Makedonija 2017

Nacionalni parkovi: Galičica i Pelister
Planine: Zlatna (Zlatovrv 1.422 mnv), Galičica (Magaro vrv 2.245 mnv), planina Baba (Pelister 2.601 mnv, Stiv Naumov 2.468 mnv i Ilinden 2.542 mnv).
Jezera: Ohridsko i Prespansko jezero
Ostrvo: Golemgrad – treking i providba
Gradovi: Prilep, Ohrid, Bitolj

25 planinara, planine, sunce, voda, vetar i osmesi na licima.

Stižemo u Prilep u ranim jutarnjim satima. Sunce je već počelo da prži. Biće suviše topao dan za hodanje. Međutim odlučujemo da ne idemo odmah ka stazi. Klackali smo se cele noći u busu pa će šetnja i kafa dobro doći. Prilep je četvrti grad po veličini u Makedoniji i nalazi se na severu Pelagonijske ravnice. Iznad njega se izdižu Markove kule, solidno očuvano utvrđenje legendarnog Kraljevića Marka. Markove kule su upravo bile naš prvi cilj tog dana.

Spemamo se za hodanje kod velike stene neobičnog oblika, koju meštani zovu slon, gde je početak staze. Penjemo se ka Markovim kulama svetlucavom belom stazom od lomljenog mermera. Do tvrđave se brzo stiže. Postoji i par strmijih prečica, ali ih nismo koristili, već je bilo nesnosno toplo.
Utvrđenje je počelo da se gradi u 10. veku za vreme cara Samuila, a dobro očuvani ostaci potiču iz 13. i 14. veka. Grad je najpoznatiji po njegovim gospodarima Vukašinu Mrnjavčeviću i njegovom sinu Marku Kraljeviću. Posle Markove smrti 1395. tvrđavu preuzimaju Turci, ali je ona već tada izgubila na značaju i kasnije biva napuštena.

Od Markovih kula nastavljamo veoma zanimljivom stazom koja prolazi pored stena i kamenja zanimljivih oblika i izgleda. Nalazimo na Zlatnoj planini i krećemo se ka manastiru Treskavec i Zlatvovrvu iz nad njega koji dominira Pelagonijskom ravnicom. Do manastira treba dva sata hoda, ali se krećemo sporije i prinuđeni smo da zbog vrućine lovimo svaki hlad na koji naiđemo. Na nekoliko mesta postoje strmiji monolitni stenoviti delovi staze, jedan takav deo je osiguran sajlom, ali sve je to klizavo samo kada pada kiša. Grupa bez problema prelazi ovaj deo i stižemo u manastir Treskavec poznat i kao Sveta Bogorodica iz 12.veka. Delimo se na dve grupe, jedna ostaje da odmara u manastiru, a druga kreće za Zlatovrvu (1.422 mnv). Staza ka vrhu nije markirana i treba malo veštine da bi se provuklo kroz zarasli deo koji je na početku. Kada se dođe do stena, kreće strmiji uspon koji na momente ima par nezgodnijih delova, ali ništa što prosečan planinar ne može da savlada što isto važi i za poslednji deo završnog uspona gde ima i vertikalnih delova. Na nekim stenama su urezani nogostupi i hvatovi za ruke. U pitanju je poslednjih desetak minuta uspona. Treba biti oprezan i znati osnovna pravila penjanja i otpenjavanja, ali ništa strašno. Na vrhu se nalazi „zlatna” jabuka, koja često biva oštećena zbog udara gromova i mora povremeno da se menja, a zbog grmljavine se manastir Treskavec naziva tim imenom. Posle silaska se zadržavamo još kratko u manastiru, nije baš bilo pogodno vreme za obilazak jer su u njemu i oko njega radovi. Ispred nas je čekao minibus te nastavljamo naš put ka Ohridu.

Drugi dan je bio predviđen za obilazak Ohrida, s naglaskom da se dan provede što više aktivno. Ohrid nije najveći grad u Makedoniji, ali svakako najpoznatiji i najlepši kao i Ohridsko jezero na čijoj obali leži. Ozbiljan konkurent, po mojem mišljenju je jedino Bitolj na svoj način. Spominje se još u 3. veku p.n.e. Kroz njega su „protutnjali” Grci, Rimljani, zatim je u 9. veku postao središte širenja hrišćanstva među Slovenima, na čemu su tada započeli u Ohridu rad učenici Sv. Ćirila i Metodija, Sveti Naum i Sveti Kliment. U 10. veku je bio prestonica cara Samuila, 1334. ga je zauzeo Car Dušan, a Turci 1394. posle smrti Marka Kraljevića. U 18. veku Ohrid je bio vrlo značajno trgovačko središte na starom putu od Drača i Elbasana za Bitolj i Makedoniju. Novija istorija Makedonije je manje više poznata …
Napravili smo krug od starog dela grada ka Samilovoj tvrđavi, obišli nekoliko starih crkava, Plaošnik, tvrđavu, gornji grad i spustili se nazad ka obali. Popodne smo odabrali jednu plažu daleko od gradske vreve i odvezli se tamo na kupanje.
Ohid je jedan fantastičan grad u kojem vredi odsesti više dana, ima šta da se vidi, ali ako želite da osetite pravi duh Ohrida, izbegavajte vreme turističke sezone, osim ako baš niste došli zbog letovana, tj. kupanja.

Trećeg dana ujutro se „prebacujemo” na prevoj i put koji povezuje Ohridsko i Prespansko jezero. Negde na pola tog puta je početna tačka staze koja vodi na Magaro vrv (2.254 mnv), najviši vrh planine Galičice. Ovaj uspon nije ni fizički ni tehnički zahtevan, ali dobije se mnogo kada imate lepo vreme, kao što smo ga mi imali jer je veoma lep pogled sa vrha, jedine tačke gde možete da vidite oba jezera u isto vreme. Hodanje u jednom smeru do vrha traje oko 2.5 sata, odakle se može delimično kružnom stazom vratiti do početne tačke. Vreme je i dalje bilo nesnosno toplo, ali na Galičici se to malo lakše podnosi jer ovde skoro uvek duva vetar.

Posle planinarskog dela dana, vraćamo se do Ohridskog jezera i idemo do manastira Sveti Naum. Manastirski kompleks i njegovu okolinu su lepo sredili od kada sam bio ovde poslednji put. Tu se nalazi i izvor Crnog Drima, koji izvire skoro celom površinom jednog manjeg jezera, a dolazi manjim i većim „tajnim” kanalima i pukotinama kroz koje se Prespansko jezero koje je na većoj nadmorskoj visini „cedi” kroz poroznu Galičicu i puni Ohridsko jezero. Na ovom jezercetu je moguće iznajmiti čamac i provozati se njime, tu su i etno restorani i uređena plaža.

Našu avanturu nastavljamo četvrtog dana na obali Prespanskog jezera u selu Stenje, gde smo se smestili. Ovaj deo isto pripada Nacionalnom parku Galičica, a delovi iznad sela i delovi obale kojom ćemo se kretati su pod strogom zaštitiom.
Krećemo se stazom koja vodi do sela Konjsko, koje izgleda kao da se tu zaista nalazi kraj sveta. Staza ide blago uzbrdo prateći konture Prespe, a ustvari je to jedan jezičak Makedonije jer se sve vreme sa vaše leve strane nalazi jezero, a sa desne strane staze je Albanija. Do Konjskog treba oko 2 sata hoda šumskim putem. Stižemo u selo gde nas čekaju domaćini sa spremnih 5 motornih čamaca. Na horizontu vidimo mitsko ostrvo Golemgrad, poznato i kao zmijsko ostrvo, naše sledeće odredište. Postoji još manje ostrvo, Mali grad na albanskom delu jezera.

Na ostrvu se nalaze ostaci rimskih građevina, cisterna za vodu, zatim građevine iz vremena cara Samuila, nekoliko ostataka crkava iz raznih perioda od kojih je najočuvanija crkva Sv.Petra iz 14. veka. Na crkci su još oštećene, ali još vidljive freske. Na mene je najveći utisak ostavila freska sa spoljašnja strane crkve koja predstavlja pad Carigrada. Monaški život je ovde bio aktivan od 10. do 14. veka. Poslednji monah je napustio ostrvo 1938. godine. Teritorijalne vode Majedonije se nalaze oko ostva, te je ostvo moguće oploviti i iskrcati se na njega. Levo od ostrva se nalazi Grčka, desno Albanija. Na ostvu ima zaista puno zmija (poskoci i vodene zmije), ali one su „nevaljale” uglavnom u maju kada su gladne i kada se pare. Leti je sasvim bezbedno otići barem do crkve. Mi smo ovaj put pravili pauzu samo na obali, jer je važila zabrana kretanja (i planinarenja) u svim Nacionalnim parkovima i zaštićenim prirodnim područjima zbog požara. To smo tek tada saznali, pa smo praktično nelegalno bili na Zlatovrvu i Galičici, a da to nismo ni znali. Nemam makedonsku televiziju na kablovskoj kod kuće. Za Prespu još vredi reći da je čista, ne zagađena, nije baš sjajna za kupanje zbog algi i trave koje ti se motaju oko nogu dok plivaš, ali je raj za fotografe zbog netaknute prirode i puno ptica, kormorana i dve vrste pelikana kojih u Evropi ima još smo na Skadarskom jezeru.

Peti dan. Ustajemo rano i idemo ka Nacionalnom parku Pelister sa druge strane Prespanskog jezera. Do najvišeg vrha planine Baba postoji više staza, a mi smo se odlučili za najtežu, ali najatraktvniju, kamenu stazu. Krećemo od hotela Molika, prvo kroz četinarsku šumu prolazeći pored nedavno izgorelog doma Kopanki, a zatim oštrijim serpentinama na gore i dalje šumskim stazicama do jednog atraktivnog vidikovca gde je postavljena drvena platforma za osmatranje. Odatle kreće “kamena staza”, stenovit teren od većih i manjih kamenih blokova. Put je dobro markiran, ali nabacane stene na nekim mestima znaju da zbune, međutim lako je vratiti se na pravi trek. U gornjem delu staze na više mesta su postavljene sajle, klinovi i ponegde nogostupi. Staza nije previše tehnički zahtevna, a postavljena pomagala čine stazu zanimljivom. Posle više pauza i sačekivanja sporijih u grupi stižemo do prvog vrha Stiv Naumov (2.468 mnv), a zatim grebenski nastavljamo ka drugom vrhu Ilinden (2.542 mnv). Na celom ovom terenu se nalaze ostaci dobro očuvanih rovova, bunkera i drugih kamenih objekata iz I svetskog rata (kao i na Galičici). Neke od njih koristimo da bi predahnuli u koliko-toliko hlada. Na putu između drugog vrha i najvišeg trećeg vrha Pelister je desno skretanje na stazu ka “poljskoj bolnici” (iz I sv.rata), kojom se može vratiti do hotela Molika. Mi nastavljamo našom stazom pravo i stižemo na najviši vrh Pelister (2.601). Posle fotografisanja i zasluženog odmora, krećemo dalje ka Malom jezeru i Golemom jezeru pored kojeg se nalazi planinarski dom. Malo jezero je savršeno za kupanje i to i koristimo jer u domu nema tuševa. U pitanju je gorsko oko na visini od skoro 2.500 m, ali nije bilo previše hladno. Od Malog jezera do Golemog ima još sat vremena hoda do doma. Tamo nas dočekuju ljubazni domaćini iz PSK Bitola. Radujem se što smo ponovo posle 8 godina na ovom neverovatno lepom mestu. Planinarskom delu akcije se polako bliži kraj, ostalo nam je još samo da se sutra spustimo do Bitolja. Odamramo se, uživamo u zalasku sunca, pogledu na mirno jezero i u atmosferi koju pruža ovaj topli planinarski dom.

Poslednjeg dana našeg boravka u Makedoniji krećemo iz doma ka selu Nižepole gde nas je čekao prevoz. Do sela treba oko dva sata hoda. Zatim nastavljamo ka Bitolju, gradu kojeg obavezno treba posetiti. Pred kraj Osmanskog carstva je bio konzularni grad te i danas 12 zemalja ima ovde konzularna predstavništva. Ima veoma lepu i zanimljivu arhitekturu u velikoj pešačkoj zoni “Širok sokak” koji iz zapadnog prelazi u jednako zaninljivi orijentalni bazar i pijacu sa puno malih zanatskih radnji.

Pred kraj akcije, tačnije pred uspon na Pelister smo saznali da je u Makedoniji bila opšta zabrana aktivnosti na planinama i Nacionalnim parkovima, pa samim tim i planinarenja, zbog učestalih šumskih požara. Mi smo naš plan ispunili u neznanju i kao i uvek poštujući prirodu.

Organizacija: Planinarsko društvo “Kinđa”, Kikinda / Jovan Jarić
Foto: Biljana Spaisć, Bojana Puzović, Natalija Bogosavljev, Vanja Benjocki

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *