Priče iz podzemlja

 

Istraživanja jame iznad Kravljanskog vrela, u selu Kravlju kod Niša, vršena su još daleke 1974. od strane Speleološkog odseka Beograda, u sklopu obimnih istraživanja Cerjanske pećine i speleoloških objekata u njenoj neposrednoj blizini. Ekipa ASAK-a vršeći preopremanje i merenje, dočekala je Novu 1996. godinu u ovoj jami i potvrdila navode ranijih istraživača o postojanju cirkulacije vazduha u siparu na samom njenom dnu. Pravac pružanja kanala Cerjanske pećine, njihova veza sa Kravljanskim vrelom, uz već pomenutu promaju na dnu Kravljanske jame, ukazivali su na moguću povezanost ova dva speleološka objekta, ali ozbiljniji istraživački poduhvat u prilog potvrde ove hipoteze nije preduziman.

Mešovita ekipa speleologa sastavljena od članova PSK „Dvig”, SAIS i SOB, posle niza pokušaja da se tačno utvrdi već zaboravljeni ulaz u Kravljansku jamu, maja 2015. vrši ponovno opremanje, silazi na dno i na osnovu preciznijih merenja ustanovljava 117 m njene dubine. Obimna istraživanja nastavljena su tokom 2015. i 2016. od strane PSK „Dviga”, a priključuje im se novostasala grupa speleologa Speleološke sekcije PK „Železničar” iz Niša, kao i mnogi drugi. Poseban i presudan doprinos postignutim rezultatima predstavljaće aktivnost dr Dragana Nešića iz Zavoda za zaštitu prirode Srbije iz Niša, koji se kao stručnjak uključio da objasni speleogenezu novootkrivenih kanala i izvrši njihovo merenje.

Obnovljena istraživanja donela su nam prvo veliko iznenađenje – otkriće Visokog pećinskog kanala koji se nalazio svega par metara dubinski od jamskog ulaza. Na njegovo postojanje ukazalo nam je jato slepih miševa koje smo primetili da nestaje u njemu, obično u večernjim časovima kada bi speleolozi napuštali jamu. Moj prvi pokušaj opremanja pristupa ovom kanala, mogao je ozbiljno da ugrozi nekoliko ljudi koji su na užetu napredovali ka dnu. Krajem čizme jedva sam uspevao da pridržim kamen par kilograma težak, a kasnije sam sasipao nešto sitnije komade krušljive stene u ambis ispod sebe. Kamen te veličine nešto docnije uspeo je da zdrobi dva limena lončića i u parčiće razbaca plastičnu kutiju sa hranom. Mogli smo misliti kako bi delovao na uže instalacije ili još gore na glave, te smo odustali od uporedog rada u na dnu i vrhu jame.

Preveliki trud uložen za istraživanje jame na jednodnevnim akcijama sa šturim rezultatima i sporim napredovanjem, inicirao nas je da krajem decembra 2015. izvedemo prvo bivakovanje na dnu i ozbiljniji rad na iskopu sipara. Valjalo je na dno spustiti opremu za boravak, dovoljno vode i hrane i organizovati smenu ekipa. Nastavljeno je sa iskopom, a potmuli zvuk pri uklanjanju tla iz rupe najavljivao je mogućnost speleologa u slobodnom padu kroz nepoznatu pećinsku dvoranu. S druge strane pak, pojačavanje promaje i već sada zasiguran pravac njenog duvanja sve je više ukazivao da će se trud isplatiti, te smo zaboravili na ručak i ko u „ono” vreme za udarničku značku izbacivali pet kofa u minutu. Ubrzo, otvorio se uzan prolaz među naslaganim gromadama, kroz koji, zadržanog daha i uvučenog stomaka, uđosmo sasvim neočekivano u horizontalni kanal, devičanski očuvan, bez tragova ranijeg prisustva umnih bića. Od svog početaka teatralno otkrivao nam je svoju zagonetnost. Skeleti slepih miševa, kao i crveni peščar nanet iz suprotnog smera svedočili su sigurnom postojanju drugog ulaz u ovaj podzemni lavirint. Lavirint u pravom smislu reči jer se nije lako predao da ga napustimo i izađemo tamo gde smo se uputili. Prolazeći pored, za nas prvi put u praksi viđenih, geometrijskih bigrenih kada, na kratko nas je zadržao saliv koji je gotovo zatvorio kanal. Ko je majstor s čekiće nad zemljom, majstor je i pod zemljom – Draganče, te se prihvati tog zadatka. A koga je priroda obdarila da vrši izvidnicu u mišje rupe, podvikne čim prođe „Ima dalje!”. To je Milena. A dalje mnoštva heliktita, prozračnih, belih, bez logike svog rasta i drugih fantastičnih formacija od kalcita. Kanalom preko salomne dvorane pored par sukcesivnih ponora i dvorane s debelom naslagom guana, stižemo na međurečje dva podzemna vodotoka. Prateći oba, s čuđenjem zastajem jer nam i jedan i drugi pokazuju svoje završetke. Levi kanala, svojim višemetarskim nanosom gline, a desni suženjem preuskim za prolaz čoveka, a možda čak i za slepog miša. Primećujemo da promaje nema i pitamo se da li smo skretanje toka vazduha negde ranije propustili. Uzaludni su bili pokušaju da u povratku nađemo željeni prolaz. Ipak otkriće ovog kanala dovoljan je razlog proslave, iako misterija puta slepih miševa i vazduha ostaje nerešena, otvoren je šampanjac, a noć na -117 m pod zemljom prošla je više nego ugodno u desetočasovnom snu. Ništa bolje od tišine pećinskog mraka.

U kasnijim navratima angažovanje i najvitkijih i najsićušnijih pripadnica lepšeg pola, iz lokala pa čak i iz uvoza (Efi iz Bugarske), nije pomoglo da se daleko napreduje. Otklonjene su tek pojedine sumnje. Visoki pećinski kanala pokazao je svoj kraj. Jednim krakom vratio se u jamu, a drugim slepo završio. Ponori i odžaci novootkrivenog kanala koji je merenjem već narastao na preko 450 m, nisu vodili daleko, bili su široki za slepe miševe, ali ne i za nas. Proširivanje kanala u tački do koje smo najdalje stigli odvelo nas je tek desetak metara dalje do omanje dvorane i gotovo da je opet ličilo na kraj – prosto za neverovanje. Promaje ima i, što je još zanimljivije, menja smer. Ali odakle duva? Plan izrađen posle ovih istraživanja ukazivao je da smo gotovo dotakli zidove Cerjanske pećine, ali kako se kasnije ispostavilo ne baš tamo gde smo i očekivali.

Želeći da definitivno rešimo misteriju nastanka ovog kanala i put vazduha, organizujemo još jednu višednevnu akcija sa podzemnim bivakom od 11. do 13. septembra 2016. Stara ekipa, domaćini jame, Pop i Boki iz „Dviga”, gosti iz GSS-a, u očekivanju Nišlija i veselih „saisovaca”. Povratak na staru tačku značio je pre svega plamenom upaljača tražiti tanane titraje koji mogu ukazivati na protok vazduha. Kao da ranije nismo bili tu, ili smo zanemarili jedan zid, tek u zavojima među gromadam zatrepereo je plamen. Cepanje zaprečenih blokova posebnom tehnikom, i „hudinijevski” trik prolaska tela kroz ključaonicu obezbedili su ulazak na velika vrata u nešto dostojno uspravnog hodanja – prostrani kanal s čije je tavanice pljuštala voda. Nedostatak tehničke opreme u tom momentu i nezgodna povreda Bokijeve ruke odložili su zadovostvo za nekoliko sati. Gosti su otišli vani, a nas dvojica ostali smo u šatoru, čekajući dolazak novih. Iščekivanje i euforiju je trebalo ukrasiti te smo primusom podigli temperaturu u šatoru na +23 stepena, pustali muziku i pijuckali toplu čokoladu. Veseli dvojac istočne Srbije (Mladen i Haris), abzelovao je tačno u ponoć. Nekima je rad u trećoj smeni više prijao, jer kad nema sunca svejedno je koje je doba dana, pod zemljom osluškuješ telo, te Haris i ja odlazimo Via Cerie. On se oduševljava već u petom metru i, gnečeći kolena na sitnom kamenju, hvata kadrove fotoaparatom. Mene nerviraju minuti odlaganja zadovoljstva koje čeka na kraju. Ubrzavam ga slatkorečivim opisima čega sve ima ispred. Iza poslednjeg suženja i dve kraće vertikale, širio se levkasti kanal visoke tavanice. Njegovo tlo prekriveno blatom kaskadno se spuštalo i završavalo jednim odsekom. Poslednji abzel rešio je sve dileme. Kanal sa tragovima stopala, zidovi prljavi od blata, a desetak metar i crvenom farbom obeležena merna tačka. Sišli smo u „kanal sa bivakom” u Cerjanskoj pećini u kojoj smo dr Nešić i ja godinu pre proveli tri dana istražujući njene najudaljenije delove, a stojeći pred tom kontravertikalom niz koju smo mi sada sišli, onda razgovarali kako valja ispenjati je. Osetio sam veliko olakšanje i duboko zadovoljstvo – neću više morati napolje iz Kravlja uz uže, iznoseći kilograme blata na sebi. Put kroz Cerja je sa plivanjem.

Kravljanska jama spojena je sa Cerjanskom pećinom, te grade pećinski sistem čija dužina sada prelazi 7.000 m i čini ga drugim po dužini u Srbiji. Ovom značajnom speleološkom otkriću prethodio je veliki trud i upornost svih učesnika, njihov istinski istraživački duh i kolegijalnost. Međutim, tek sada nakon izrade nacrta novoistraženih kanala postavlja se pitanje njihovog nastanka koje i dalje zbunjuje. Postoje osnovane sumnje u postojanja drugih veznih kanala sa Cerjanskom pećinom u višim zonama ili čak kilometarski kanali koji odlaze u pravcu još jedne jame – Cerjankse propasti, tj. Beljanice. Par upitnika na karti još uvek stoje i čekaju…

Nemanja Milosavljević

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *