Prenj

Mala operativna grupa, stigla je u Konjic u ranim jutarnjim satima posle prespavane noći u Sarajevu. Sjajna ekipa i najavljeno dobro vreme obećavali su i dobro planinarenje. Iz Konjica dolazimo do kraja naselja Konjička bjela, gde smo ostavili vozilo da nas čeka za povratak kući, dok smo mi nastavili dalje iznamljenim teretnim vozilom ka našoj početnoj tački uspona.

Dolazimo do podučja Crno polje na 1.320 mnv, te posle kraće pauze krećemo na uspon. Staza prvo vodi kroz listopadnu šumu, a zatim preko pašnjaka prošaranim kamenjem ispod vrha Glavica do rasksnice gde se put grana ka vrhu Osobac i Planinarskom domu „Jezerce”. Usput smo skupljali drva i granje i kačili ih na rančeve na najinvetivnije moguće načine, da bismo imali šta da ložimo u domu u toku noći.

Oslobađamo se već pretovarenih stvari na jednom mestu i tako lagani krećemo ka vrhu Osobac (2.024 mnv). Preko strmih travnatih polica brzo dobijamo na visini. Posle sat vremena hoda, stižemo do vrha.

Sa Osobca se pružao dobar pogled na vrhove Zelena glava, Otiš, Lupoglav, Ovća, Borašnica…

Posle pauze i fotografisanja silazimo istom stazom prvo do raskrsnice na kojoj smo ostavili stvari, pa zatim ka planinskoj kući udaljenoj na pola sata hoda. Dom je otvorenog tipa, sagrađen prošle godine, a za boravak u njemu treba praktično poneti sve šta vam treba, podmetač, vreću, hranu. Nema struju, postoji peć na drva i izvor vode u blizini. Ubrzo smo imali i veselo društvo, prvo jedan par iz Zenice, a zatim trojicu planinara iz Sarajeva.

U toku noći nam se pridružila još jedna grupa planinara koji su planirali da rano ujutro idu na novootvorenu via feratu „Osobac”, dok smo je mi ostavili za neki drugi put.

U nedelju rano ujutro, krećemo na uspon na najviši vrh Prenja Zelenu glavu (2.155 mnv) i susedni Otiš (2.097 mnv). Inače, na Prenju se nalazi jedanaest vrhova preko 2.000 m. Staza od doma je prvo sa blagim usponom, a zatim se ulazi u stenu, gde na jednom mestu postoji osiguranje sa sajlom te se izlazi na sedlo između ova dva vrha. Posle kraće pauze krećemo na Zelenoj glavi. Staza se kamenita, takođe osigurana na nekoliko mesta, ali nije prezahtevna. Brzo smo napredovali i posle sat i po hoda smo izašli na vrh. Na celom ovom području je po rečima lokalaca bilo pola metra snega (sredina oktobra), ali pošto je prerano pao, brzo se i topio, te smo ga mi zadnje nedelje oktobra zatekli samo ponegde u krpama.

Posle pauze silazimo istom stazom do sedla, a zatim na vrh Otiš nešto laganijom stazom. Horizont je bio prilično čist, te smo mogli da vidimo sve planine koje se nalaze u bližoj i daljoj okolni Sarajeva, Bjelašnicu, Jahorinu, Romaniju, Treskavicu, a na drugoj strani ka Mostaru, dominirao je greben Veleža. Posle uživanja u pogledu i odmora, silazimo do doma, kupimo naše stvari i silazimo šumskom stazom koja prolazi sa zapadne strane vrha Osobac do područja Skok. Usput smo videli iznad nas planinare na steni kako napreduju via feratom „Osobac” i već su počeli da padaju dogovori kada bismo i mi mogli u tu avanturu. Staza se dalje spušta kroz šumu, gde na par mesta stoje upozorenja o minskom polju, te je preporučljivo držati se utabane staze. Posle spusta od 1.700 m ako gledamo od vrha i 24 km dolazimo do našeg vozila zadovoljni lepo provedenim danima na ovoj planini.

Organizator akcije: PSK „Pobeda” Beograd, vodič: Bobiša Marinović

Foto: Jovan Jarić

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *