Divovska trka

Nikola Kujundžić iz Subotice (Srbija) uspešno je završio „Tor des Géants” ili „Trku divova”, najteži planinski maraton na svetu koja se od 7. do 14. 9. održavala na Alpima….

„Trka divova” se održava u severozapadnoj Italiji, dužina staze je 330 km, a ukupan uspon je 24.000 metara. Trku je zavšilo 444 takmičara od 773, a Nikola je stigao 172. Čak 25 puta u toku trke, takmičari izlaze na tačke više od 2.000 metara. Vremenski limit trke je 150 sati i obično polovina takmičara ne stigne do cilja. Staza prolazi ispod pet najljepših vrhova Centralnih Alpa viših od 4.000 m (Mont Blanc, Gran Paradiso, Monte Rosa, Matterhorn & Gran Combine). Ovogodišnji pobednik je Italijan Franko Kole (36). Nikola je do sada uspešno i trku oko Mon Blanu. Redakcija „Moje planete” je imala priliku da priča sa ovim mladim sportistom, kome uspesi tek predstoje.

kujundzic-00

Vojvodina nije baš poznata po planinama… Šta te je „vuklo” ka planini i otkud ta ideja da uđeš u svet trail runninga (brdskog trčanja)?

– Kada sam bio dete bio sam izviđač i tada sam se prvi put ozbiljnije sreo sa prirodom, planinama i svim lepotama naše zemlje. Posle izviđača sam se počeo baviti planinarstvom, a kako bi se pripremao za odlazak u planinu dosta sam trčao i onda je sve počelo.

Za ljude koji nisu upućeni, opiši nam ukratko TDG?

– „Tor des Geants” je trka izdržljivosti koju neki nazivaju najtežom ne svetu. Dugačka je 330 km, a pored te mamutske trase, mora da se savlada i ukupna visinska razlika od 24.000 metara. To ovu trku čini izuzetno teškom. Trka je ove godine održana peti put, a start i cilj trke je u skijaškom mestu Kurmajeru.

kujundzic-03

Zašto baš najteža brdska trka? Kako si izborio učešće na TDG i koliko košta kotizacija?

– Posle završetka trke oko Mon Blana (2013.), dok sam bio u Šamoniju čuo sam da se nedelju dana kasnije održava trka „Tor des Geants” i da je najteža na svetu. Tu se rodila ideja da se prijavim. Na trku se prijavilo više od 2.000 ljudi iz celog sveta, ali organizator pušta svega 660 registracija, plus manji broj VIP učesnika. Uspeo sam da upadnem verovatno što dolazim iz Srbije iz koje do sada nije bilo takmičara. Svakako je jedan od uslova i da imaš finisirane trke, kao ultra trail Mont Blanca. Kotizacija na trci je 450 eura.

Kako je izgledao trening za TDG? Koliko dugo si se spremao i koja je to vrsta treninga bila? Kako je izlazak na Pamir u toku leta uticao na tvoju kondiciju?

– Trening je stalno i uvek, nema pravila. Trening je i šetnja po planini i prirodi, a i trčanje raznih dužina. Bitno da nema prekidanja i da se trenažni proces sprovodi kontinulano. Odlazak na Pamir je sigurno puno doprineo, jer se na toj visini organizam proizvode crvena krvna zrnca, zaslužna za prenos kiseonika.

kujundzic-05

To je skup sport. Kako se snalaziš i finansiraš učešće na takmičenjima?

– Teško je doći do novca, ali kada čovek nešto voli on to i uradi.

Kako si se ti hranio i kako su uopšte organizovani ishrana i odmor u toku trke?

– Ishranu tokom trke bazirao sam na voću, energetskim gelovima i testeninama, sa unosom puno tečnosti. Tokom trke se na okrepnim stanicama mogu naći razne vrste hrane. Na TDG-u ima oko četrdeset kontrolnih tačaka, i skoro na svakoj postoji okrepa. Postoji i šest „životnih baza” gde se pored okrepe mogu naći prostorije za odmor, tuševi i kuvani obroci. Organizacija je fantastična i sve je funkcionisalo u najboljem redu. Takmičari su spavali u „životnim stanicama” i uglavnom se spavalo na montažnim ležajevima u fiskulturnim salama. Ja sam tokom trke spavao oko sedam sati, a osećao sam se kao da sam spavao mnogo više. Verovatno zbog umora. Inače, organizacija je bila za čistu desetku. Učestvovalo je mnogo volontera i svi su se trudili da se trkači osećaju što bolje.

kujundzic-06

Upoznao si dosta „kolega po usudu” tokom trke, kakav utisak su ti ostavili? Kakvi se ljudi prijavljuju na TDG?

– Tokom trke se srećete sa raznim ljudima sa raznih kontinenata. Učesnici su od Australije do Kanade. Svi su davali svoj maksimum, svi su došli odlično pripremljeni znajući šta ih čeka. Nažalost neki su morali odustati, a neke je i organizator skinuo sa trke.

A pobednici?

– Pobednici „Tor des Geants” trke su savim obični ljudi, koji žive u tim krajevima i svo svoje slobodno vreme mogu trenirati na tim planinara i u tim uslovima. To je prednost za njih naspram ostalih učesnika. Sasvim su obični i komunikativni, zaljubljeni u trail trčanje, kao i svi ostali učesnici.

kujundzic-07

Kakvi su tvoji utisci i kako izgledaju tehnički najteži delovi staze?

– Pejzaži su predivni, od pogleda na Monte Rosu, Gran Paradiso, do gromade Materhorna… Priroda je tamo neopisiva, to mora da se doživi i oseti. Najteži delovi staze su kratke ferate (osigurani planinarski put) i strmi delovi koji su osigurani sa sajlama. Teren je na nekim mestima dosta nezgodan jer ima dosta sipara i pokrentnog kamenja, gde samo jedna nepažnja može značiti kraj trke. Najviša tačka na ruti je 3.300 metara visok planinski prevoj Loson i prelazi se između sedamdesetog i devedesetog kilometra. Nalazi se na prvoj trećini trke i tehnički je dosta zahtevan.

Koliko ovakva trka može uticati na zdravlje učesnika? Da li si ti imao nekih zdravstvenih poteškoća u toku trke?

– Ove godine na trci je startovalo 738 takmičara, dok je trku završilo 444 trkača. Svaki fizički napor može uticati na zdravlje sportiste, pa tako i na ovoj trci. Bitno je pametno rasporediti snagu i slušati svoj organizam. Osim žuljeva, nisam imao većih poteškoća. Na okrepnim stanicama postoji medicinsko osoblje koje ukoliko je potrebno pruža pomoć učesnicima trke. Sama kontrola tokom trke nema, jer su svi učesnici organizatoru pre trke morali da dostave detaljan lekarski pregled, i da su psihofizički sposobni za toliko napor.

kujundzic-08

Pored tebe u trci je učestvovao i Jovica Spajić iz Priboja. On, nažalost nije završio trku iako je do 280 km bio na neverovatnom dvadesetom mestu. On je državni rekorder na 24h trčanja i finišer „Sahara maratona”. Organizator mu je zabranio nastavak zbog ozbiljnih povreda.

– Jovica je odličan sportista, dobar čovek i moj iskreni drugar. Svim srcem se borio da trku završi sa što boljim rezultatom, ali nažalost organizator ga je skinuo sa trke na 280 kilometru zbog povrede, iako je Jovica hteo svim srcem da nastavi. Ubeđen sam da ce sledeći put kada ode na TDG biti finišer i to na visokoj poziciji.

Ti i visokogorstvo/alpinizam?

– Alpinizam je specifičan sport. U njemu jačamo svoju psihu! Biti na vertikali, stotine metara iznad zemlje je lep i neponovljiv osećaj. Predlažem svakome da proba. Visokogorstvo otvara mogućnost za prelepa druženja, upoznavanje novih predela i kultura.

Kakvi su ti planovi za iduću godinu?

– U 2015. godini želim da nastavim da trčim trail trke, a takođe da završim studije za strukovnog trenera koje pohađam od 2012. godine u Subotici. Možda uspem ponovo da se prijavim za „Tor des Geants” trku ali to ćemo još videti.

kujundzic-velika

Šta je za tebe trail running?

– Trail running prvenstveno znači odlazak iz gradske sredine, boravak i uživanje u prirodi. Ko to može da ne voli? Priroda je svugde oko nas, jer svi imamo šume, brda, brežuljke oko svojih domova. Samo je malo potrebno!

Kako vidiš Srbiju i njen potencijal za brdske maratone?

– Srbija ima ogroman potencijal što se tiče brdskih maratona, ali i mnogo više. Postoji potencijal i u trekingu, kao što se na teritoriji Vojvodine sprovodi „Treking liga”. Imamo sjajnu trku „24h Koprena” na Staroj planini. Kopaonik takođe ima dobar potencijal.

Imaš li neki savet za buduće učesnike TDG?

– Treba probati, ali treba biti spreman za ovakav izazov. Osećaj je neponovljiv, ali može da bude i gorak ukoliko se nespremni uputimo na nešto ovako veliko. Međutim, ne mora svako da se opredeli za najteže discipline. Poručio bih čitaocima „Moje planete” da prate svoje snove! Da pokušaju da od života uzmu najbolje, da se bave sportom i da što više borave u prirodi…

kujundzic-02Info:

Ko je Nikola Kujundžić, prvi finišer na TDG iz Srbije?

Zovem se Nikola Kujundžić, rođen sa 3. 12. 1981. godine Subotici, u ravnoj Bačkoj. Od kada znam za sebe bavio sam se raznim sportovima, doduše ništa ozbiljno. Od 2003. godine sam član Planinarskog kluba „Spartak” iz Subotice pod čijim imenom sam popeo i obišao mnoge vrhove što kod nas, što u inostranstvu. Prvi ozbiljniji uspon mi je bio 2005. godine na vrh Elbrus (5.642 mnv). Zatim je usledila Akonkagva 2007. godine, i na kraju vrh Lenjin (7.134 mnv) koji sam popeo pre mesec – dva dana. Trčim odavno, ali od 2009. godine učestvujem na polumaratonskim, maratonskim i ostalim trkama. Istrčao sam 100 km za 10h 23 min, 188 km za 24h, završio sam trku oko Mon Blana…

Tekst: Marko Nikolić, foto: www.tordesgeants.it

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *