Ko jednom omiriše nesvakidašnje prokletijske livade i čije oči se jednom napoje beskrajnim plavetnilom neba iznad surovih i impozantnih kamenih vrhova, večno bude omađijan njihovom lepotom i proklet da im se uvek iznova vraća, kako u mašti tako i u stvarnosti. Bilo je biti ili ne biti sam dan pred polazak ture na Prokletije. Autobus kojim je šarolika grupa iz raznih krajeva Srbije i bivše YU trebala da putuje još uvek nije bio popravljen. U poslednjem momentu pronalazi se drugo vozilo, ali isti veseli vozač Miško, pa uprkos kašnjenju u startu, stižemo na vreme u Gusinje na doručak, kafu i mali predah pred uspon na Bor.
1. dan
Umorni, ali već sa adrenalinskom inekcijom u venama krećemo odmah uspon. Malo šume, malo livade, mnogo znoja, mnogo smeha… Sunce već prlično rano kreće da prži. Vlaga je na svom maksimumu. Voda se pije u hektolitrima. Oči se ipak svakim korakom napajaju lepotom oko sebe i mozak uporno odbija da registruje umor i teškoću, nego samo slaže uredno sve te predivne fajlove pune boja i mirisa. Trava pod nogama je najlepši tepih koji možemo sebi priuštiti. Miris majčine dušice otvara sve naše alveole i opija nas svojim intenzitetom. Velika grupa, pa izgledamo kao neka šarena životinjka iz Tolkinovih romana razvučena po zelenim prostranstvima živopisnih dolina. Halapljivo se napajamo na svakom izvoru na koji naiđemo. Hladna izvorska voda hladi naše uzavrele misli, a slatkoća nam hrani izmučena tela. Smejemo se svom mazohizmu. Dobrovoljno se mučimo. I apsolutno uživamo u tome! Nastavljamo uspon.
Sa jedne strane pogled na Gusinje dole u dolini i jezero Plav, sa druge strane pogled na raznolike planove masiva Prokletija. Što bi neki rekli: „Dumreš od lepote”. Pravimo kratke pauze na ležajevima od mirisne trave i prelepih žutih divljih ljiljana. Ne osećamo glad. Hranimo se lepotom na svakom koraku. Melem za oči i dušu. Nijedna fotografija koju napravimo ne može da dočara ono što osećamo kada onako maleni stojimo u sred netaknute divlje Lepote.
Posle više sati hoda pravimo dužu zasluženu pauzu na vrhu (2.106 m), sve sa visinskom razlikom od nekih 1.100 m. Srećni i ponosni što smo onako direkt iz autobusa, uspeli da popnemo – opuštamo se uz vickaste pošalice znanih nam pojedinaca. Nastavljamo svoju kružnu turu ka selu Vusanje i dolini Ropojane. Sunce nam prži kožu uprkos mazalicama i šeširima. Priroda na svakom koraku pokazuje svoju nadmoć. Silazak nam teže pada nego penjanje. Traje i traje i nikad kraja. Dolina Ropojane nas mami svojom lepotom, ali teškim nogama joj se sporo približavamo. Najzad stižemo do sela i pravimo predah u kafani pored vodopada Grlja, čiji nas huk ponovo diže iz mrtvih, a kristalno čista i ledena voda reke Skakavice ponovo vraća život našim uzavrelim venama. Odatle krećemo autobusom do doline Grbaje gde se smeštamo kako u planinarskom domu tako i po eko katunima. Opet nam se oči napajaju nesvakidašnjom lepotom. Dolina je ušuškana između silnih planinskih vrhova od preko 2.000 m. Kako je sunce zamaklo iza planina, tako se temperatura spustila za nekh petnaestak stepeni. Prija nam prozračnost i svežina planinskog noćnog vazduha. Umorni i srećni, sedimo napolju dok nas gorostasni kamenih vrhovi čuvaju.
2. dan
Buđenje u pola šest. Kafa na terasi sa pogledom od kojeg zastaje dah. Svežina koja razbuđuje u trenutku bolje od svake kafe. Navikavamo se na tišinu koja prosto odzvanja u dubini naših duša. Mir. Saglasje sa prirodom. Pakujemo se za polazak na Veliki Trojan – 2.190 m. Uspon kreće nedaleko od doma. Prvi deo ide kroz šumu. Miris i bockanje borovih iglica, prirodna akupunktura za naša tela. Pod nogama malo lišće, malo sipar. Njega se najviše bojimo u silasku. Strah ostavljamo iza sebe, a mozak hranimo opet aromatičnim mirisnim notama raznoraznog biljnog sveta oko nas. Usponu nikad kraja. Nižu se raznoliki planovi svakim novim korakom. Puca pogled na sve strane. Parfemišemo se prirodnim „pino silvestre”. Smeha ne nedostaje. Znoj curi. Soli u očima na svakom novom koraku. Na svakoj pauzi izgleda kao da smo izronili iz mora. Presijavaju nam se čestice soli na zajapurenim licima. Leptiri se hrane na našim rukama. Neke nosimo na šeširima, udobno odomaćene i po nekoliko kilometara.
Pri samom kraju uspona, onaj gore nas pogleda, pa zakloni malo vrelo sunce te nam olakša poslednje metre. Pružamo se po vrhu kao razbacani balvani na sve strane. Ne znamo gde pre da gledamo. Osim Komova vidi se i najviši vrh Prokletija – Maja Jezerce koji se nalazi u Albaniji. Sve vreme balansiramo na tankoj prokletijskoj žici između Crne Gore i Albanije. U silasku nam zastaje dah ispred Trojanovih vrata, jednog interesantog prerasta koji podseća na slične u kanjonu reke Vratne u Srbiji. Pogled kroz vrata kao kroz najlepši prozor u neki drugi svet. Ne propuštamo grupno fotkanje ispred čuda prirode. Posle malog predaha, nastavljamo svoj silazak istim putem. Osveženje pronalazimo u divljim jagodama koje se u pregrštima valjaju u zelenilu pored puta. Miris i ukus crvenih lepotica u našim ustima mami sva naša čula na još. Ne možemo da se rastanemo od istih, iako ih ima duž celog puta. Taj ukus u našim ustima nosimo do duboko u noć.
U povratku svraćamo u eko katun na vruću pogaču sa kajmakom i sirom, a vredna domaćica nam kuva kafu i sipa svežu vareniku da okrepimo svoja iscrpljena tela. Lagani povratak nazad uz potpunu razuđenost grupe i potpunu slobodu brzine kretanja. Stižemo ispred eko katuna u kojima smo smešteni na vreme da se izvalimo na travnjak i da uživamo u pogledu i sopstvenoj sreći što smo uspeli. Večernje druženje uz logorsku vatru, sladak hleb, po neko pivce i vince protiče u najboljem mogućem raspoloženju. Po čuvenju poznat DJ iz naše vesele družine pušta muziku za đusku. Zvezdano nebo iznad nas, vrelina lica, plamičci vatre koji igraju „crni ples” doprinose vanvremenskoj atmosferi. Izmešteni iz prostora, izmešteni iz vremena, samo postojimo i lepo nam je. Sreća pliva u naletima. Gledam tu gomilu ispunjenih očiju što uživaju u magičnosti trenutka spajanja čoveka i prirode. Noć nas zaljubljeno drži u svom zagrlju dok neki interpretiraju Desankine stihove, a neki koriste priliku da „ukradu” koju flašu piva, te na kraju u smehu do suza završavamo u katunu i pod punim adrenalinom i dalje ne želimo da spavamo, iako znamo da nas i sutradan čeka još jedno novo iskušenje.
3. dan
Kao i prethodne dve srednje teške ture (po rečima našeg Vođe), orni, pod punom ratnom opremom, u sedam ujutru čekamo zvižduk za start. Sunce peče kao da je podne. Vrelina se već oseća u vazduhu. Krećemo na laganu šetnju na tri vrha, Volušnicu (1.879 m), Talijanku (2.056 m) i Popadiju (2.057 m). Prvi deo uspona od nekih dva sata kroz čarobnu šumu zvanu „finska sauna”, većina uspeva da nekako preživi. Neki odustaju već na startu, neki na izlasku iz šume. Vlaga se lepi za nepce. Znoj curi kao da ste pod tušem. Ne možete da stignete da uhvatite sve kapljice znoja. Osim bata koraka i šuštanja suvog lišća pod nogama – ne čuje se ništa. Sva snaga je preusmerena na pokušaj preživljavanja. Tu i tamo neko vikne: „Pauzaaaa, Veliki Štrumfe!”. „Štrumf” se po običaju ne obazire. Zna on da mi to možemo. Mi smo njegova ekipa. Znamo i mi, ali teškoooo nam je. Borimo se za svaki udah. Srce lupa takvom jačinom da nas bole uši. Očekujemo svakog trenutka da će da nam raspukne grudni koš i iskoči kao neki alien.
Dugo očekivana pauza donosi samo dahtanje i klokotanje vode u našim grlima. Izlazak na čistinu ne poboljšava naše šanse. Sunce prži kao da isprobava dokle možemo da izdržimo. Češće zastajkujemo. Borimo se očima. Pokušavamo lepotom da pobedimo mozak koji nam sve vreme govori: „Odustani, vrati se…” Gde god da pogledaš, fascinantan prizor ti puca pred očima. Ovde vodopad, tamo potok, ovde ovčice, tamo konji, ovde mirisne grebenske livade, tamo vrleti strmoglavih Karanfila u daljini. Uporno nastavljamo. Noge teške, preteške. Mozak igra igrice sa nama. Odupiremo se. Uspevamo. Stižemo na Volušnicu. Pogled na Talijanku, Popadiju i Karaulu. Iza naših leđa surova divljina gorostasnih Karanfila. Pogled od kog se ježiš. Mali predah. Sok zagrizlog paradajza krepi istog momenta napaćene mišiće. Smejemo se kao deca, nestvarno i naivno. Oči ne mogu dovoljno da se napiju na izvorima Lepote koja ih okružuje. Dostižete vrhunac svoje zaljubljenosti u prirodu. Od količine sreće steže vam se srce u grudima, a osmeh razvlačite kao dete nađenu žvaku. Čuvena formacija: „Znaš ti nas”, biće obeležena zauvek u našim dušama.
Vreme teče. Valja se vratiti i krenuti za Beograd, Novi Sad, Kikindu, Vršac… Krećemo ka sledećem vrhu. Talijanka. Umor nas sustiže. Smišljamo kako da zavaramo mozak. Znamo da nas noge mogu nositi. Pričamo priče sa dušom u nosu, kako nas na vrhu čeka ohlađena, sveža lubenica. Neko se ubacuje kako ga čekaju ležaljke za plažu i hladan koktel. Nastavljamo u istom maniru. Noge idu same. Pobeđujemo još jednom sami sebe. Sreći nema kraja. Lelujamo opet na granici između Albanije i Crne Gore. Stižemo i do Popadije. Tri vrha u cugu! Zaustavljeno vreme, nacrtani osmesi, okupane oči u Sreći i Lepoti bitisanja.
U silasku kroz čarobnu šumu, ne bi li prekratili muke, otvaramo džuboks muzičkih želja i pevamo od Harisa, preko Leo Martina i Nirvane, do starogradskih i neizostavnog Čole. U poslednjem delu pažljivo prelazimo sipar i najzad izlazimo na čistinu doline Grbaje na 1.160 m, s nevericom da smo stigli i uspeli. Sa rukama visoko podignutim ka beskrajnom plavetnilu iznad nas, stižemo kao podednici ispred katuna, gde nas dočekuju drugari koji nisu išli, srećni zbog našeg uspeha. Pakujemo se i krećemo nazad, uvereni da smo zauvek zadojeni prokletošću prelepih Prokletija i da nam je deo srca ostao tu, te da će uvek, kao i sirene da nas mami na svakom našem sledećem putovanju.
I dok gledam fotke koje su predivne, ali i dalje ne mogu u potpunosti da dočaraju te bajkovite prizore, trgne me zvuk vibera. Sestra iz Amerike. Trebalo bi da dođe za koji dan. „Hoćeš da ti kupim neke vitamine za menopauzu…” „Ma jok ženo. Opušteno. Ne treba. Meni su planine najbolji vitamini…”
Tekst: Jadranka Baljak
Foto: Dejan Škrebić, Uroš Šušak, Natalija Bogosavljev