ABZAJL (SPUST NIZ UŽE)

Abzajl je tehnika spuštanja niz uže. Naziv ove tehnike potiče od nemačke reči „abseiling” što u prevodu znači „spuštanje niz stene”. U vojno-policijskim jedinicama, koje dosta primenjuju ovu tehniku, ustalio se francuski naziv „rapel ili repeling“. Osim naziva, razlika je i u tome što ove jedinice koriste užad niskog koeficijenta istezanja, a u alpinizmu se to radi na užadima sa kojima vršimo uspon ili užadima visokog koeficijenta istezanja.

Alpinisti koriste ovu tehniku kada teren ili stene imaju veliki nagib i postoji veliki rizik od tehnike slobodnog spuštanja bez ikakve zaštite. Neretko se ova tehnika koristi i za pristup teško dostupnim delovima stene koji se nalaze na nižim nivoima, kao početak novog smera, nastavak ili kontinuitet istog kao i silaz, spašavanje palog ili povređenog partnera, kao i kod sportsko opremanjenih smerova.

Što se tiče istorije ove tehnike, sami počeci korišćenja spusta niz uže pripisuju se francuskom vodiču iz Šamonija Žanu Šarlet-Stratonu (Jean Charlet-Straton). Tehniku je primenio prvi put posle nekoliko neuspešnih pokušaja solo penjanja Petit Drua 1876. godine.

Te prve tehnike bile su teške, rizične i u krajnjem slučaju neprijatne po penjača. Svodile su se na veliko trenje užeta o telo penjača. U svojim počecima, jer nisu postojale sprave za spuštanje. Uže je išlo oko jedne ruke pa preko leđa, zatim oko druge ruke, a toplota koja je nastajala trenjem završavala je na rukama i leđima onoga koji se na ovaj način spuštao. Direktna posledica ovog metoda pored opekotina bila je i uništena i oštećena odeća. Kasnije je nemački alpinista Hans Dilfer (Hans Dülfer) unapredio tehniku uvodeći metod zvani „Dilferovo sedište”, koji se takođe svodio na trenje užeta oko tela, samo što je alpinista bio okrenut prema steni u sedećem položaju i evidentno je imao bolju kontrolu užeta. Pored bolje kontrole užeta alpinista je mogao da na kratko oslobodi jednu ruku i preduzme određene radnje.

Sa današnjim poliesterskim užadima ove dve tehnike gotovo da je i nemoguće uraditi jer trenje takvih užadi mnogo brže razvija toplotu, samim tim došlo bi do oštećenja i progorevanja odeće penjača. Odeća današnjih penjača je takođe poliesterska što bi dodatno ubrzalo proces. Poliesterska užad imaju glatku strukturu košuljice preko koje se trenje odvija, što znači da bi morali na njih delovati većom silom ako želimo da imamo punu kontrolu, a to znači i veće i bolnije trenje. Prva užad bila su vijana, mnogo grublje strukture pa je ovo donekle i bilo izvodljivo.

U svakom slučaju neke škole alpinizma i dalje pokazuju ovu tehniku kao spust niz uže u slučaju gubitka sprave za spuštanje, pa ju je samo iz tog razloga potrebno pomenuti. Osim toga, ove tehnike su i sastavni deo istorije i tradicije, pa kao takve i treba da ostanu u domenu znanja. Iz ugla bezbednosti najveća mana ova dva metoda spuštanja je u tome ako vas slučajno uhvati grč u ruci kojom se spuštate, ili vam padne kamen na glavu, pad je neizbežan jer ne postoji dodatno osiguranje.

Dva prethodna metoda abzajla bila su više informativna nego obavezujuća u današnje vreme alpinizma, ali mi moramo dobro shvatiti i uvežbati metode koje se danas primenjuju.

Pre nego što pristupimo samom abzajlu preduzećemo neophodne pripreme. Potražićemo pravac abzajla iz vodiča ukoliko postoji, uveriti se da imamo potrebnu opremu, posebno da li imamo dovoljnu dužinu užeta do kraja ili do sledećeg mesta za štand (osiguravalište). Naći dobar štand, ako on nije već prethodno postavljan i instaliran. Neretko za štand se koristi vegetacija, drveće ili deo stene oko koga se stavlja uže. Radi lakšeg objašnjavanja samog postupka reći ćemo da već imamo postavljen i siguran štand.

Uzimamo jednu dužu, zatvorenu štand šlingu i na nekih 35-40 cm, te od jednog kraja pravimo šesticu čvor i tako je delimo na dva dela. Kraći deo provlačimo na pojasu pored osiguravajuće petlje. Kad kraća petlja prođe kroz pojas, kroz njenu omču provlačimo celu šlingu u čvor „kaubojac” kao na slici. Na kraj dužeg dela ubacujemo HMS i njim se ukopčavamo u štand. Tek kada smo osigurani uzimamo uže i spremamo ga za abzajl.

Ako uže previjemo na pola, imaćemo abzajl od pola dužine užeta a ukoliko imamo dva užeta onda njihovim navezivanjem dobijamo dužinu abzajla koliko je i puna dužina jednog užeta.

Provučemo jedno uže kroz tačku preko koje abzajlujemo, zatim spojimo i drugo uže i navežemo ih čvorom „šesticom” ali tako da nam višak oba užeta bude najmanje 30 cm. Ukoliko nas je više na abzajlu, vezaćemo još jednu šesticu koju će razvezati tek onaj koji se spušta zadnji. Zašto baš šestica? Šestica je čvor koji prilikom izvlačenja užeta uvek ostaje na „površini” i nema tendenciju da se uglavi u neke useke preko kojih uže prelazi.

Inače ovim čvorom možete navezati užad iste debljine i užad istih koeficijenata istezanja! Znači halfovi i tvinovi.

Na drugom kraju užeta, i to na oba kraja pojedinačno, navežemo po jedan stoper čvor, najčešće dupli ili trodupli zatezni. Ovo iz razloga da ukoliko ne obratimo pažnju ne bi moglo da nam iscuri celo uže kroz ruku i kroz spravu na koju se spuštamo. Zašto ne oba zajedno u jedan čvor? Pa iz razloga što se uže prolazeći kroz spravu uvrće, a čvor kojim bi bila spojena oba užeta, sprečio bi normalno i nezavisno izvrtanje užadi, koje je posledica trenja u spravi za spuštanje.

Užad smotamo lepo na „knjigu” i bacamo ih u pravcu abzajla, obično jedno pa drugo. Naravno pre bacanja uzvikujemo „Uže!” Jer nikad se ne zna da li nekoga ima ispod, a i samo uže može da pokrene neki kamen.

Sledeći postupak u kraću omču šlinge ukopčavamo HMS sa spravom za abzajl. Na centralnu petlju kaubojcem ukopčavamo jednu kraću, zatvorenu prusikovu zamku i oko oba užeta pletemo modifikovani Mašardov čvor, tako što kraj prusike ukopčavamo karabinerom na osiguravajuću petlju i ovaj čvor nam služi kao auto-blok pri abzajlu u slučaju pada, gubitka kontrole ili bilo kada kad su nam potrebne obe ruke van užeta. Drugi način je klasičan Mašardov čvor (francuski prusik) kao na slici.

Drugi čvorovi koji se mogu upotrebiti kao auto-blok čvor su prusikov čvor, improvizovani prusikov čvor, ensa ali kao najpreporučljiviji sigurno je Mašard jer sigurno može da zadrži težinu alpiniste kada treba da stane i da ima slobodne obe ruke, bez obzira koliko težak ranac nosio, a lako se odblokira kada treba nastaviti sa abzajlom.

U nastavku pripreme za abzajl, uže provlačimo kroz spravu za spuštanje dok smo još osigurani na štandu. Zatežemo uže kroz spravu sve dok sprava ne preuzme našu težinu, pa olabavi gornji deo šlinge i omogući nam da je skinemo sa štanda. Ukoliko nemamo spravu za spuštanje (što se može desiti jedino ako je izgubimo), ukopčavamo se na uže pomoću HMS-a i polu-lađarskog čvora. Abzajl pomoću polulađarskog čvora se ne preporučuje osim u prethodnom slučaju gubitka sprave za spuštanje iz razloga što poliesterski materijali od kojih je napravljena košuljica užeta, trenjem oslobađa veliku toplotu koja negativno utiče na HMS karabiner. Naravno, ni abrazivna dejstva užeta na karabineru nisu zanemarljiva.

Sad smo u poziciji za abzajl i polako se nagnemo unazad da sednemo u pojas, jednom rukom kontrolišemo uže i brzinu spuštanja a drugom rukom ovlaš držimo autoblok čvor u ruci, tako da omogućimo neometan protok užeta kroz njega. Ukoliko treba da se zaustavimo i da imamo slobodne ruke dovoljno je da pustimo autoblok čvor i on će zbog devijacije koja nastaje u čvoru da nas zaustavi. Na ruci kojom vršimo kontrolu abzajla potrebno je imati rukavicu sa kožnim ojačanjima na dlanu i prstima, u suštini ojačanje svuda gde uže ima kontakt sa rukom. Kontrola i tempo spuštanja se vrše blagim lomljenjem, nikako stiskanjem užeta u ruci. U početku težina dva užeta koja vise niz smer spuštanja, svojom težinom koče kretanje alpiniste koji abzajluje, pogotovo ako se radi o nekom ko je manje telesne težine, pa se uže mora i podizati i gurati ovlaš kroz spravu sve dok ne krene normalno spuštanje.

Ovo je bazna tehnika koju moraju da upoznaju i stoprocentno savladaju svi polaznici alpinističkih škola, a kasnije se ova tehnika nadovezuje u neke druge druge tehnike i sisteme poput spasavanja palog partnera, tehnika abzajla na oštećenom užetu, tehnika abzajla preko čvora itd.

U nekom prethodnom periodu kod nas se abzajl radio bez predveza šlingom, a autoblok čvor se kačio na nožnu petlju na pojasu. Sprava za abzajl se kačila na centralnu petlju. To je bilo u redu sve dok ne bi došlo do nekog naglog zaustavljanja i prevelikog zatezanja autoblok čvora. Nožna petlja na kojoj je vezan čvor bi usled velikog zatezanja izbacila nogu iz ose abzajla, dala nepravilan položaj alpinisti i otežala mu posao oko deblokiranja čvora i nastavka abzajla. Još starija tehnika je podrazumevala auto-blok čvor „iznad” sprave za abzajl što je još više otežavalo deblokadu čvora i morali su se praviti dodatni sistemi kao u samospašavanju da bi se čvor rasteretio.

Sa aspekta bezbednosti kod abzajla više alpinista, trebalo bi da iskusnijeg alpinistu pustimo da abzajluje prvi iz više razloga. Prvi od razloga je da ispravi liniju abzajla i pronađe sledeći štand za abzajl. Da se uveri da uže ima dovoljnu dužinu a i da ispravi uže ukoliko se negde upetljalo. Prvi alpinista kontroliše i da uže ne ide negde preko oštrih izbočina i polica na steni, preusmerava ga i upozorava sledeće na eventualne probleme. Drugi iskusniji ostaje kao zadnji, te kontroliše rad ostalih na štandu, razvezuje dodatnu šesticu i kompletom obeležava uže koje treba vući da bi se izvuklo uže kad svi budu dole.

Kod abzajla sa rancem na leđima potrebno je bar improvizovati grudni pojas, ukoliko ga nemamo, jer će nas težina ranca vući unazad i u slučaju abzajla preko previsa može nas okrenuti na leđa, zbog niskog težišta sedežnog pojasa.

Prilikom abzajla moramo imati dobro upakovanu opremu, kao i upasanu odeću u pojas da nam ne bi nešto upalo u spravu za abzajl. Žene sa dugom kosom moraju pokupiti svu kosu ispod šlema. Deca i penjači krhke fizičke građe moraju imati grudni pojas bez obzira da li abzajluju sa rancem ili bez.

Prilikom abzajla obavezan je šlem na glavi. Šlem će nas spasiti ako dođe do pada kamena na onoga koji abzajluje ali i u slučaju gubitka kontrole prilikom abzajla i udarca glavom o stenu.

Abzajl sa aspekta užeta: Kad kažemo abzajl alpiniste ili penjača, obično se misli na abzajl na užetu sa kojim smo penjali. Pošto znamo da se penjanje obavlja sa dinamičkim užadima (užadima visokog koeficijenta istezanja) onda možemo reći da se abzajl na njima mora izvoditi polako i kontrolisano bez velikih oscilacija, naglig skokova i sl. Uže mora prolaziti kroz spravu konstantno do 1m/sek. ili sporije. Zbog svoje osobine da se jezgro i košuljica dinamičkog užeta puno istegnu pri dinamičkom udaru, kod abzajla na uže se deluje gotovo statičkom silom i to najviše na košuljicu koja ima kontakt i trenje u spravi, u slučaju brzog abzajla dolazi do svlačenja košuljice preko jezgra i efekta zarozane čarape. Sprave u kojima se kontrola abzajla vrši štipanjem (reverso, puž, gajd..), ne uvrću puno uže posle abzajla. Sprave koje kontrolu abzajla vrše trenjem (osmica, polulađarac), puno uvrću uže i povećavaju efekat zarozane čarape, pa je posle abzajla sa osmicom ili polulađarcem potrebno zategnuti uže u celoj dužini i istresti ga.

U slučaju da uže prilikom izvlačenje zaglavi u steni, potrebno je napraviti sistem kao kod samospašavanja i isprusičariti i rešiti problem, a to je neka druga tema.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *