Nada za okeane

Naučnik Andrew Lewin želi da stane na put pokolju koji se svakodnevno odvija u okeanima.

Zagledaj se duboko, duboko u prirodu, i tada ćeš sve bolje razumeti, govorio je Albert Einstein. Mnogi ljudi ovo pogrešno shvataju, pa za suštinom prirode tragaju lovom. Da li biste jeli meso delfina, psa, kita? Jer to su za neke specijaliteti! Nažalost, više uzbune se napravi kad kit napadne čoveka, nego kad jedan čovek odobri da se godišnje može uloviti 12.000 kitova (taj broj je mnogo, mnogo veći!). Danas, kada se suočavamo sa nestankom mnogih životinjskih vrsta, nedopustivo je pustošenje planete zbog sebičnih, ali i komercijalnih razloga. To se posebno odnosi na okeane gde se svakodnevno dešava genocid nad nebrojenim vrstama, a najugroženiji su kitovi, delfini i ajkule. Problem je trebao biti ublažem još 1982. kada je Međunarodna komisija za lov na kitove donela odluku o potpunoj zabrani komercijalnog lova na kitove. Zabrana je stupila na snagu 1985. godine, ali uzalud… Mnogi dokumentarci (,,Whale Wars“, ,,The Cove“…) to i dokazuju, a sam lov na define opisuju Ric i Helene O'Barry, koji su u ime organizacija „One Voice” i Earth Island Institute dve godine dokumentovali pokolj. – Pokolj delfina, kao i obično, počeo je u zoru. Ribarima je trebalo oko četiri sata da ih sve pobiju i odvezu tela u klanicu. Srce nam se slamalo gledajući toliko boli i patnje. Neki delfini su proveli četiri sata slušajući krikove svojih sapatnika, plivajući u krvi pre nego što su i sami bili ubijeni. Prugasti delfni zarobljeni juče, proveli su celu noć u malom ograđenom prostoru, plivajući u krug… U zoru, došli su ribari sa svojim kukama, noževima i dugim kopljima. Zatežući mrežu prema stenovitoj obali male uvale, naterali su delfine u plićak. Neki od ribara počeli su ih nasumično ubadati oštrim kukama. U mnogim slučajevima, delfina je trebalo ubosti više puta pre no što se kuka zabila dovoljno duboko da ga ribari mogu izvući na brod. U tom trenutku delfin je još živ – navodi se u njihovom svedočenju. Andrew Lewin jedan je od naučnika koji pokušavaju da prekinu ovu užasnu praksu i prenesu svoje znanje putem internet stranice SpeakUpForTheBlue.com Želja mu je da stvori Lidere okeana.

Lewin-01

Kako ste dobili ideju za osnivanje „Speak up for the blue”?

– Na ideju za osnivanje Speak Up for the Blue, došao sam dok sam pohađao dve konferencije u leto 2010. Prva konferencija bila Nacionalna konferencija u Washingtonu (SAD) pod nazivom „Nedelja okeana 2010”. Druga konferencija je Međunarodna konferencija u Charlottetown (Kanada). Obe konferencije bile su usmerene na izlivanje nafte u Meksičkom zalivu, koje se dogodilo u aprilu te godine, pa je naučna zajednica na tim konferencijama pokušavala da odgonetne kako bi mogli sprečiti takve katastrofalne događaje koji mogu da utiču na okeane. Glavni zaključak na svakoj konferencije bio je da je potrebno da javnost postane svesna potencijalne opasnosti ljudskog korišćenja okeana, te da je pravilno upravljanje potrebno kako bi se sprečilo dalje uništavanje sredine kao i da egzistencija drugih ljudi zavisi od okeana. Dakle, osećao sam da je moja dužnost da pokrenem inicijativu koja će pomoći ljudima da shvate što se događa u okeanima i da to prezentujem na način koji je lako razumjeti i zabavan. I SpeakUpForBlue.com rođen je januara 2011.

Vaš cilj je edukovati ljudi kako da postanu ,,Lideri Okeana“. Morate ići korak po korak, šta je najteže u tom procesu?

– Odlično pitanje! Lideri okeana su ljudi koji osećaju veliku strast prema okeanima. To može biti bilo koja odrasla osoba ili dete koje je zainteresovano za zaštitu okeana. Najveći izazov za ljude koji žele postati vođe je da postanu svesni i obrazovani kada su u pitanju problemi okeana. Nakon što su se oni obrazovali onda to mogu preneti na svoje porodice i prijatelje i na taj način širiti svest. Najvažniji aspekt u postajanju vođe je sposobnost da se ljudi inspirišu i navesti ih da preduzmu akcije kako bi zaštitili okeane. Neke akcijske stavke mogu biti čišćenje plaže, ili, ako ste ronilac, čišćenje podvodnog staništa od smeća i otpadaka. Ključ za budućnost lidera okeana je čitanje o okeanima i pomaganje drugima da razumeju šta se dešava. Što više ljudi počne da uči i pokrenu se, to će u budućnosti biti bolje stanje okeana.

Lewin-02

Zašto i kako ljudi koji su zainteresovani za očuvanje okeana mogu dovesti do poboljšanja i kako ih motivisati da nešto učine ako su daleko od okeana, na primer u Srbiji? Možete li ih motivisati sada da nešto urade?

– Prva stvar koju ljudi treba da shvate je da smo svi povezani sa okeanima, bez obzira gde živimo. Potoci, reke, jezera, estuariji povezuju nas sve sa okeanima. Reka Mississippi u SAD-u je odličan primer. Teče od severa SAD sve do juga gde se uliva u Meksički zaliv. Postoje mnoge farme uz Mississppi, koje koriste pesticide i đubrivo koji će završiti u reci i akumulirati se na samo dno Meksičkog zaliva. Ovi aditivi u vodi će povećati nitrate u okeanima, što će u proleće, na ušću Meksičkog zaliva, prouzrokovati procvat fitoplanktona. Cvat će na kraju će uginuti i potonuti na dno okeana. Kada cvat potone, bakterije će ga „jesti” i u toku tog procesa koriste kiseonik na dnu okeana. Tako će nastati mrtva zona. Dakle, kao što možete videti… vodeni putevi deluju kao arterije i vene svake zemlje i u određenom mestu otiču u okean. I ljudi sa kontinenta moraju biti oprezni da ne dodaju ništa u vodu da ne treba biti u njoj.

Možete reći našim čitataocima koje je najzanimljivije i najopasnije morsko stvorenje po Vašem mišljenju i zašto?

– Najzanimljivije? Mislim da su to korali. Njihovo postojanje podupire toliko života. Oduševljava me kad razmišlajm kako tako mala i osetljiva životinja može biti odgovorna za izdržavanje tako visoke raznolokosti riba, rakova, jastroga, planktona, morskih kornjača… Najopasnija vrsta u okeanima su jednostavno ljudi. Mi smo takvi paraziti da smo zbog pohlepe rekordnom brzinom istrebili mnoge vrste. Film „The end of the line” otkriva kako automobilska korporacija „Mitsubishi”, kontroliše prihode tunjevine u svetu. Tu je čak prisutno i zamrzavanje tunjevine za idućih 20 godina, jer korporacija razume da će tune izumreti do tada, a oni će biti u mogućnosti da prodaju tunjevinu za veću cenu, jer će potražnja biti tako visoka … To je samo pohlepa!

Lewin-03

Mračna predviđanja

Kakva su vaša očekivanje, može li i kada doći do poboljšanja? Možete li nam dati neko naučno predviđanje?

– To je teško pitanje. Svaka od ovih vrsta ima vlastiti set oporavka od problema. Atlantski bakalar se još nije oporavio, kao što su naučnici predviđali u devedesetim godinama, a trenutno je takvo mišljenje da se oni uopšte i neće oporaviti ili da se populacija preselila u veće dubine Srednjeg Atlantika, ali nema dokaza koji podržavaju ovu teoriju. Pravi problem je u tome što strategije oporavka za svaku vrstu nisu nužno i naučne. Nauka nam pomaže da razumemo kako funkcionišu vrste populacija i može da pomogne u uspostavljanju kvote za ribolov na osnovu naučnih modela. Socio-ekonomski aspekt strategije oporavka je najveći izazov. Teško je reći ljudima da prestanu sa lovom određene vrste koje su lovili još njihovi preci i koju oni koriste za ishranu svoje porodice. To je složen proces koji zahteva dovođenje svih grupa koje koje su uključene, kao što su vladini zvaničnici, ribari, turistički sektori… Oni treba da razgovaraju i nađu kompromis kako napredovati u upravljenju vrstama koje su u opasnosti. To nije lak proces, ali se pokazao funkcionalnim.
Organizacije poput Greenpeace, WWF naporno rade kako bi došli do promena i po Vašem mišljenju kome ljudi više veruje, organizacijama poput „Greenpeacea” ili naučnicima koji nisu uključeni u neku od organizacija?

– Ne mislim da postoji pitanje kome ljudi više veruju. Mislim da to ima veze s tim kako ljudi razumeju ono što se događa na našim okeanima. Organizacije poput „Greenpeace” i WWF zapošljavaju izuzetno komunikativne ljude koji o kompleksnim problemima sa svojim pristalicama komuniciraju na jednostavan i lak način koji se može razumeti. Nije mnogo ljudi zainteresovano za čitanje statističke litetrature o osnovnoj nauci… Meni je ponekad dosadno da čitam, a od toga živim. Veliki deo WWF, The Nature Conservancy, Environmental Defense Fund, Conservation International i SEAlliance (Dr. Sylvia Earle Alliance) sarađuje sa naučnicima tako što saopštavaju rezultate svojih studija pristalicama organizacije, tako oni zasnaju šta se događa u okeanima…

AA041631
U knjizi „The Skeptical Environmentalist: Measuring the real state of the world” (Skeptični ekolozi: Merenje stvarnog stanja Sveta), bivši aktivista „Greenpeacea” Bjørn Lomborg navodi da postoje nekoliko razloga zašto čujemo toliko loših vesti o životnoj sredini. Naime, naučnici zavise od javnih sredstava za svoja istraživanja, a loše vesti se „prodaju” bolje od dobrih. Kako ljudi mogu da procene što je tačno od prezentovanih informacija?

– Baš kao što ste rekli, mi slušamo loše vesti o okeanima, jer loša vest prodaje! Ljudi vole da gledaju konflikte. Možete videti osnovnu strukturu bilo koje priče ili koji filma, TV emisije, ili informativnog programa i videćete istu stvar: tu je uvod, sukob, rešenje sukoba, i nakon toga srećan kraj. Poslednji dio je po slobodnom izboru! Kako bi dovršili svoj rad, naučnicima su potrebna sredstva od više izvora. Oni su često na milost i nemilost zbog vladinih odeljenja i njihovih zadataka i ciljeva, dobrotvornih udruženja, i uopšteno javnosti. Dakle, naučnici moraju zadovoljiti zahteve donatorske agencije kako bi dovršili svoje istraživanje. Istraživanja klimatskih promena, na primer, vruća su tema upravo sada u naučnoj zajednici. Većina donatorskih agencija su u potrazi za finansiranjem istraživanja o klimatskim promenama. To je konkurentno, ali naučnik ima bolju priliku da dobije sredstva, ako se bavi istraživanjem „vruće teme”. To znači da druge važne teme ne mogu dobiti sredstva jer se ne smatraju prioritetom od strane agencije koja finansira. Težak način stvaranja karijere, ali naučnici to rade neko vreme, a to rade i sada. Mislim da se konkurisanje za dodelu iz sredstava donatorskih agencije menja, kao i da je sve više pojedinaca iz javnosti od onih koji žele podržati istraživanje, primjenjuju istraživanja, do onih što oni misle da ga treba dovršiti. Ako se projekt ne finansira – onda projekta i nema.

Međutim, postoji i drugačija praksa. Odličan primer za to je Wallace J. Nichols, lider okeana iz „Speak up for the blue”. J. je biolog, specijalista za morske kornjače i zagovornik zaštite okeana. Pre dve godine, J. je odlučio da želi da radi na projektima za koje je osećao da su važni, bez povezivanja s organizacijama ili nekog vladinog odelenja, tako da je imao slobodu u odabidu projekta. On udružio sa Ocean Foundation i okupio ekipu, nudeći im plan mesečnih donacija u različitim iznosima, kao podršku za njegov rada. On im je takođe ponudio i podsticaje. Ako neko želi da donira 25 dolara mesečno, oni će primiti kopiju dečije knjige koju je napisao. Ako su donirali 1.000 dolara mesečno, oni će biti u mogućnosti da odu na jedno od njegovih konzervatorskih putovanja. Kada sam poslednji put razgovarao s J.-jem, on je radio prilično dobro i bio je u mogućnosti da radi na mnogim svojim projektima, bez brige o podnošenju zahteva za finansiranje za svaki projekt.

Postoji mnogo teorija o ekološkim problemima, na primer, o klimatskim promenama. Da li to može da predstavlja problem naučnicima? – Ne, uopše! Nauka se temelji na pokušajima dokazivanju ili pobijanju teorija. Ključ za sve naučnike je da budu nepristrani u svom radu. Naučnici puste da rezultati govore sami za sebe, što je lepota nauke. Vi nikad ne znate što ćete dobiti. Samo da bude jasno, 90% svih naučnika širom sveta se slažu da se klimatske promene dešavaju, a to je pokazano u mnogim člancima počevši od kopnenih istraživanja do istraživanja mora.

Da li vaše kćerke zainteresovane za „Speak up for the blue” i pokazuju li interes za vaš radom?

– Moje divne devojčice (3 i 4 godina) su moj život! Moja supruga i ja osećamo da je naša dužnost da podignemo našu decu tako da poštuju okeane i da ih tretiraju dobro. Pokušavam da ih naučim koliko god mogu o okeanima i one to vole! Nedavno sam se obratio razredu moje najstarije kćerke u vrtiću, gde sam ih upoznao sa nekim od najspektakularnijih vrsta u okeanu, kao što su delfini, kitovi, morski psi, polarni medvedi… Razred je bio hipnotisan slikama koje sam im prezentovao i odlično smo proveli vreme, raspravljajući kako svojim dnevnim aktovnostima mogu pomoći okeanima.

Lewin-05

Da li jedete ribu ili ste vegetarijanac? Možete li dati neki savet za ljude koji su još uvek jedu ribu, kako oni mogu pomoći, da li je moguće napraviti neki balans između ishrane ribom i zaštite okeana?

– Ja još uvek jedem ribu, iako ne često. Nemam problem s ljudima koji jedu ribu ili s ljudima koji su vegetarijanci. Mislim da su oba stila životna stila ishrane odlična. Oni od nas koji jedu ribu moraju biti svesni koje ribe jedemo i koliko često je jedemo iz dva razloga: mnoge ribe sadrže visoke koncentracije žive i mnoge ribe koje se prodaju na tržištu da nisu izlovljene. Dakle, ne jedem ribu često, jer to može biti štetno za moje zdravlje. Sećam se ekstremnog slučaja trovanja živom glumaca Jeremy Pivena. On je jeo ribu gotovo svaki dan više od 30 godina. Jednog dana je otišao za redovni pregled i imao neke rutinske analize krvi. Lekari su bili su zaprepašteni količinom žive u njegovom telu. On je imao šest puta više smrtonosne količine žive, nego što čovek ima u svom telu. Bio je odmah hospitalizovan i izvukao se. Takođe, kada kupujete u marketu ili prodavnici vrlo teško je otkriti koja je riba ugrožena, odnosno izlovljena. Neke ribarnice su dobro edukovane o pravilima prodaje ribe, međutim, većinu trgovaca ne zanima što će prodati proizvode izlovljene ribe. Restorani su takođe krivi zbog prodaje izlovljene vrste, a neke će prodati čak i ugrožene vrste za visoku cenu. Dobra vest je da postoje programi koji su dizajnirani tako da utiču na pametnije izbore potrošača. Monterey Bay Seafood Watch je odličan program koji pruža potrošačima informacije o tome koje vrste riba potrošači treba da izbegavaju, alternative za te vrste, i dobar izbor. Oni imaju čak i iPhone i Android aplikacije. To je veliki program koji sam koristitio savesno. Ja ću pitati prodavača ili restoran o tome kako je njihova riba ulovljena. Ako oni ne znaju (što je često slučaj, te je vrlo, vrlo frustrirajuće) onda se jednostavno odlučim za meni,odnosno izaberem nešto bez ribe. To je moj način da se kažem sledeći put treba da znaš ili neću kupiti ribu od tebe. Nadam se da će drugi lideri okeana primeniti isti pristup! Što je više ljudi koji primenjuju ovaj pristup, više prodavača i restorana će se pridržavati zahtevima potrošača.

Koji su vaši planovi za dalje?

– Moji planovi za budućnost su da od SpeakUpForBlue.com napravim redovni posao. Ja ću nuditi i neke online proizvode u bliskoj budućnosti (karijere vezane za zaštitu okeana kao i partnerske programe). Ovi proizvodi su dizajnirani za stvaranje promena u životnoj sredini i u društvu, kao i da mi pomognu u izdržavanju porodice. Ocean Conservation Careers proizvod će mi pomoći drugima pomognem da izgrade uspešne karijere u zaštiti okeana. To će omogućiti da se više ljudi uključi u zaštitu,što će pomoći okeanima u ovoj dugoj vožnji. Afilliate program poput onog s EnviroSurfers, pomoći će SpeakUpForBlue.com posetiteljima da kupe eko-friendly proizvode. Kada sam prvi put počeo SpeakUpForBlue.com, rekao sam da ću održati svoj rad pomoću programa oglašavanja, kao što su Google Adsense, međutim, brzo sam primetio da se oglasi ne odražavaju dobro na posao kao što sam radio. Na primer,napisao sam članak o izlivanju Deepwater Horizon (Meksički zaliv) i primetio sam članak pojavio kao ulaganje u nafti …nije reklama koju sam htio. Tako sam tražio eco-friendly firme da mi pomognu u podržavanju mog rada,i pronašao sam odličnu firmu pod nazivom EnviroSurfers.Još uvek tražim više. Takođe se nadam organizaciji događaja, kao što su čišćenje plaže, aktivnosti na otvorenom i još mnogo zabavnijih stvari kako bi pomogli ljudima da na zabavan način učestvuju u zaštiti okeana. No, glavni cilj je nastaviti edukovati javnost o okeanima i kako oni mogu pomoći kroz SpeakUpForBlue.com, SUFB TV (www.youtube.com / speakupforblue), Facebook stranici (www.facebook.com/SpeakUpForBlue), a druge društvene mreže.

Vaša poruka čitataocima „Moje planete”?

– Najbolji savet koji mogu da dam je da sebe izgrađujemo što više u ljude koji su svesni toga što se dešava sa našim okeanima, bez obzira gde na svetu živite, na obali ili u unutrašnjosti ,vaše dnevne aktivnosti imaju neki uticaj na okeane. Vaš je izbor da li će taj uticaj biti pozitivan ili negativan. Što više znate o okeanima bolje ste opremljeni da ih štitite!

Info:

Twitter:
http://www.twitter.com/speakupforblue

Facebook:
http://www.facebook.com/SpeakUpForBlue

YouTube:
http://www.youtube.com/user/SpeakUpForBlue

LinkedIn:
http://ca.linkedin.com/in/arlewin

 

Tekst: Marija Boljević, foto: NOAA

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *