

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *