Pamir 2014.

Takvu poteru po nečijoj bisti dosad nisam doživeo. Stotinak ljudi iz celog sveta, natčovečkim naporima, posle neprospavanih noći, izgladneli i izmrzli, bili su u frenetičnoj potrazi za bistom Vladimira Iliča Lenina u Centralnoj Aziji. I kad su je našli na visini od 7.134 m najčešće su je psovali: „Zar sam zbog ovog izmrzo? Zar sam se za ovo peo iznad 7.000 m?” Ali psovke traju kratko, a sećanje o celoj avanturi traje ceo život.

A, gde je vrh Lenin? U Centralnoj Aziji, na granici između Kirgistana i Tadžikistana. Kirgistan se graniči Kinom, Tadžikistanom, Uzbekistanom i Kazahstanom. Puno „stanova” u okolini, neki mirniji, a neki divljiji. A, u Kirgistanu lepi crnokosi, kosooki ljudi, koji uopšte ne voze lade i volge, već honde, tojote i njihovo najomiljenije vozilo – leksus. Mislim da je bilo više leksusa po ulicama Biškeka, nego u fabrici u Japanu.

pamir-01

Nas troje, Borče Gelevski i Goran Nikoloski, članovi Planinarskog društva „Makpetrol” iz Skoplja (R. Makedonija), i Borko Gajić iz Bora (R. Srbija), bili smo deo međunarodne ekspedicije od 22 člana u organizaciji agencije AK SAI TRAVEL iz glavnog grada Kirgistana – Biškeka. Planinari iz deset zemalja sveta (Makedonija, Srbija, Bugarska, Danska, Francuska, Nemačka, Poljska, Ukrajina, Rusija i Amerika) smo se skupili u Biškeku i onda prvo avionom do grada Oš pa kombijem smo stigli do baznog kampa Ačik Taš, na 3.600 m. U baznom kampu su nas prečekali visoko razvojorene zastave zemalja učesnica ekspedicije, ali vrh Lenin nismo videli. Vreme je bilo oblačno, kišno i vetrovito. Odjednom neko je viknuo: „Eno ga vrh”. Podigli smo pogled, ali videli smo samo oblake. „Gore, gore” pokazivao je rukom. Iznad oblaka, pojavio se osunčani kameniti vrh. „Au, visoko bogami”, reče prijatelj. „Znači tako izgleda sedamhiljadarka?”, pomislih u sebi. Ogroman beli zid koji se visoko usekao u oblake, ispresečen glečerskim pukotinama.

pamir-02

Trećeg dana posle dolaska u bazni kamp krenuli smo ka visinskom kampu C1 na 4.400 m. Deo ljudi je krenulo na skoro petočasovni uspon po suvom terenu u ekspedicijskim čizmama, dok je jedan od vođa krenuo u sandalama. On je najbolje prošao dok su ostali dobili žuljeve na nogama zbog teških čizama. Od visinskog kampa C1 već se videla planina u celoj lepoti. Ogroman glečer Lenin, u kome se kao zamrznute reke slivaju drugi glečeri; staza koja ide sredinom glečera ka visinskim kampovima C2, C3 i ka vrhu, ogromne gromade snega koje se otkidaju od planine i ruše se u dolini.

pamir-03

Nismo mogli odvojiti oči od planine. Čak smo i vrata šatora držali otvorenim i, ušuškani u tople vreće za spavanje, zurili smo u beli zid ispred nas. Zbog visine smo imali nesanicu, ali apetit nam je bio dobar. Krenuli smo ka kampu C2 na 5.300 m. Prikačili smo se u navezu i krenuli preko glečera, preskačući preko dubokih glečerskih pukotina. Zurili smo u dubinu pukotina, ali dno nismo videli. A, kamp C2 je na kamenitom delu glečera. Samo malo pomakneš kamenje i eto ga led. Naš šator je bio između dve glečerske pukotine u kome su planinari bacali ostatak jela ili vode. A, 1990. godine na istom mestu poginulo je 43 planinara, kad je tokom noći zemljotres uzdrmao glečer i veliki serak je pao na kamp. Glavni vođa tadašnje ekspedicije se nekoliko časova pre zemljotresa popeo na 6.200 m da spremi kamp C3 za učesnike ekspedicije. Kad se ujutru probudio, nije mogao verovati svojim očima da kampa C2 – nema. Sjurio je nadole ka kampu koga nema i počeo da otkopava ljude. Samo su dvoje preživeli nesreću. Neverovatna priča.

pamir-04

U kampu C2 sam video i prijatelja Tomasa iz Beograda koji je bio na aklimatizaciji do visine od 6.200 m. Pocrneo i pun utisaka spremao se za odmor i sutradan za silazak ka kampu C1. On je sutradan krenuo nadole, a mi, posle besane noći, ka kampu C3 na 6.150 m. Dve strme sekcije, jedna zaleđena, odmah iznad kampa C2 i druga ispod kampa C3 su nam oduzeli dah od napora. Hiljadu metara nagore je bio vrh Lenin, a dve hiljade metara nadole mirno je ka zelenoj dolini vijugao glečer Lenin.

pamir-05

Nismo spavali na visini od 6.150 m nego smo se vratili na 5.300 m i sledećeg dana smo sišli do kampa C1 na 4.400 m. E, tamo smo se naspavali i najeli, pošto u višim kampovima nismo ni spavali, a ni dobro jeli. Nismo spavali zbog visine, ali i zbog konstantnog pucanja glečera iznad koga su bili naši šatori.

pamir-06

Posle trodnevnog odmora na visini od 4.400 m, sada naspavani i ojačani, krenuli smo na finalni „push” ka vrhu. Zbog visinske bolesti, dijareje, nedostatka motiva za uspon i drugih razloga ostalo nas je samo 13 planinara (od 22). Opet istom stazom kroz glečer, opet u kamp C2, opet u šator blizu pukotine, opet strmnom stazom do kampa C3 na 6.150 m. I 11. avgusta, ponedeljak, pamtim, u četiri sata ujutru po lokalnom vremenu, krenuli smo ka vrhu. Ustvari, krenuli smo nadole, do sedla na 6.000 m, i onda nagore ka vrhu. Dan je bio sunčan i hladan. Kolona se polako kretala, ali se opet smanjila za dvoje. Sa leve strane duboko dole video se zmijasti glečer Lenin, a sa desne strane kao uzburkano more, planine u Tadžikistanu. Neverovatan prizor. Posle skoro deset časova, i nekoliko „lažnih” vrhova, stajali smo do malene Leninove biste na 7.134 m. On miran i staložen, a mi bez daha, umorni i žedni. Napravili smo nekoliko slika sa i bez zastavama i petnaestak minuta kasnije krenuli smo nadole. Trebalo nam je oko pet časova da stignemo do sedla na 6.000 m, odakle smo čežnjivo umornim očima gledali naše šatore na 6.150 m. Stisli smo zube i zadnjim atomima snage ispeli smo do šatora. Spavali smo skoro 11 časova.

pamir-velika

pamir-07Sutradan, pokupili smo stvari i sjurili prvo do kampa C2 i onda nadole ka kampu C1 na 4.400 m. Preplanuli od sunca i umorni dobro smo se najeli i relaksirano otspavali još desetak časova. Što na našim leđima, što pomoću nosača doneli smo sve stvari u bazni kamp na 3.600 m, gde smo se prvi put posle 12 dana istuširali. Na prigodnoj svečanosti dobili smo i sertifikate za uspešan uspon, ali ono što smo doživeli u snežnoj divljini Pamira nam je važnije od bilo kojeg lista papira. Odlično smo se družili sa ostalima u grupi, uživali smo u neverovatnim prizorima, i iskusili život ispod i iznad 7.000 metara.

A, dane do polaska kući ispunili smo posetom gradovima Oš i Biškek, pećinama Kralja Solomona, šetnjom pored velikog planinskog jezera Isik Kul, uživali smo u kirgistanskim specijalitetima i voću. Još su nam pred očima lepote Kirgistana i Pamira. Crveno-zeleno-sivo-bele planine, ispucani glečeri i lepa kosooka lica.

Tekst: Goran Nikoloski, foto: Borče Gelevski, Goran Nikoloski

Print Friendly, PDF & Email

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *