Planinari PK „Pobeda” Beograd uživali su u čarima Maglića, i posebno prašume Perućice…
Priča o prašumi Perućici je neizostavno vezana za Maglić, taj izazovan i posebno atraktivan vrh, ne samo zbog svojih zavidnih 2.368 m visine, već posebno zbog više planinarima dostupnih i privlačnih pravaca za penjanje. Ovde je posebno reč o prašumi Perućici, čarobnom prostoru u koji se retko ulazi.
Meni je uvek posebno drago penjanje Maglića sa Prijevora, kao uvertira za ostale doživljaje. Ovaj put je poseban izazov bio prašumski prostor pod ovim vrhom, što se od Maglića pruža duž doline reke Perućice, koja se nedalako od Tjentišta uliva u Sutjesku. Dva grebena su ivične granice centralnog prašumskog prostora, greben između Perućice i Suhe i greben na kome je vidikovac Dragoš sedlo, ali gde prašuma ne prestaje, već je praktično sve do Tjentišta.
Ovde je reč o akciji koju sam izveo vodeći grupu Planinarskog kuba „Pobeda” iz Beograda, u periodu od 2. do 4. septembra, kada su dve grupe ovog kluba popele Maglić iz različitih pravaca – moja grupa penjući ovaj vrh sa Prijevora i sa silaskom na Trnovačko jezero, te druga grupa koju je vodio Zoran Kovljenić, koja je vrh popela iz pravca navedenog jezera, gde su kampovali.
Poseban motiv moje akcije je bila prašuma Perućica, uz silazak pod vodopad Skakavac, i pod njega sam se spustio 4. septembra. Sa tim ciljem smo kampovali na Prijevoru, na kraju grebena između Perućice i Suhe, neposredno pod Maglićem, a na ivici prašume.
Maglić je kao obično pokazao lice, za kratko obamotavši oko vrha i nas svoj magleni šal, po kom je prepoznatljiv. Na vrhu srećemo i planinare iz Sarajeva, koji su doši sa pravca Dernačišta, sa suprotne strane Maglića. Posebno mi je bilo drago što na vrhu srećem prijatelja Miodraga Stanića, vrsnog planinara koga sam znao sa planinarskih izveštaja, naročito atraktivnih zimskih penjanja ovog vrha. Maglić je sa njim srastao, ili on sa Maglićem, svejedno. Bio je to susret pravog čoveka na pravom mestu.
Probudivši se u noći, čuo sam krešteće krike iz dubine prašume, koje zvukove ranije nisam slušao. Koje se životinje tamo kriju, teško je na osnovu toga znati. Probudila se u noći prašuma, začavrljala i progovorila njoj znanim jezikom. Burna je noć u prašumi.
Svanuo je sunčan dan, idealan za penjanje vrhova, ali nama rezervisan za prašumu Perućicu, koja takođe zahteva stabilno i suvo vreme. Prašuma nam je ovaj dan u programu, a ako mognemo i nađemo ulaz, siđemo i pod vodopad Skakavac, koji pravac nema markacije. Izazov prašume stvara trepraj u organizmu, isčekuje se neobična lepota. Nije to običan dan.
Idemo grebenom između kanjona Suhe i Perućice, silaznom stazom, pa ulazimo u prašumu, prostor u kome je sve naizgled mirno. Sa grbena treba sići na najnižu tačku kanjona, preći reku, pa se popeti na Dragoš sedlo, drugu stranu prašume, gde nas čeka prevoz i spajanje sa drugom planinarskom grupom.
Prolazak prašume je poseban doživljaj, preskaču se oborena debla koja ostaju da trunu gde padnu, tu čovek ništa u prirodi ne remeti, tako je od pamtiveka i zato je to prašuma. Okolo je visoko krupno drveće, na momente polumračni prostor, a tamo gde ima sunca, oko obraslih vodenih tokova, rastinje koje se može nazvati travama je u našoj visini. Išao sam i ranije ovim stazama, ali je prošlo dosta vrmena od tada, pa sve doživljavam kao otkrovenje.
Striminom obraslom šumom valja sići na najnižu tačku, tu je dno prašume i tu se prelazi prvi rečni tok, kojih ima više. Nije to glavni rečni tok, već se on prelazi nešto kasnije. Ovde očito životinje imaju divno skrovovište, uz bujnu šumu na širokom prostoru u koji čovek ne ulazi, osim retkog prolaza stazicom kojom idemo, kao i bogatstvo vode za napajanje. Međusobna borba za opastanak pojedinih životinja, jedino može da im remeti šumski mir.
Prošli smo dno prašume, a valja naći ulaz pod vodopad. O tome stalno razmišljam. Zahvaljujući Miodragu Staniću, koga opet na pravom mestu srećemo u prašumi, ovaj put je to bilo jednostavno.
Vodopad se sakrio pod visoke stene, koje prostor prašume i rečnog toka dele na gornji i donji deo. Voda pada i obrušava se u uskom i dugačkom mlazu sa visine od 75 m, iz uzanog procepa na vrhu stena, koji je tu stvoren kao levak, samo toliko da vodu propusti.
Vodopad vide i turisti sa vidikovca Dragoš sedla, odakle se čuje njegov huk, koji nije zaglušujući kada se dođe pod njega, kako bi se to moglo očekivati. Prašuma je puna i životinjskog sveta, koji ne treba uznemiravati. Ovde vladaju jedino zakoni prirode.
Bila je ovo lepa i atraktivna planinarska tura, gde posebno mesto zauzimaju prašuma i njen vodopad. Sve to ostaje u lepom sećanju, jer doživljaj je to koji se pamti.
Tekst i foto: Tomica Delibašić