Stara planina

Retko koja planina u Srbiji nas je fascinirala do te mere da joj se iznova vraćamo sa željom da neke njene krajeve ponovo obiđemo i još poneke nove otkrijemo i istražimo. Reč je o Staroj planini, koja toliko pruža ljubiteljima prirode i planinarenja da je nemoguće sve to videti ni za mesec dana tumaranja po njoj. Zbog toga smo mi iz godine u godinu istraživali po neki njen delić i tako pet godina zaredom.

Ove godine smo rešili da posetimo neke poznate delove Stare planine koji su nas posebno oduševili prethodnih godina, kao i da vidimo nešto što nam do sad nije pošlo za rukom da savladamo zbog loših vremenskih uslova. Pa da krenemo ispočetka…

Prvog dana smo došli u Topli do, staroplaninsko selo u koje je vreme stalo pre 150 godina. Nalazi se na kraju „srpskog Kolorada” kanjona reke Temštice. Od sela smo krenuli put gornjeg toka Javorske reke u koju se ulivaju omanji potoci sa okolnih obronaka Stare planine. Na svakom tom potoku se mogu naći po neki veći ili manji slap ili vodopad, a mi smo tog dana rešili da kompletno obiđemo „Vurnju”, lokalitet koji je prosto bajkovito satkan od smaragdno zelene boje koja potiče o mahovine, paprati i zdravca, a kroz koji prolazi Studenačka reka koja pravi tri omanja vodopada. Ekipa je bila oduševljena onim što su videli, iako su nam seljani Toplog dola rekli da nema šta da tražimo tamo. „Nema tamo šta da se vidi”, govorili su nam. Eh, njima to verovatno nije interesantno jer im je to dostupno svaki dan, pa verovatno im je i dosadilo. Ali nama, taj dan je bila prava avantura.

Drugog dana krenuli smo iz sela Dojkinci put Širokih luka, mesta koje predstavlja centar šumarskih aktivnosti ovoga kraja, što nije čudo jer se u okolini nalaze bukove šume gde se mogu naći i vekovna stabla. Naš cilj tog dana je bio da prođemo kroz Dabidžin potok, jedan od najlepših potoka koji nastaje gotovo na samom vrhu Koprenskog platoa na 1.900 m n/v. Nažalost, u septembru vode u gornjem toku ima jako malo, tako da je koprenski vodopad sa svojim kaskadama nije bio reprezentativan, ali zato manje kaskade u donjem toku su imale dovoljno vode da uživamo u njima. Svim članovima ove naše družine se javila želja da vidimo ponovo ovaj kraj u „najboljem svetlu” u proleće kada je potok bogat vodom a samim tim i vodopadi su u najboljem izdanju.

Subota, dan za glavnu akciju ovog izleta na Staroj planini. Grupa vedra i čila krenula je rano izjutra put Arbinja, gornji tok Dojkinačke reke, karakterističnim po rečnom koritu od crvenog peščanika, brojnim manjim slapovima i virovima, a sve to ograđeno šumama smrče. Preko Belčin dola stigli smo do poznatog planinskog sedla „Beleđe” gde smo sreli grupu ljudi koji su tu došli u „lov” na pečurke kojih je u to doba zaista bilo u izobilju. Na našu sreću, u našoj šašavoj družini bilo je poznavalaca gljiva, koji su nakupili pozamašnu količinu vrganja i puhara, koje smo sa slašću pojeli za večeru.

Od Beleđa kreće uspon na Vražju glavu (1.934 m n/v) sa kojeg se lepo vidi kompletan greben Stare planine, od Srebrne glave pa do Midžora i Babinog zuba (skoro 60 km), a koji je ova naša družina, u malčice izmenjenim sastavom, prešla pre tri godine za dva i po dana. Dalje, od Vražje glave krenuli smo ka Tri Čuke (1.933 m n/v), specifičan vrh koji dominira ovim grebenom, a sastoji se, logično, od tri spojena vrha ili čuke. Kada se pređu Tri čuke nailazi se na još dve manje čuke u nizu, tako da neko sasvim opravdano može da se zapita zašto se zovu Tri Čuke kad ih ima pet. Ima nešto magičnog u tom broju. Još na primer, po prelasku tih svih čuka nailazi se na izvorište Dojkinačke reke koje se zove Tri Kladenca, a očito postoji više od tri kladenca na tom lokalitetu. Nakon odmora kraj jednog od kladenca na kom smo obnovili zalihe pijaće vode, krenuli smo ka Stražnoj čuki (1.772 m n/v) kroz gustu kleku koja kao neka pošast osvaja koprensku visoravan. Sa Stražne čuke puca predivan pogled na karakterističan greben Koprena (1963m n/v), podno njega na Kaca kamik, Mučibabu i tako sve do Srebrne glave, najistočnije tačke Srbije. Zbog tesnaca sa vremenom, nismo imali dovoljno vremena da obiđemo specifičan vodopad u pećini koji se nalazi u središtu Ponora. Iz daleka se vidi kako je voda izbrazdala livade na putu ka jednoj steni gde voda ponire, a gde ponovo izvire, ne mogu sa tačnošću da kažem. Od Ponora ostalo nam je još „samo” da se spustimo do sela Dojkinci kroz mladu borovu šumu i cilj je bio tu. Pređeno možda nešto više od 31 km, sa dosta savladanih uspona i nispona, a ono što je najbitnije, bez povreda, ali sa punim srcem i utiscima.

Poslednji dan ove naše staroplaninske ekskurzije proveli smo u obilasku sela Slavinje, čuvenih Slavinskih lonaca tj. Rosomačkog grla (nemojte Slavinjaninu reći da se lonci zovu rosomački jer ćeš odma’ da dobiješ „golemo karanje” (veliku grdnju – prim. aut.) kao i na ručku kod gospođe Ljilje, do tada samo Fejsbuk prijateljice, Beograđanke ali velike ljubiteljke sela Slavinja. Nakon ručka, spustili smo se do Pirota i do čuvene Dag Banjice kroz koju protiče Gradašnička reka u kojoj smo se malo rashladili i opustili od veoma aktivnog produženog vikenda na Staroj planini.

Šta reći za kraj, nego Stara planino, vidimo se ponovo!

Ivan Mladenović

Print Friendly, PDF & Email

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *