Oprema, i zašto je izbegavamo

Osećaj slobode koji priroda daje nama koji u njoj uživamo je mnogo lepa stvar. Vetar u kosi, sunce na licu, adrenalin u krvi… Možemo sve što poželimo, i ništa, ali baš ništa, ne sme da nas sputava. Pa ni zdrav razum. Jer, oprez i preventiva su slabiće, a loše stvari se, naravno, mogu desiti samo nekom drugom.

Naoružani samo entuzijazmom

Naravno, nonšalancija pre ili kasnije dođe na naplatu. U početku bude jeftino – malo se izgori bez zaštite od sunca, malo se smrznemo/skuvamo/iskvarimo, eventualno bude neki iskrenut članak jer nas je baš taj dan smaralo da obujemo duboku cipelu. Klasični „livadarski” problemi koji se mogu desiti i tokom šetnje po parku. I dokle god sve prolazi bez ozbiljnijih posledica, ovakvo ponašanje se, u našem planinarskom svetu, poprilično toleriše, po onom principu „ništa mu/joj neće biti”. Osim što tako lagano počinje da raste generacija planinara koji spisak obavezne opreme tumače više kao spisak lepih želja nego kao nešto zaista obavezujuće. Dok se ne desi ozbiljnija nesreća. Neki se tada malo porazmisle i „opamete”, neki ni tad.
A sad, kad sam bacio „hejt”, da malo opričamo najčešće razloge.

Jel baš mora..?

Najčešće pitanje kod novih planinara. U nivou onog „Mama je l’ baš moram u školu?” Ne moram ni da čujem kraj pitanja, zna se odgovor: „Mora.” Da ne mora, niko vam ne bi ni zahtevao. Vodiči nisu kreteni koji vam iz obesti nameću dodatnu opremu. Jeste, upali se kosa ispod šlema, teške su dereze i na rancu i na nogama, i to što se lepo i propisno kačite na sajlu možda nije ni upola brzo, niti „kul” kao slobodan uspon, ali u planinarstvu je bezbednost starija od udobnosti. Rizikovanje povrede zbog ličnog komfora i dobre fotke, nije vredno toga.
Dakle, pre nego što zaustite ovo pitanje, razmislite šta vam se zapravo može desiti, možda promenite mišljenje.

Osiguravajuća kuća ’’neće mene’’

Maltene isti razlog kao i prethodni, osim što se u ovom slučaju i ne postavlja pitanje. Zašto bismo nosili sigurnosnu opremu kada se nećemo saplesti, okliznuti, zbuniti… Da, svi smo sposobni, ali sigurnosna oprema i jeste predviđena za kad nešto krene naopako. Dovoljno je da se prisetimo svih nesrećnih slučajeva u planini tokom skorašnjeg perioda, i videćemo da su unesrećeni uglavnom bili baš mladi, jaki i sposbni. Svi smo besmrtni dok se ne dokaže suprotno. Bolje je biti oprezan.

Ne nosim to, nikad mi nije trebalo

Još jedan čest razlog. Na prvi pogled, 100% logičan. Kad bolje razmislim, u rancu imam solidnu količinu stvarčica koje mi nikad u životu nisu trebale. Svaki put kad proveravam sadržaj prve pomoći i odlažem je u ranac, nadam se da ću je vratiti kući neotvorenu. Isto važi i za astrofoliju, lampu, kabanicu, pa i za suve čarape. Svi se nadamo da će sve biti idealno, ali se ipak pripremamo i za slučaj da ne bude.
Ako vam nešto što nosite nikada nije zatrebalo, ne znači i da je nepotrebno. Možda ste samo imali sreće…

Nemam

Ovaj razlog je već prilično opravdan za našu sirotinju. Oprema je, za naša primanja, skupa, tako da se veliki broj planinara oslanja na skromne klupske magacine i prijateljsko pozajmljivanje. Ma koliko da bih voleo da sad mogu da podviknem: „Cicijo jedna, kupi!”, to niti je moguće, niti je fer. Jer je oprema skupa a džepovi plitki. Nemojte da vas bude sramota da pitate po peti put za pozajmicu, da jurite klupskog magacionera, vodiče, i uopšte se dovijate kako znate i umete. I budite ljudi pa pozajmite taj jedan komad opreme za koji ste se isprsili nekom od svojih prijatelja.

Crtica o vodičima

Mali podstenik- vodičima pravila Službe zabranjuju da u planinu vode planinare bez odgovarajuće opreme. O savesti da i ne govorimo. Ne pokušavajte da sakrijete da vam neki komad opreme fali i dovoditi sebe u opasnost. Popričajte, naći će se rešenje.

’’Verujte u Boga, ali ipak proverite da li je barut suv’’

Kao što kaže Kromvelov citat, kad idemo u planinu, nadamo se najboljem, pripremamo za najgore. Učinimo što je do nas.

ZMijaT

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *