Visoki Atlas 2016

Devetnaest planinara iz Novog Sada, Kraljeva, Inđije, Novog Pazara, Podgorice, Požarevca i Beograda uputilo se 14. oktobra u Maroko da bi upoznali jednu neobično zanimljivu zemlju. Jedan od ciljeva putovanja bila je poseta Visokom Atlasu, najvišem delu planinskog masiva Atlasa, koji se pruža od atlanske obale Afrike kroz Maroko i Alžir sve do Tunisa i njegove mediteranske obale. Najviši vrh Visokog Atlasa, Jebel Toubkal, sa visinom od 4.167 m ujedno je i najviši vrh Severne Afrike. U Visokom Atlasu čak šest vrhova ima visinu preko 4.000 metara.

Nakon okupljanja na aerodromu „Nikola Tesla”, međusobnog upoznavanja svih učesnika, prijave za let (čekiranja), ulazimo u avion za Rim. Let traje dva sata. Po sletanju u Rim shvatamo da je neubičajeno toplo za ovo doba godine. Smeštamo se u hostel, u samom centru grada i krećemo u večernje razgledanje grada. Obilazimo najpoznatiju fontanu Rima Fontana di Trevi, zatim Hram svih bogova Pantheon, najveći ikad sagrađen amfiteatar Koloseum, španske stepenice i mnogobrojne rimske trgove.

Narednog dana autobusom krećemo za Pizu, odakle imamo let za Marakeš. Uživamo u pogledu na predivne predele Lacia i Toskane, dok se približavamo Pizi. Većina je po prvi put videla Pizu, i sve nas je oduševila svojim građevinama, koje podsećaju na mešavinu Venecije i Rima. Stižemo na vreme na aerodrom „Galileo Galilej” u Pizi, koji nije daleko od centra grada. Avion kreće na vreme i pred nama je put od tri sata do Marakeša.

Gledamo kroz prozorčiće aviona u belinu oblaka, u zemlju i vodu. Crveno tlo Afrike je pod nama i uzbuđenje počinje da raste, jer uskoro stižemo u Marakeš. Dok se divimo lepoti građevine aerodroma u Marakešu, shvatamo da smo došli na 27 stepeni i da bi trebalo što pre da dođemo do hotela i oslobodimo se viška garderobe. Taksijem dolazimo do hotela koji se nalazi u neposrednoj blizini glavnog trga Djemaa el-Fna. Poučeni iskustvom od prošle godine odbijamo ponude lokalaca da nam pokažu put do hotela, jer će vam za uzvrat tražiti novac i čak iskazati ljutnju ako ste im dali premalo. Lako se snalazimo, jer smo pre polaska dobro proučili sve pravce kretanja. Brzo pronalazimo i menjačnicu jer u Maroku koriste valutu marokanski dirham. Na svojim ručnim časovnicima menjamo vreme, jer u odnosu na Srbiju postoji vremenska razlika -1 sat. Veče provodimo u jednom marokanskom restoranu na samom trgu, gde uživamo u marokanskim jelima tažin i kus-kus. Alkohol je zabranjen, tako da ga je moguće kupiti samo u pojedinim marketima, najčešće uz pasoš i u pojedinim restoranima namenjenim turistima. Nakon večere obilazimo trg, radoznalo posmatramo grupe ljudi koje su okupljene oko pripovedača, grupe svirača, gatara, oko gutača vatri, krotitelja zmija ili oko flaša koka-kole, fante, koje svojim pecaljkama pokušavaju da „upecaju”. Ceo trg nam izgleda kao ogromna interaktivna pozornica.

Drugog dana u Marakešu doručkujemo na terasi hotela tipičan marokanski doručak: džem, hleb, puter i čaj od nane. Pošto u podne imamo dogovoren prevoz do Imlile, koristimo vreme da ponovo obiđemo trg. Danju je trg sasvim drugačiji sa zvukom zurli, motora, sa mnoštvom uredno posloženih narandži od kojih se pravi sok na licu mesta. Na trgu se zaista može mnogo toga videti od krotitelja zmija, prodavaca šešira i vunenih kapa, muzikanata, žena što tetoviraju kanom, ili gledaju u budućnost, do „zubara” i „lekara”. Gotovo ih je nemoguće fotografisati, a da to ne platite. U ulicama koje idu od trga se nalazi prava oaza za one koji vole da šopinguju.

U podne minibusom polazimo ka Imlili, koja se nalazi na nekih sat vremena od Marakeša. Imlila je selo koje se nalazi u srcu Atlasa, popularno zvanom marokanski Chamonix, jer je to polazna tačka za većinu uspona i pohoda po planini. Smeštamo se u jedan marokanski riad (kuću) u kojoj smo bili i prošle godine, međutim, ubrzo shvatamo da će pola grupe morati da se smesti u drugi hotel, koji se nalazi u neposrednoj blizini. Prihvatamo predloženo rešenje jer je smeštaj lep, a domaćini vrlo srdačni, čak za naš ukus i previše ljubazni. Nezaobilazni gest dobrodošlice je čaj od sveže nane, koji svakako treba popiti jer u Maroku ima posebno prijatan miris i ukus. Selo se nalazi na visini od 1.700 metara i dobro je organizovano jer ima ono što je neophodno svakom turističkom planinarskom centru: povezanost taksijem, smeštajne kapacitete, dobro snadbevene prodavnice hrane, restorane, pekare, prodavnice suvenira i planinarske opreme. U Imlili uglavnom žive Berberi. Berberi su etnička grupa, koja pored Arapa čini najbrojnije stanovništvo Maroka. Berberi su starosedelački narod na podneblju Afrike, a Arapi su na prostor Maroka stigli između VII i XI veka. Tokom razgovora sa domaćinima u Imlili saznali smo da Berberi imaju loše mišljenje o Arapima koji žive u Marakešu, jer među njima ima dosta prevaranata i stvaraju lošu sliku o njihovoj zemlji. I zaista smo se u Imlili osećali veoma prijatno i sigurno, i za svaki problem koji smo morali da rešimo oni su vrlo ljubazno nalazili rešenje. Pri tome nisu naplaćivali svoje usluge, a i ono što su nam naplaćivali bilo je po korektnim cenama i uz poštovanje dogovorenog. Zapazili smo da u restoranima u Imlili morate čekati svoju naručenu hranu malo duže, jer se njima nigde ne žuri, a i u većini restorana je slična situacija, pa se samo treba pripremiti na ovakvu uslugu. Uveče Imlila miriše na jabuke, jer je ovo mesto koje se tradicionalno bavi uzgojem jabuka i oraha. Tradicionalnu marokansku večeru (čorbu, tažin, kus-kus, čaj i voće) smo poručili kod naših domaćina i ona je bila isporučena u dogovoreno vreme i u velikim količinama. Bila je vrlo ukusna.

Tokom večere planinarka Slobodanka nam saopštava da je odlučila da ostane u Imlili, i da nas tu sačeka. Nakon našeg povratka u selo pokazaće se da je imala predivno iskustvo sa ljudima iz podnožja Atlasa, gde je bila gost na predavanju u lokalnoj školi, posetila je jednu berbersku porodicu iz obližnjeg sela gde je bila njihov gost i gde je saznala je mnogo toga o životu ljudi ovog kraja.

U ponedeljak, 17 novembra, krećemo prema domu Refuge du Toubkal koji se nalazi na 3.200 m. Slobodanka nas ispraća do doline reke Mizane, a nas osamnaestoro nastavlja put prema domu. Prolazimo pored neobičnih marokanskih sela, zastajemo i slikamo ljude i mesta. Svi su nasmejani i za naše uslove deluju veoma siromašno, iako za tamošnje uslove žive normalno jer se bave trgovinom.

Prolazimo pored hotela, do kojeg se osim pešice može doći i mulama, a koji je napravljen za potrebe smeštaja Bred Pita i ostale glumačke ekipe filma „Sedam godina na Tibetu” jer su određeni kadrovi snimani na teritoriji Atlasa.

Nailazimo na tipično i vrlo slikovito selo Aroumda, čije se slike mogu videti u svim publikacijama o Maroku. Terasaste obradive površine i specifična arhitektura sela daju taj poseban i neobičan izgled.

Put nas dalje vodi prema dolini reke Mizane koja je početkom proleća puna vode, međutim u oktobru vode uopšte nema, tako da brzo prelazimo taj deo. Dan je prelep zato pravimo pauze u selima kroz koje prolazimo i uživamo u aromatičnom ukusu sveže ceđenog soka od pomorandže. Neki od planinara kupuju i marame, kakve ljudi ovde nose, međutim, pokazaće se da kada ih budu skinuli nećemo znati da ih ponovo namotamo na glavu.

Pauzu za sveže ceđeni sok od narandže, pravimo u seocetu Sidi Chamharouch na 2.284 m nadmorske visine. To mesto od samo nekoliko kuća, poznato je po džamiji u čijem sastavu je pedina gde se nalazi grob svetog čoveka i muslimani iz mnogih dalekih krajeva dolaze na ovo, ne baš pristupačno mesto da bi posetili njegov grob.

Put nastavljamo do najvišeg doma na Atlasu, doma „Toubkal” (3.207 mnv). Po dolasku u dom smeštamo se u višekrevetne sobe, večeramo i pijemo veće količine vode kako bi se aklimatizovali na visinu. Preporuka je bila da i tokom uspona do doma svi piju veće količine tečnosti, međutim tokom razgovora, po dolasku u dom, saznajemo da su neki zaboravili. Zato su tokom popodneva i večeri svi bili disciplinovali i poštovali preporuke o hidrataciji, tako da su do narednoj jutra, kada je bio planiran uspon, svi bili spremni.

Na završni uspon na Jebel Toubkal polazimo 18. oktobra u 7,30. Pre uspona proveravamo opremu i dogovaramo se oko rasporeda kretanja u koloni tokom uspona. Oni koji su tokom prethodnog dana bili najsporiji idu iza vodiča Nikole Stevanovića koji ide prvi, u sredini će ići vodič Aleksandar Dančetović, i na kraju vodič Žaklina Arsić Stevanović. Plan je da svi idemo u kolonu i da istovremeno stignemo na vrh. Baš u trenutku polaska prestaje kiša koja je padala tokom cele noći i mi nastavljamo put prema vrhu. Penjanje je tehnički jednostavno. Krećemo se prema sedlu Tiz'n Toubkal (3.940 m), međutim već tu na sedlu shvatamo da je vrh u magli. Na stazi ima malo snega, ali dereze nisu potrebne. Nastavljamo dalje prema vrhu i kada smo se približili vidimo piramidu, zaštitni znak Atlasa. Nažalost, zbog magle, ne pruža nam se vidik. Čestitamo jedni drugima, čestitamo Enveru Ćoroviću kome je tog dana rođendan, slikamo se i nakon pola sata krećemo prema domu. Spuštanje nam ide znatno brže, i nakon dva sata smo već u domu. Enver otvara bocu vina, nazdravljamo i nakon ručka put nastavljamo prema Imlili. Većina planinara je svoje rančeve stavila na mulu, kako bi olakšali silazak. Vreme je sada znatno lepše, a kako prilazimo Imlili osećamo da nam je znatno toplije. U smeštaj stižemo neposredno pre prethodno dogovorene večere. Tokom večere analiziramo uspon i u ostatku večeri uživamo u dogodovštinama koje je imala Slobodanka tokom svog boravka u Imlili.

Sutradan ujutru prevozimo se do Marakeša, a odatle vozom do Kazablanke. Kazablanka je ekonomski centar Maroka, i predstavlja spoj evropskog i afričkog senzibiliteta. Plan je da obiđemo džamiju Hasan II, prošetamo glavnom ulicom, svratimo u čuveni „Rick’s kafe” koji se proslavio filmom „Kazablanka” sa Hemfrijem Bogartom i Ingrid Bergman. Odmah po dolasku u Kazablanku osećamo izuzetno veliku vlažnost u vazduhu. Nenaviknuti na ovakvu klimu odlučujemo da se prevezemo taksijem do džamije. Džamija Hassan II je jedno od najupečatljivijih znamenitosti Maroka, nastalih nakon proglašenja nezavisnosti. Ovo je treća po veličini džamija u svetu, sa najvećim minaretom od svih muslimanskih bogomolja. Kada smo stigli ispred džamije shvatili smo da je vrh minareta u magli, i da ćemo možda biti uskraćeni za pogled na sam vrh. Obilazimo džamiju, koja zauzima ogromno prostranstvo, gde prema podacima može da stane 25.000 vernika, a u dvorište još 80.000 ljudi. Spuštamo se do obale mora i posmatramo one koji su u vodi i uživaju u talasima koji zapljuskuju obalu. U međuvremenu se magla podigla i mi uspevamo da vidimo ceo minaret. Put dalje nastavljamo prema „Rick’s kafeu”. Na ulazu shvatamo da je sada pet sati, i da kafić pre podne radi do 15 časova, a u večernjim časovima tek od 18:30. Odlučujemo da po planu puta nastavimo put za Rabat, a obilazak Rick’s kafea ovog puta zaobilazimo. Dolazimo do železničke stanice, i opet smo fascinirani izgledom. Svaka železnička stanica u Maroku predstavlja prelepu modernu građevinu sa velikim brojem radnji. Sve je čisto, i izgleda kao da ulaziš u moderan tržni centar. Kupujemo karte za voz do Rabata i ono što je bitno je da se zauzme pozicija za ulazak u voz, jer u Kazablanki veliki broj ljudi koristi ovu putnu liniju. Ljubazni železničar nam otvara vagon i mi uspevamo kao grupa da uđemo i zauzmemo željena mesta.

U Rabat, glavni grad Maroka, dolazimo oko 20 časova. Taksijem se prevozimo do smeštaja koji je pokupio najveće simpatije svih učesnika puta. Kada su ušli u riad (smeštaj) većina učesnika akcije je samo slikala svaki detalj hotela koji je uređen kao spoj marokanskog stila u kombinaciji sa modernim dizajnom. Domaćini su nas poslužili nezaobilaznim čajem od nane i tu smo ostali da uživamo još sat vremena. Jedna grupa odlučuje da ostane u smeštaju i da na terasi, koja se nalazi na vrhu hotela, uživa u udobnom smeštaju. Druga grupa odlučuje da obiđe grad noću i nađe mesto gde bi moglo da se večera, u čemu uspevaju.

Narednog dana, nakon doručka, obilazimo Oudaia Kasbah. Kasbah je originalna citadela Almohada, Merinida i Andalužana u Rabatu. Ovde se može videti Kasbah džamija, najstarija džamija u gradu izgrađena oko 1050. godine. Prolazimo i pored Bab Oudaia, koja predstavlja glavnu kapiju za Kasbah – jedan od najupečatljivijih prizora u Rabatu i svakako jedan od najlepših mavarskih spomenika. Kasbah ima simpatične ulice i kuće koje su obojene u plavo-belo, sa divnim cvećem ispred ulaznih vrata. Na neki način ti prizori podsećaju na tzv. „plavi grad”. Sa Kazbaha se spuštamo do obale. Iznenađeni smo koliko se obala promenila u odnosu na prošlu godinu. Sada je plaža puna surfera, koji uživaju u talasima. Poneseni tom dobrom energijom skidamo obuću i počinjemo da uživamo u prskanju vodom i skakanju po plićaku. Dalje obilazak nastavljamo kroz Medinu, koja je neubičajeno mirna i gde vas trgovci ne vuku za rukav kako biste kupili nešto kod njih.

Put dalje nastavljamo prema Fesu. Fes je drugi po veličini grad u Maroku, nakon Kazablanke. Po planu puta u Fesu boravimo u starom gradu Medina Fes el Bali, koja je na listi svetske baštine UNESCO-a. Medina u Fesu je takva, da se sami nikako ne biste snašli. Preporuka našeg domaćina je bila da sami ne izlazimo nigde. Taksi vas dovozi do zidina Medine, jer su uličice u Medini toliko uske da se kao prevozno sredstvo može koristiti samo mula ili motor. Uobičajeno je da vas domaćin sačeka, i dalje vas on dovodi do smeštaja. Ostatak večeri provodimo na terasi koja se nalazi na vrhu hotela.

Sutradan ujutru sa vodičem obilazimo glavne ulice Medine, obilazimo radionicu koja se bavi preradom kože (štavljenje, bojenje, finalna obrada, šivenje). Obavezan deo obilaska je da se popnete na terasu radionice odakle se pruža pogled na ogromne kade u kojima se štavi koža golubijim izmetom. Miris nije baš prijatan, pa svako dobije grančicu nane, koju miriše tokom obilaska radionice. Zatim se vide i kade u kojima se koža farba prirodnim bojama, fiksira sirćetom, posle toga suši i nosi u radionicu na šivenje. Nakon priče o preradi kože obilazak nastavljamo u radnji gde se prodaje sve ono što je sašiveno. Ovde je moguće spustiti cenu za 50% od cene koju vam saopšte prodavci.

Dalje smo posetili radionicu gde se izrađuju tepisi, stolnjaci, ćilimi… Interesantni su bili stolnjaci od kaktusove svile, koji ne mogu da se zapale jer svila od kaktusa ne gori. Posetili smo i apoteku u kojoj su nam objasnili kako se koristi arganovo ulje i koji sve proizvodi na bazi argana postoje, kako dobijaju prirodne mirise koje većina parfema koristi kao baznu osnovu, a videli smo i mnogobrojne začine i čuli pojašnjenje kako se koriste. Većina nas je kupila arganovo ulje i arganov sapun. Posetili smo i najstariji univerzitet na svetu koji je još uvek u funkciji. Univerzitet Al-Karaouine osnovan je daleke 859. godine. Nakon pet sati obilaska vraćamo se u smeštaj, odakle odlazimo u noviji deo grada koji predstavlja jedan sasvim novi svet u odnosu na Medinu u kojoj imate utisak da ste ušli u neku vremensku kapsulu koja vas je vratila nekoliko vekova unazad.

Sutradan smo u Marakešu, gde imamo čitav dan za obilazak, jer let imamo tek u 19 časova. Do Marakeša stižemo autobusom u ranim jutarnjim časovima. Stvari ostavljamo u smeštaj u kom smo boravili kada smo došli u Maroko. Na deset minuta od smeštaja je palata El Badi koja je trenutno u ruševinama, ali čije se zidine obnavljaju pa zato nismo imali prilku da uđemo unutar zidina. Prolazimo pored Saadian grobnice u kojoj su bili sahranjeni svi članovi dinastije Saadi. Posećujemo džamiju Kutubija, koja se vidi iz svih delova Marakeša, jer je najveća džamija ovog grada. Njen minaret je visok 70 m i jedan je od najlepših minareta na svetu. Džamija je sagrađena u 12. veku. Ova građevina najbolji je orijentir svima koji prvi put dolaze u „crveni grad”. Za Marokance džamija Kutubija je kao Ajfelov toranj za Parižane.

Put nastavljamo prema Medini i Mažorel vrtu koji se prostire na 12 hektara. Ulaz u vrt je neubičajeno skup u odnosu na cene na koje smo navikli u Maroku. Mažorel vrt je dizajnirao francuski umetnik Žak Mažorel tokom 1920. i 1930, za vreme francuskog protektorata. Plava kobalt boja koja se koristi u ovom vrtu nazvana je Mažorel plava. Vrt je stanište za više od 15 vrsta endemskih ptica, karakterističnih za region severne Afrike. Bogat je mnogobrojnim fontanama i značajnom kolekcijom kaktusa. Od 1980. godine vrt je bio u vlasništvu čuvenog francuskog kreatora Iv Sen Lorana (Yves Saint-Laurent), a 2008. godine nakon njegove smrti, njegov pepeo je rasut po ovom predivnom vrtu. Ostatak vremena provodimo u kupovini na glavnom trgu Djemaa el-Fna.

U Pizu stižemo oko ponoći. Nakon smeštaja jedna grupa odlučuje da obiđe grad. Na opšte iznenađenje u centru je veliki broj ljudi jer je u toku festival hrane i vina, a svi lokalni restorani, klubovi i prodavnice su otvoreni i puni ljudi, dok je na trgovima još uvek velika gužva jer su se koncerti na otvorenom upravo završili. Slikamo se pored čuvenog „Krivog tornja”, i nastavljamo obilazak simpatične Pize.

Sutradan ujutru krećemo za Rim, odakle imamo let za Beograd. U Beograd stižemo u 16,40.

Žaklina Arsić Stevanović

Učesnici planinarske akcije Maroko:

1. Nikola Stevanović, vodič PSK „Kopaonik”, Beograd

2. Aleksandar Dančetović, vodič PK „Železničar”, Kraljevo

3. Žaklina Arsić Stevanović, vodič PK „Železničar”, Kraljevo

4. Aleksandar Milosavljević, PK „Vukan”, Požarevac

5. Jelena Janković, PK „Vukan”, Požarevac

6. Dragana Kojadinović, PD „Naftaš”, Novi Sad

7. Sanja Stojanović, PD „Pobeda”, Beograd

8. Tamara Stošić, PD „Pobeda”, Beograd

9. Gordana Rožek, PK „Železničar”, Inđija

10. Enver Ćorović, PD „Sandžak”, Novi Pazar

11. Slađana Rakić, PK „Balkan”, Beograd

12. Predrag Kojadinović, PK „Železničar”, Inđija

13. Milena Mijatović, PK „Komovi”, Podgorica

14. Rada Rodić, PD „Pobeda”, Beograd

15. Sanja Nestorović, PD „Pobeda”, Beograd

16. Saša Nestorović, PD „Pobeda”, Beograd

17. Vesna Novaković, PSK „Kopaonik”, Beograd

18. Mileva Praštalo, PD „Pobeda”, Beograd

19. Slobodanka Gašić Pavišić, PK „ Železničar”, Beograd

Print Friendly, PDF & Email

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *