Ovako se ne kaže more

 

Dvadeset planinara u organizaciji PSK „Balkan”, tokom devetodnevnog puta, ispenjali su osam planina u Bosni i Hercegovini…

Jul mesec. Sezona godišnjih odmora, letovanja, i dok se normalan svet zanima pitanjem kuda na more, mene poznanici, već po navici pitaju „Gde se sad penješ?”. „Vlašić, Vranica, Cincar, Dinara, Vran, Čvrsnica, Prenj, Bjelašnica!”, recitujem spisak do kraja, iako sumnjam da su me izgubili već kod Vranice. Bar oni koji nisu u planinarstvu. Oni koji jesu su me već odavno ispropitivali, i samo drže palčeve za lepo vreme.

Petak, 7. jul, nas dvadeset u minibusu kod Hrama Svetog Save, i naše devetodnevno putešestvije može da počne. Organizacija – PSK „Balkan”; cilj – dobro se provesti i mnogo toga popeti!

Dan 1. Vlašić

Noćna vožnja od Beograda do Travnika, granica, kilometri i veliko iščekivanje. Jutro nas zatiče u uspavanom Travniku. Izlazimo da protegnemo noge Andrićevim gradom i budimo se zajedno s njim. Dobro jutro Bosno i Hercegovino! Prva destinacija – Vlašić; domaćin PD „Paklarske Stijene”!

Minibus se penje i penje, evo nas na planini. Do doma asfaltni put, dom nov, a domaćin Marko budan i spreman da nas dočeka. Zasešćemo ipak kasnije. Sad samo kafa, raspakivanje, a onda ranci na leđa i krećemo na Vlašić.

Par stotina metara asfaltom, i skrećemo na stazu. Uzbrdo, prilično strmo, no teren je lak, uglavnom „livada”, a i ne traje dugo. Nekih 400 m i na grebenu smo. Prolazimo pored planinarskog doma „Devčani”, ali svraćamo samo do izvora u blizini. Oko nas se mota poveliko stado ovaca, pozdravljamo se sa pastirima, dopunjavamo zalihe, pa dalje nastavljamo grebenom.

Sa grebena se sve vreme pruža fantastičan pogled na dolinu, stene, a stazom se može stići do samog Travnika. Pretežno je ravno – šetnja. Zasednemo tu i tamo kada je neki vidikovac naročito lep. Na mestu gde se staza kreće naglo da spušta, pravimo polukružno i krećemo prema Paljeniku (1.943 mnv), najvišem vrhu Vlašića.

Vrh nije toliko blizu kao što izgleda, a i dan je odmakao pa je prilično toplo. Ipak stižemo relativno brzo. Na samom vrhu se, nažalost nas planinara, nalazi repetitor, ali je pogled na zatalasanu severnu stranu Vlašića fantastičan. Slikanje, a onda nešto težim i kamenitijim terenom, „prečicom” do izvora, pa istom stazom nazad u dom.

Večera, odmor, druženje sa domaćima, i povečerje. Ujutro rano ustajemo. Ovo je tek početak.

Dan 2. 

U šest izjutra krećemo sa Vlašića, pravac Gornji Vakuf – Uskoplje, planina Čvrsnica i planinarski dom „Rosinj” PD „Goran”. Put do doma je makadamski i šumski, ali prohodan. Dočekuje nas delegacija domaćina: Husein, Menso, Zajim… Dom pun planinara.

Brzo se spremamo i krećemo na planinu. Imamo danas dosta za pregaziti. Prvi deo staze prema vrhu Rosinj je dosta strm, ali kad se jednom izađe na greben sve postaje lakše. Vidljivost je dobra pa se otvara i pogled na okolne planine – Vlašić, Raduš, Cincar, Vran, Čvrsnicu, Prenj. Sa Rosinja grebenom stižemo do Nadkrstca (2.112 mnv), najvišeg vrha Čvrsnice, gde se susrećemo sa grupom „domaćih”, a zatim i do Krstca sa koga se pruža pogled na Prokoško jezero. Svuda vidici, slikanje i onaj osećaj da bismo tu mogli ostati zauvek.

Sa Krstca spuštamo se do Sarajevskih vrata, i gledajući na sat i u nebo odlučujemo da ne penjemo sledeći vrh, Loćiku, već da se samo spustimo do Prokoškog jezera. Krug oko jezera, poneka kafa, i krećemo nazad, opet preko Sarajevskih vrata pa ćemo putemi prema domu. Već na usponu od jezera do Sarajevskih vrata hvata nas kiša i prati narednih par sati. Mokri smo ali raspoloženi. Ispostavilo se da će nam ovo biti jedine kapi kiše na turi, a kako nas je ubrzo granulo i sunce, do doma stižemo nasmejani i suvi.

Večera kod domaćina, druženje i povečerje. Već u šest izjutra krećemo put Livna.

Dan 3. Dinara

Za danas je predviđen Cincar, ali… Vremenska prognoza najavljuje kišu na Cicaru, pa u konsultaciji sa Brankom, domaćinom i predsednikom iz PD „Cincar” Livno, odlučujemo da danas odemo na Dinaru. Od Livna nastavljamo ka selu Sajković, pa još malo u planinu šumskim putem.

Na uspon krećemo po dosta toplom vremenu, a dobro markirana staza prvo vodi kroz šumu, a zatim razdvaja na lakšu i težu (piše lepo i na tabli). Odlučujemo da se popnemo težom stazom, „Meri” a lakšom vratimo. Uspon je jako strm, a ubrzo šumsku stazu menja kamenjar, a zatim i prava stena. Penjemo se lagano, pomažemo gde treba i rukama, neki komentarišu i „konačno kamen”. Pravi osećaj Dinarskog krša.

Uz malo napora, uz uporno letnje sunce, izlazimo na greben. Otkrovenje! Vetrić pirka, staza odjednom postaje laka, i izlazimo na Troglav (1.913 mnv) najviši vrh Dinare. Puca pogled na Livanjsko polje, Šator, Goliju, Cincar… Slikanje, poziranje, uživanje, na sve tri Troglavove glave.

Staza za spust je dosta lakša, strma ali bez tehničkih detalja. Pakujemo se u minibus, pa nazad za Livno i odatle, pristojnim zemljanim putem do doma „Kruzi”, gde nas čekaju domaćini, večera, pesma i druženje.

Dan 4. Cincar

U šest ujutro polazak na uspon. Konačno krećemo po hladovini. Od doma lagano, stazom, pa makadamskim putem do ispod samog Cincara. Skrećemo sa puta prema vrhu, ne previše strmom i nenapornom stazom. Teren je većinom travnat, pitom. Ni nalik jučerašnjem. Već na samom početku uspona, otvaraju se pogledi, a kako se penjemo, utisak da se sva lepota ne može uhvatiti aparatom je sve jači. Livanjsko polje, Glamočko polje, površ Kruzi, pa onda Dinara, Kamešnica, Golija. Lep je dan i sve se vidi.

Na vrhu se zadržavamo dosta dugo – zaslužili smo. Za silazak, biramo drugu, nešto strmiju ali direktniju stazu, u cik-caku niz padinu, do podnožja i austrougarskih štala, pa ravnom utabanom stazicom do doma.

Odmor, pakovanje, a zatim i obilazak Livna, sa domaćinom nam Brankom.

Sad, pravac Blidinje, i istoimeni dom – naša baza za naredna četiri dana. Dom je nov, još uvek u fazi sređivanja, put dobar, a domaćini iz PD „Orlova Stina” Tomislavgrad krajnje predusretljivi. Domara nema, zadužujemo ključ na planinarsko poverenje, jer – svoji smo.

Dan 5. Vran

Lekciju o hvatanju jutarnje hladovine smo već naučili. Iz doma krećemo u šest izjutra, minibusom do nalazišta stećaka u Dugom Polju, odakle polazimo na Vran.

Uspon je zanimljiv i raznovrstan. Prvo uzbrdo kroz žbunje, pa šumom, pa opet kroz žbunje. Oduševljava nas toliko zelenilo. Pred vrh nas, čeka kamen i deonica sipara. Za promenu. Izlazimo na Veliki Vran (2.074 mnv) . Sa vrha se vide čak tri jezera – Ramsko, Buško i Blidinje, kao i okolne planine, među kojima dominira Čvrsnica – direktno preko puta. Tu ćemo sutra!

Sa Velikog Vrana spuštamo se par stotina metara, a zatim penjemo i na Vran. Odavde vodi staza direktno do doma, ali smo i još odmorni, pa odlučujemo da produžimo turu i neplanirano krećemo prema Malom Vranu, grebenski. Kamenita staza vodi preko mnogobrojnih, bezimenih vrhova, gore-dole, isušuju nas vruć vetar i podnevno sunce, pa se posle sat i više hoda, teška srca odlučujemo da odustanemo od Malog Vrana, i preko Vrana spustimo nazad do doma. Spust sa Vrana nije težak, ali je dosta strm i mora se voditi računa.

Napravismo solidan uspon i kilometražu, ali je sutra dan za odmor koji počinjemo istog trenutka kad smo sišli. Pet dana planinarenja bez pauze čini svoje.

Dan 6. Odmor

Obišli smo vodopad Kravica, stari grad Počitelj, vrelo Bune, manastir Žitomislić i grad Mostar. Sve lepo. Za oduševljavanje. Ali da ne davimo sa neplaninarskim danom, ovo je priča o planinarenju.

Dan 7. Čvrsnica

U pet ujutru, iz doma na Blidinju minibusom krećemo na Čvrsnicu – cilj, drugi najviši vrh Veliki Vilinac (2.116 mnv). Staza od Vitlenice je nešto duža, ali bez velikih strmina i nezgodnih delova. Do raskršća stižemo sveži i odmorni, i umesto pravo na Vilinac krećemo put čuvenih Hajdučkih vrata.

Staza do Hajdučkih vrata je relativno ravna, a sam prizor vredan i većeg napora. Usledila je očekivana masovna foto sesija i zasluženi odmor. Pod utiskom, vraćamo se istom stazom do raskršća i krećemo, stazom iznad doma na Vrsnici, na Veliki Vilinac. Strmije je, teren naporniji, ali smo već savladali najveći deo visinske razlike, pa uspon na Veliki Vilinac ispada jako lak. Pogled na kanjon i najviši vrh Čvrsnice, Pločno. Oni koji su ga peli komentarišu da sa njega samog ne deluje ovako moćno.

Pauza, pakovanje, i povratak u minibus i dom. A u domu sve vrvi od aktivnosti, održava se planinarska skupština, predstavnici mnogobrojnih društava i mi kao gosti. Još jedno veče za ne zaboraviti.

Dan 8. Prenj

Stavili ga na početak ili nakraj, svi smo znali da je ovo najnaporniji dan ture. Iz Blidinja put Konjica krećemo u četiri izjutra, i već u šest iz Bjele krećemo na Prenj. Neki odlučuju da ne pođu na uspon, što zbog napora, što zbog oštećene obuće koja više nije za kamen.

Staza kroz šumu je strma, kondiciono zahtevna, ali je grupa jaka a i hladovina je. Do planinarske kuće stižemo posle tri sata, pravimo pauzu i merkamo nebo. Neće oblaci – idemo dalje.

Staza od Planinarske kuće prema Zelenoj glavi (2.155 mnv) kamenitija je ali manje strma. Ispod Zelene glave, stavljamo šlemove, i krećemo na strm uspon prema vrhu. Pridržavamo se za stenu i, povremeno, postavljenu sajlu. Izlazak na vrh je, za većinu, vrhunac ove ture, a pogled nagrada za uloženi napor. Ovo je ujedno i najviši vrh na ovom proputovanju.

Oprezno silazimo sa Zelene glave vodeći računa da nam euforija ne udari u glavu, i tu, na prevoju, odlučujemo da odmah popnemo i obližnji Otiš. Slikanje, silazak na prevoj, i zasluženi odmor. A onda dugo putovanje naniže. Silazimo istom stazom i sve češće sami sebi postavljamo pitanje: „Zar je moguće da smo mi sve ovo jutros popeli?”. Naravno, jesmo, te kako smo i popeli, tako i silazimo.

Pakovanje u minibus, pa na Boračko jezero, na spavanje u Eko katunima.

Dan 9. Bjelašnica

Za kraj ove devetodnevne odiseje, Bjelašnica, vrhovi Lovnica (1.856 mnv) i Obalj kod sela Lukomir. Nisu najviši, ali je predeo oko njih izuzetne lepote. Na stazu krećemo sa makadamskog puta, na oko pet kilometara od sela Lukomir. Vreme je već počelo da se kvari, oblaci se gomilaju i duva vetar, pa se mnogi odlučuju da ne pođu i sačekaju nas u selu.

Staza do Lovnice ide prvo putem, a zatim šumom, sve do travnatog dela ispod vrha, gde, bez zaklona, vetar počinje da biva zaista jak. Na vrhu se zadržavamo kratko, pravimo pauzu u zavetrini, i uživamo u pogledu.

Spust sa Lovnice prema Lukomiru je priča za sebe, selo deluje kao iz bajke, malo smo se i sklonili sa vetrometine, i sve je odjednom fenomenalno. Ipak, znamo da je vetar na vrhu sve jači, te odlučujemo da ne penjemo Obalj, već samo odlazimo do vidikovca pored sela, iznad kanjona Rakitnice, pakujemo se, i krećemo, preko Sarajeva, nazad za Beograd.

Dobro, nismo se sasvim vratili. Iako je akcija završena, još uvek smo pomalo tamo, među lepim predelima i dobrim ljudima.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *