Monte Rosa je osoben veliki alpski planinski masiv i njegov poseban ukras. Sam naziv planine asocira na Veliku planinu, u obliku ruže vrhova nad glečerima. Na granici je švajcarskog kantona Valais i italijanske regije Pijemont, a većim delom pripada Švajcarskoj. Prema nekim podacima naziv potiče od reči glečer, što je karakteristika planine. Praktično je sastavljena od glečera, koji su na visinama iznad 3500 m u neprekidnim celinama i nizovima. Druga planina je po visini i Alpima, odmah iza Mon Blana. Na Monte Rosi su drugi i treći po visini vrhovi u Alpima, Dufouršpice (4634 m) i Norden (4609 m). Najvisočija je planina Švajcarske. Spada u najekstremnije planine, a temperatura može da dostigne – 40ºC. Naročito je izražena opasnost ledničkih pukotina, koje na sve strane zjape i preskaču se. Pitanje aklimatizacije se postavlja već kada se pređu visine od 3000 m. Planinarski je infrastrukturno vrlo uređena, sa žičarama, domovima na velikim visinama, što omogućava izvođenje tura različitog karaktera. Iako staze u principu nisu tehnički zahtevne, naročito one sa italijanske strane, zahtevaju dobru izdržljivost i aklimatizaciju. Poznato je da je planinu sa italijanske strane istraživao Leonardo da Vinči, ali nije poznato do koje visine se peo.
Pravac iz Alagne, sa italijanske strane, najlakše je dostupan, imajući u vidu visinu na koju stiže žičara. Planinu smo posetili 27. do 30. jula 2015. godine, a bila je to akcija Planinarskog kluba „Balkan“ iz Beograda i kluba „Makpetrol“ iz Skoplja.
Iz žičare se vidi po neki planinski objekt, visoko u planini, a kada napustimo žičaru, dole u susednoj dolini se vidi lednička jezera. Odmah nas sačekuje lednik preko kog se koso treba penjati ka stenama, gde je osigurana ferata uz koju se penjemo. Penjanje tog stenovitog dela je atraktivno, sajlama obezbeđeno. Okolo su strmine i na momente staza postaje ozbiljnija, ali ne i posebno opasna.
Kada se popne ferata, sledi glečer uz koji se koso ide ka planinarskom domu Gnifeti, na visini od 3647 m, gde smo spavali tri noći. To je udoban dom, a fascinira graditeljski poduhvat da se tako nešto sagradi na visini gde se sve mora donositi helihopterom. Kamene visoke stepenice, sa krupnim kamenjem, koje su prilaz domu, zaista nije bilo jednostavno sagraditi, doneti materijal, da ne govorimo o velikom zdanju doma. Takvih domova na velikim visinama ovde je više. I sama izgradnja kompleksa žičara je zadivljujuća. Debele uvrnute sajle nose velike gondole u kojima sa opremom stane bar 20 ljudi, a ispod su duboke provalije. Sve to planinu čini dostupnom. Dom je na grbenskoj steni, gde lednici i lavine ne mogu da dosegnu. Tako je i sa drugim domovina.
Kad ste kod doma ili u njemu, ne možete odvojiti pogled od prevoja, što je pravac gde idu sve staze, odakle dalje kreće greben i nižu se vrhovi. Tu u ranu zoru kreću naveze, jedna za drugom. Nekada treba preskakati pukotine, što zjape široko otvorenih usta i prednost je što se u principu vide. Most preko pukotine se formirao usled stalnih prelaza i zaleđivanja snežne mase pod nogama. Vrlo je važno ići u nogostope, sredinom mosta, jer nije poželjna ni mala neopreznost. Opasnosti su vidljive, pa je to možda razlog što nisam čuo da su nesreće ovde česte.
Ovde se vreme često kvari, jedan dan je lepo, a drugi dan prostor sakriju oblaci i kiša, visočije sneg. Zato treba uhvatiti monenat, iskoristiti povoljan trenutak.
Najbliži je vrh Balmerhorm (4167 m), koji je dovoljan za doživljaj planine, ako se desi da uslovi i vreme ne omogućavaju da se popnu i drugi vrhovi. Veći deo naše ekipe je prvi dan popeo vrh Zumseinspitze (4563 m), po vedrom danu, a sutradan po magli i sipećem snegu ekipa koja se odlučila na uspon i po takvim uslovima zadovoljila vrhom Balmerhorm.
Ovde zaista treba ostati više dana i uživati na ovim visinama, za šta ima uslova, jer navedeni objekti i lepota planine to omogućavaju.
Tekst i foto: Tomica Delibašić