Podsećanje na alpiniste koji su nas prerano napustili

Severno lice Velikog zvonara – Grosglokner (Grossglockner 3.798 mnv)
Gledajući stare albume sa nekih zahtevnih ali zanimljivih penjanja, teško mogu da se pomirim sa činjenicom da sa nekima dragim ljudima i alpinistima, više nikad neću penjati. Ali sudbina je ponekad okrutna i nemilosrdna. Ova priča je u stvari sećanje na dvojicu izuzetnih alpinista Filipović Vladimira Fiću i Hoselita Bite Hozea.

mayerlramp 020

Velika stena iziskuje i veliki psihofizički napor, dobru pripremljenost i nedvosmislena znanja iz oblasti alpinizma. Velika dužina i visina smera teraju nas da u stenu uđemo rano, da se što manje zadržavamo na štandovima, brzo smenjujemo u vođstvu, penjemo bezbedno kako bi na vrhu smera bili pre mraka.

mayerlramp 077O svemu ovome razgovaram sa Hoselitom Bite iz Subotice, čovekom sa bogatoim iskustvom u planinarskim ekspedicijama, sa velikim brojem osvojenih vrhova kao što su Brod Pik, Ama Dablam, Akonkagva, pokušaj uspona na Everest i K2… ali i sa čovekom koji je rešio da svoju aktivnost u planini podigne na nivo alpinizma i da tu da svoj maksimum. Proučavamo više smerova u Alpima od Volkerovog Stuba u Grand Žerasu do Šmitove Rute na Matehornu, ali ipak se odlučujemo da penjemo nešto u severnoj steni Gros Gloknera.

Odluku da penjemo Majerovu Rampu donosi Fićo koji traži partnera kako bi smo išli kao dvojna naveza. Međutim on ne nalazi partnera pa se dogovaramo da penjemo u trojnoj navezi „simultano”. Svesni smo da će nas takav način penjanja dosta usporiti, ali verujemo da smo prethodne dve godine penjući zaleđene vodopade i slapove u Malta Talu u Austriji dovoljno naučili o penjanju smerova u ledu. Inače, proučavajući oskudne skice smera sa interneta, jasno uviđamo da je smer podeljen u dva dela – prvi je zaleđena rampa visine 350 m, a drugi deo, koji izlazi severo-zapadnim grebenom na vrh visine 250 m. Više nas brine ovaj drugi deo jer nemamo puno iskustva u miks penjanju, ali računamo da ćemo brzo „ispeglati” zaleđenu rampu, pa onda polako. To je plan, bolji nemamo.

mayerlramp 104Put Franc Jozefa u podnožju Gros Gloknera krećemo 26. 4. 2010. popodne iz Subotice. Vozimo na smenu celu noć a 16 km pre Franc Jozefa nailazimo na neprijatno iznenađenje i spuštenu rampu jer je još uvek zimska sezona i lavine do doma u dolini još nisu raščišćene. Vadimo stvari iz auta i sa prilično teškim rančevima krećemo uz dolinu. Do doma, koji – naravno – ne radi dolazimo u podne, a posle kratkog odmora silazimo u glečer Paterze koji prelazimo sa velikom mukom jer je sneg omekšao i upadamo do pojasa. Onih 16 km, pa težak prelazak preko glečera crpe iz nas snagu i svežinu ali pogled prema vrhu vraća nam neophodnu dozu optimizma i samopouzdanja. Kasno noću sa čeonim lampama, ulazimo u bivak u kome nalazimo troje Nemaca koji se spremaju da penju kuloar Palavičini. Ovaj smer je nešto lakši od našeg ali iziskuje rani jutarnji, ili bolje reći noćni start, zbog planinara koji se kreću severoistočnim grebenom i bilo šta da pokrenu sve završava u tom kuloaru. Slabo se sporazumevamo sa njima jer slabo govore engleski, ali dovoljno da zaključimo da nam nisu od neke pomoći jer nisu pre peli naš smer. Nemci odlaze rano a mi ustajemo dosta kasno (tek u sedam sati), pijemo kafu, slikamo smer koji dobrim delom vidimo od bivka, razmatramo vidljive detalje smera pa tek u devet ulazimo u smer. Kod simultane naveze dosta sporo idu promene u vođenju tako da se dogovaramo da ja vodim ceo smer. Već kod prvog zabadanja cepina u led vidim problem u najavi, naime, led je toliko tvrd da cepin u njega ne ulazi ni jedan centimetar što kod mene izaziva malu nesigurnost. Mnogo teško uvrćem ledne klinove i uopšteno ne napredujemo brzo, nasuprot tempo kojim se krećemo ne obećava da u toku dana možemo biti na vrhu. Trudimo se da što manje vremena gubimo na štandovima. Posle šest rastežaja, ali kasno po podne izlazimo na greben, a onda sledi grebensko penjanje veoma teško jer su pukotine zapunjene ledom i primorani smo da veliki deo grebena penjemo sa bajlama.

spremniNa vrhu smo tek u 21 sat što je za ovo doba godine uveliko mrak. Onako umorni, iscrpljeni i promrzli nalazimo snage da se slikamo, konstatujemo da nismo ni na netu videli nijednu sliku da je neko noću bio na vrhu. To nam je mala moralna satisfakcija za naše propuste, kasno i sporo kretanje u smeru. U mraku lako nalazimo planinarsku stazu koja vodi do doma, a rano u jutro krećemo ka glečeru u podnožju Velikog Zvonara. Cilj je sići u glečer pre nego što sunce dovoljno ugreje padinu i pokrene lavine mokrog i teškog snega pomešanog sa kamenom, čiji smo zastrašujući zvuk slušali prethodni dan dok smo peli.

Od doma ponovo 16 km do auta, peške, premoreni i sa sada čini se još težim rančevima, onda prva pumpa koja radi osvežavajuća kafa posle skoro dva dana pa iscrpljujuća vožnja nazad za Srbiju.

Reč, dve o…

HOSELITO BITE (1973-2014)
Bio je član ŽPK „Spartak” iz Subotice i PAK „Celtis” iz Sombora. Zvanje „alpinista-pripravnik” stekao 2003. godine. Ekspedicije: Mon Blan i Monte Rosa (2003); Akonkagva i Šiša Pangma (2004); Mont Everest (2005); Ama Dablam (2006); K2 (2008) i druge.

VLADIMIR FILIPOVIĆ FIĆA (1966-2011)
Bio je član AOB-a. Stekao je zvanje „alpinista” tokom 2010. godine. Aktivnosti: klasični smerovi po Srbiji – Kablar, Sićevo, Borski stol (2007); zaleđeni vodopadi u Sloveniji i Maltatalu, zimski smerovi na Durmitoru, turno ture, suvo penjanje Matka, Špik, Gornjak, Sićevo (2009); Mayerly ramp na Gros Glokneru, Sverna triglavska stena (Bavarska), Velika Mojstrovka; smerovi u Bugarskoj, Hrvatskoj, Alpima (2010) i druge.

mayerlramp 078

Print Friendly, PDF & Email

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *