Po Himalajima

Za put za Himalaje nije nam trebalo mnogo. Bili smo spremni izgleda već godinama unazad, samo smo se dogovorili da to bude baš sada. U stvari, čekali smo dobre vetrove i duge sunčane zrake koji grle bele vrhove. Imali smo sve slike u zenicama, samo je trebalo da ih trajno zapišemo u srcima.

Himalaji, planinski venac dug preko 2.400 km prostire se kroz pet azijskih država – Pakistan, Indija, Kina, Butan i Nepal.
Za našu planinarsku turu odabrali smo nepalski deo Himalaja. Naš plan je bio da se od Lukle uputimo ka Namče Bazaru a odatle trasom ka Everest baznom kampu, da popnemo Kala Patar (Kala Patthar) 5.550 mnv i Nangr Cang (Nangkar Tshang) na 5.083 mnv.

Avion koji se vinuo sa aerodroma „Nikola Tesla” i odneo nas put Dubaija, bio je prepun šarenog sveta, od naših ljudi znatiželjnih da dožive čudesni grad na vodi i pesku, do arapskih žena odevenih u duge linije tamnih ili šarenih marama i haljina, a od ljubitelja planinskih visina bili smo samo mi. Gladni putovanja i iščekivanja susreta sa gorostasima zemaljskog šara, posle kratkog zadržavanja u Dubaiju, nakon ponoći, po vrelini asfalta ukrcavamo se u avion na drugi let koji nas nosi u Katmandu. Lica nepojamno drugačija – alpinisti, trekeri, planinari i azijatski pečalbari. Sve krcato kao košnica. Jutarnje sletanje na prazan aerodrom u Katmandu. Vazduh već miriše na sve do sada nedoživljeno, na drugačiji civilizacijski krug. Prosto treperimo od sreće. Neverovatno brzo završavanje formalnosti oko dobijanja vize i čekamo lagano pristizanje naših transportnih vreća, vidno obeleženih za svaki slučaj. Na izlasku gledamo da li i nas neko čeka. Dobro je, olakšanje: Mr Nebojsa Bosnjak – napisano ime na papirnom panou u rukama našeg, u narednim danima, domaćina Anisa Sarme, sa širokim osmehom na licu i od srca izgovorenim „Namaste!”. Prvi susret sa saobraćajem grada gde automobili i motocikli odasvud izlaze i ulivaju se u glavne ulice, bez nervoze i trubljenja. Smeštaj u kvartu Tamel u istoimenom hotelu, u srcu gradaelenaHHh  . Na sve strane vidimo privlačne prodavnice planinarske opreme, čini nam se da nam baš sve treba. Pašmina, vuna, tigrova mast, mantre, mirisni štapići koji omamljivo isparavaju na raskopanim ulicama, muzika iz budističkih hramova, prašina koja neumoljivo lebdi a vredni prodavci uzaludno je rasteruju, vremešna i bivša deca sada već uvelog cveća….

Jutro ovde rano sviće. Sunce je visoko na nebeskim visovima. Poranismo u pet sati, spuštamo stvari do džipa i sat kasnije već idemo ne baš pustim ulicama Katmandua. Lagano ulazimo, na izgled bez gužve, u aerodromsku zgradu. Brzo prolazimo sve kontrole ali ipak ne polećemo tek tako. Čekamo avion koji je izvrteo nekoliko krugova do Lukle i natrag pre no što je došao red na naš let. Avion je mali za naše strahove. Dobijamo bombonicu za srećan put. Momci hrabro grle kamere, fotoaparate i telefone, kao snimaju svaki trenutak uzbudljivog poletanja, leta i još uzbudljivijeg sletanja na kratku pistu prostrtu iznad provalije. Terasasti tereni ispod nas kao žive izohipse koje grle blage predele čudesnih Himalaja. U procepu između neba i zemlje snežni vrhovi. Poželiš da dotakneš neprolaznost. Vetar je jak i ljut, ljuljuška nas kao perce, propadamo, lelujamo pa opet propadamo. Bilo je taman da se naviknemo na taj ritam, kad u daljini na terasi ispod vrhova pred nama ugledasmo onu belu pravu liniju što razdvaja pistu na dve trake. Spasonosna Lukla. Aerodrom „Tenzing i Hilari”. Jedinstveni osećaj da smo preživeli prvo iskušenje Div-planine.

Na brzinu pokupljenje stvari, kratke pripreme i čaj u bašti, voda i beli luk u prodavnici (molim bez čuđenja, veoma je koristan jer sa visinom čini se da je hrana sve neukusnija, ali nije stvar do hrane već do visine), pa put pod noge. Inače, u našem slučaju sa visinom apetit nam je rastao do abnormalih razmera, što je svakako nadprirodna pojava vredna posmatranja.

Sunce prži kako to već čini ovde. Put od Lukle do Pakdinga (Phakding) prati dolinu reke Dud Koši Nadi (Dud Koshi Nadi). Nanizana sela i kuće kraj puta pune su života. Sve mili uz i niz planinu, tiska na putu, u oba smera ljudi, životinje, tovari, planinari, porteri. Kroz pitoreskna sela, popločana kamenom, čista i umivena, ofarbanih prozora i vrata, prolazimo pored niza budističkih molitvenih valjaka koje okrećemo s desna na levo, dok se veselo oglašavaju zvona zanjihana njihovim okretanjem. Selo Gat, Nurning i Čuhuthava – u dugom nizu kamenom popločanih i omeđenih staza ogromne kamene gromade obučene u molitvu. Noćenje u Pakdingu. Sunce se ovde brzo sklanja iza vrhova. Postaje prilično hladno. Od svih prostorija u lodževima se greje samo trpezarija. Obično se založe jedna do dve vatre kada se smrkne, posle pola šest. Sa visinom energetska vrednost ogreva je sve manja srazmerno količini kiseonika. Druge prostorije se ne greju.

Dan peti – rani polazak iz Pakdinga sa 2.610 mnv, put Namče Bazara na 3.440 mnv. Put vodi dolinom reke Bote Koši Nadi, preko visećih mostova nestvarno razapetih između litica. Mostovi kao klatno zanjihani kada tovarne kolone u nizu lelujavom stazom hodaju nad ambisom kanjona. Pored staza su šume rododendrona i magnolija. Staze su strme, mestimično popločane i učvršćene stepenicama.

Selo Monjo je kontrolna tačka od koje sledi ulazak u nacionalni park Sagarmati. Selo Tava zaslužuje svaku preporuku za uživanje na terasama iznad reke, uz topli ginger tea (čaj od đumbira). Taj čudesni čaj pratio nas je sve vreme puta u različitim oblicima, u kombinaciji sa drugim čajem, skuvanim i isečenim komadićima ili narendanim, sa medom i bez njega, topao taman da ugreje i okrepi. Prijao je našim žednim dušama i umornim telima. Odavde na oko 3.000 mnv počinje jači uspon, prvi problemi sa visinom i probavom. Baš tu, kao otkrovenje, između razgrnutih grana pruža se veličanstveni pogled na Everest i zlatokosu perjanicu od snega i vetra.

Naredna dva dana imamo smeštaj u Namče Bazaru na 3.440 mnv. Odatle jedan dan idemo na aklimatizacini uspon do hotela „Everest view” na 3.880 mnv. Uspon i hodanje oko 4 sata. Nebo je širom otvoreno, jasno i čisto. Podupirači nebeskog svoda nadmoćno dominiraju očinjim vidom: Everest, Loce, Ama Dablam, Kumbila, Tamserku, Kamteka. Već je osetno hladnije, danju a i noću. U sobi je prilično hladno. Štedljive sijalice, ni one da te ogreju makar svetlošću. U lodževima sve je uredno i čisto što je neverovatno za ovo surovo podneblje i nadmorsku visinu. Kao verna slika mog klimatskog preobražaja – ležim u vreći, perjanu jaknu sam obukla naopako da bih grejala ruke. Ne mogu da držim knjigu, prsti mi se smrzli pa nosim rukavice! U trpezariji je 11 S°, napolju 8 S° a u sobi – ne znam.

Sedmog dana našeg putašestvija, stigli smo u selo Tengboče. Ceo put dovde je u dobrom stanju. Ali radi potreba naroda koji živi u ovim predelima i njihovog neminovnog prosperiteta, donirali smo 1000 rupija za izgradnju puta. Kamen je ovde jedini građevinski materijal koji je uklesan u litice. Ovom stazom hrle nepregledne kolone planinara. Ulazimo u selo Pungi Tanga (Phungi Thanga, 3.250 mnv) posle skoro 500 metara spuštanja. U selu je niz većih molitvenih valjaka koje voda pokreće i okreće. Posle visećeg mosta mali odmor, ručamo samo čorbu od paradajza jer sledi uspon od 600 mnv uz serpentine koje nas vode direktno do manastira Tengboče iz 17. veka, gde smo prisustvovali poslepodnevnoj molitvi. Inače, ceo potez prema Tengbočeu je zapravo šuma rododendrona, a Sunce i prašina nas nemilice prate. Smeštaj je bio u lodžu pod imenom „Raj” („Raradise”), 3.867 mnv. Ovde je skroman smeštaj. Trpezarija je prostrana, svetla i topla. Pre večere dobijamo vrele bele peškiriće, umotane u rolnice, da operemo ruke a bogme i lice.

Sledećeg dana idemo za Dingboče, još 500 m u nebo. Bože moj, doručak je opet poridž (kuvana kaša od žitarica) obogaćen samo jabukama jer drugog voća nema, banane i pomorandže davno smo pojeli. Nemamo apetit. Na silu gutamo po par zalogaja. Ovo je već težak dan. Opet strma vijugava staza koja se lagano pruža uklesana u liticu. Visina je 3.900 mnv. To nije bio baš moj dan. Ruke su mi bile teške i spavalo mi se. Tako nekako guramo kroz Pangboče na 3.930 mnv, pa kroz selo Šomare (Shomare) na 4.010 mnv, gde ćemo inače spavati u povratku. Tu dođoh k sebi zahvaljujući čaju od đumbira i komadićima koje sam sažvakala, kao i tomato supi. Inače, vreme je hladno. Sunce greje, a vetar hladi. Sve vreme smo u perjanim jaknama. I drugi su dobro ušuškani u jakne, polare, vunene kape. U tom danu dalje prelazimo most koji nas strmom stranom uključuje na padinu, pa uzbrdo izlazimo na plato, širok i brežuljkast, na kome je Dingboče (4.410 mnv).

Za razliku od smeštaja u Tengbočeu gde smo spavali u depandansima, tj. barakama, ovde smo smešteni u kamenom lodžu „Bright Star”. Zgrada je toplija izgledom, ali i ambijentom. Beli kamen i u zeleno ofarbani prozori. Novo i čisto. Meni obećava. Jeli smo do sada najbolju čorbu od paradajza, baš po mom ukusu, uz kombinovanje sa belim lukom i spasonosnom zdenkom (naziv za topljeni sir iz našeg detinjstva). Željno smo čekali pitu od jabuka jer danas je Mici rođendan a i Nova 2074. godine prema nepalskom kalendaru.

A sada malo o tehnici. Ovde nema signala mobilnih operatera, a inače ga uglavnom ima na ostalim destinacijama na manjim visinama. Moguće je samo da se kupi kartica za Wi-Fi. Košta 600 rupija (nešto oko 660 dinara), pa dok se ne potroši. U svim lodževima je moguće oprati veš i okupati se, naravno uz naknadu. Tako je i sa Wi-Fi i punjenjem telefona i drugih baterija i aparata. Flaširana voda može da se kupi svuda, a i kolači mogu da se naruče u lodževima. Hrana je raznovrsna ali je druga stvar što na tim visinama imamo deficit apetita.

Ovde je Nebojša upravo sreo Dragana Čelikovića iz Kragujevca. Penje Loce iz trećeg puta (i sada kada pišem ovaj izveštaj znam da je uspeo da popne; novine objavile a mi mu čestitamo). Bio je sa ekipom stranaca u kojoj su uglavnom kineski penjači. Osam hiljada je mera, ostalo je ostalo.

Drugi dan u Dengbočeu je bio za aklimatizacioni uspon na Nangr Cang na 5.083 mnv. Cela ekipa je izašla na vrh, uspon je bio više od 600 mnv. Uspon je išao stazom odmah iznad lodža, kroz makiju. Na prevoju smo krenuli desno strmom stranom od trave, peska i kamena. Sam vrh je kamenit, sa pobodenom metalnom šipkom o koju su okačene, zrakasto u više pravaca, molitvene zastavice. Naspram nas Ama Dablam, katkad prekriven belim oblačnim zastorom koji je nadolazio iz doline. Na svu sreću na ovoj visini oblaci brzo dolaze ali od odlaze. Vreme uglavnom sunčano. Pred veče je počelo da se menja. Noć. Pada sneg.

Jutro, dan deseti. Sneg se zabeleo. Noću je napadalo oko 15 do 20 sm snega. Crno-bela slika, pomešani kamen i sneg. So i biber posuti po padinama divova i glečerskim dolinama. Polazimo put Lobočea, visina 4.910 mnv. Vreme je mirno, sa visokim oblacima. Vetra gotovo i da nema. Sunce delimično progreva kroz oblake. Uskom ugaženom i prilično klizavom stazom, uglačanom koracima stotina planinara, idemo do Duše (Dusha). Kretanje je u koloni, razvučeno dokle pogled dopire. Ima par kuća, deluju kao da nema nikoga. Prelazimo mali most nad bučnom planinskom rekom koja nastaje od snega Kumbu glečara koji se upravo tu završava, tik uz selo Tokla (Thokla, 4.620 mnv). Pauza za ručak. Meni ne menjamo – tomato supa i čaj. Imamo glavobolju ali joj odolevamo. Krećemo uz strmu stranu iznad Tokle, nekih 200 mnv, na prevoj. Mirna kolona planinara, portera, Šerpasa i jakova natovarenih ekspedicijskom opremom. Za sat i petnaest minuta izlazimo na plato gde su na ogromnim kamenim blokovima uklesana sećanja na stradale planinare i alpiniste. Table sećanja pričvršćene na kamene zidove. Odatle još sat vremena i petnaest minuta do Lobočea. Idemo ivicom Kumbu glečera. Na sve strane samo kamen sa snežnim kapama proviruje i svedoči snagu glečera. Nebo se ne nazire.

Lodž „Hotel Peak XV”. Hmmm, prijatna trpezarija. Zidovi obučeni u drvene panele a zid prema ulici u staklu. Hvatamo ćošak desno. Sneg pada u sitnim i retkim pahuljama. Hrana je odlična. Apetit. Opet stanuje u našim stomacima! I ponovo onaj slatki pečeni krompir sa himalajskom solju. Ne odričem ga se ni za ručak ni za večeru, nikako. Inače, doručak, šta da pišem, opet u vidu poridža ili omleta. Nebojša spominje knedle sa šljivama. Ko bi rekao da imamo snage da maštamo o hrani na bezmalo 5000 mnv, kada po prirodi (zakonu) visine gasi se interesovanje za hranu. Glavna zabava je u kartama. Mozak radi uprkos nedostatku kiseonika.

Naši vodiči Nurbu i Prokas bdiju nad nama da nam štogod ne zafali. Prokas od Lukle tegli u rukama kartonsku kutiju, uvezanu kanapom unakrst, sa svežim voćem za nas: bananama koje smo prvo pojeli, pomorandžama koje su odmah potom nestale i jabukama koje još istrajavaju.

Uskrs, nedelja 16. april. Imali samo kuvana jaja, nisu bila ofarbana što je razumljivo u ovim uslovima, ali smo imali dva drvena farbana i ukrašena. Ovo je nesvakidašnji Uskrs, daleko, daleko od kuće. Noć je u lodžu bila veoma hladna. Para izlazi iz usta. Kratak dah budi nas iz sna svaki čas. Toplu vodu smo inače morali da pijemo svako veče. Napolju je vetar duvao orkanskom snagom, udarao silno u prozore i valjao sve što nije bilo pričvršćeno ili dovoljno teško da odoli njegovoj snazi. Ujutro su stakla u trpezariji bila zamrznuta, samo se jutarnje svetlo lenjo i nejasno razlivalo kroz njih. Nebo je bilo kristalno jasno a vetar je brijao snažnim udarima i do (čini mi se) 100 km/čas. Idemo za Gorak Šep (Gorak Shep, 5.140 mnv).

Kolona ljudi lagano je krivudala ivicom Kumbu glečera. On deluje impozantno i teško ga je opisati u svoj punoći slike koju formira. U svom gornjem delu on je jasan i neobuzdano beo. Svojim daljim tokom, kada napušta Everest i formira dugački vijugavi jezik, njegova snažna ledena masa izbrazdana je dubokim pukotinama mestimično proširenim u prave ledene pećine u kojima se svetlost poigrava sa belinom kristala vode i daje nestvarno providnu plavičastu boju. Ideš tako pokraj njega a ne možeš ni da naslutiš veličinu koju zauzima duboko i daleko od naših očiju.

Razdaljinu od Lobočea do Gorak Šepa, prešli smo za tri sata. Neumoljivi vetar pomno nas je pratio. Gorak Šep pojavljuje se iza zavoja brežuljka sa koga se lagano spuštamo. Zgrade od kamena, obučene u limenu odeću.

Dan dvanaesti, ustali smo u 4 sata. U sobi je minus 7 S°. Vlažne maramice su se zaledile, voda u čaši od termosa takođe je bila skroz zaleđena. Vetar je cele noći udarao uraganski. Obukli smo sve što smo imali od vunenog veša, perjanih i jakni protiv vetra. Bili smo i na većim visinama, trpeli veliku hladnoću, ali teško da je doživljaj bio ovakav. Po ledenoj i vetrovitoj noći (prema podacimi dobijenim od logističke podrške, udari vetra su bili do 60 km/čas, a subjektivan osećaj hladnoće je bio minus 29 S°). Cilj je Kala Patar 5.550 mnv (negde piše i 5.616 mnv). Ruke ne osećamo, saplićemo se o vetar. Sunce obasjava vrhove – Everest, Loce i Nupce na prstohvat od nas. Na vrh smo izašli privučeni prvim zracima Sunca. Vilica se tresla od hladnoće. Na brzinu slikanje i pokušaj bekstva u podnožje vrha. Tog dana definitivno nije bilo mira u dolini Kumbu glečera. Vetar razara celom njegovom dužinom. Destinacija za povratak je do sela Šomare. Na nogama tog dana smo proveli 13 sati.

Iz Šomarea put silazak do Namče Bazara i konačan povratak u civilizaciju do Lukle.

Vreme koje nije bilo obuhvaćeno boravkom u masivu Himalaja, marljivo smo uvezali sa doživljavanjem civilizacijskih vrednosti i spomenika kulture koje je ovo podneblje zapisalo u svom milenijumskom hodu. Spomenici koji su zaostavština za budućnost i kao svetsko kulturno blago nalaze se pod zaštitom UNESKO, nanizani su u Katmanduu i okolini. Jedan od spomenika u istočnom delu Katmandua je kompleks Pašupatinat (Pashupatinath), na obalama (za Hindu vernike) svete reke Bagmati. To je najstariji i jedan od najsvetijih ovdašnjih Hindu hramova koga godišnje hodočaste hiljade pripadnika hinduizma. Ovo je mesto gde se vrše pogrebne ceromonije spaljivanja tela pokojnika čiji pepeo sa obala Bagmatia nošen vodama stiže od svete reke Gang. Glavni hram posvećen je bogu Šivi a ceo kompleks sastoji se od više hramova i drugih građevina. Postojanje Pašupatinat svetilišta datira od 5. veka, dok današnji izgled potiče iz 15. veka uz dogradnju u kasnijim periodima.

Mesto sa životno veselije strane je Buda stup (Boudha stupa), podignut na drevnom trgovačkom putu iz Tibeta prema Katmandu dolini. Najverovatnije je izgrađen u 5. veku i tu su pohranjene relikvije – delovi Budinog tela (kosti, kosa, zubi), stvari koje je koristio kao i sveti spisi. Inače, to je jedna od najvećih stupa na svetu.

Takođe, pod zaštitom UNESKO je i Baktapur (Bhaktapur) – Grad poklonika, drevni grad čija istorija seže do ranog 8. veka i bio je prestonica kraljevstva od 12. do 15. veka. Nalazeći se na trgovačkom putu između Tibeta i Indije grad je zahvaljujući bogatstvu bio i prestonica umetnosti i arhitekture, veličanstvenim zanatskim radovima u drvetu i keramici. Od istorijskih spomenika svakako ne možete da se otmete lepoti Kraljevske palate, posebno Palati sa 55 prozora i Zlatnoj kapiji, Durbar skveru, Taumadi skveru okruženom hramovima. Ceo grad je neverovatan spoj jarko crvene opeke i prozračnih drvenih čipkastih prozora.

Durbar skver u Katmanduu je srce starog grada i predstavlja kompleks starih hramova i palata, građenih između 12. i 18. veka, kao i mesto krunisanja kraljeva novije istorije Nepala. Tu se nalazi i palata žive boginje Kumari – devojčice koja se bira uvek iz kaste zlatara, po strogim pravilima, za koju se veruje da predstavlja manifestaciju ženske energije.

Ovo je svakako bilo izvanredno putovanje i dragoceno iskustvo. Vreme nam je bilo odlično, uslovi uspona veoma dobri za ovo podneblje i visine a celokupna organizacija putovanja i uspona, kao i svega što prati ovakav put, bila je bez greške. Prešli smo oko 200 kilometara i popeli se na dva vrha preko 5.000 mnv.

Himalaje pohodili: Nebojša Bošnjak iz PD „Kinđa” Kikinda, Mileva Radović iz PD „Trebević” Novo Sarajevo, a iz „Pobede” Beograd bili su Zoran Suknjaja, Zoran Živanović, Svetlana Terzić, Maša Terzić i Svetlana Kuzmanović-Živanović.

Tekst: Svetlana Kuzmanović-Živanović
Fotografije: Nebojša Bošnjak

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *