• Пон. дец 9th, 2024

Evolucija planinarskog „griciva”

ByJovan Jarić

апр 1, 2018

Brzi pregled hrane i tehnike koje su omogućili čovečanstvu da se penje više, brže, jače…

Otkad su Edmund Hillary i Tenzing Norgay izvršili prvi uspešni uspon na Everest 1953. godine mnogo toga se promenilo u planinarstvu. Sintetičko uže je s planine u potpunosti potisnulo kudeljno uže (zapravo konopac), a novi materijali u izradi obuće i odeće obezbeđivali su bolju zaštitu od vlage i vetra, kao i minimalnu razmenu toplote. Ipak, neke od najvećih promena desile su se u glavama planinara, a posebno kada je reč o pravilnoj ishrani. Promene nisu bile munjevite, ali ih je svaka od njih vodila bliže cilju – lakšem osvajanju vrha. Analizirali smo istorijske spise, studije i istraživanja, a do nekih podataka došli i iz prve ruke. No, krenimo od samih početaka, od kasnih 1800.-ih kada je naprasno postalo moderno ići u planinu i pohoditi visoke vrhove, a pratićemo najvažnije napretke koji su pomogli da pređemo i poslednje neistražene granice naše planete.

1892. Primus

Krajem 19. veka švedski pronalazač Frans W. Lindqvist stvorio je prvu komprimovanu kerozinsku peć sa otvorenim plamenikom. Važno je napomenuti da je za razliku od nekoliko sličnih bio bezopasan. Nazovio ga je primus, a u sledećim godinama on je zauvek promenio dijete planinara i istraživača.

Pre primusa, postojale su prenosne peći na kerozin koje su proizvodile minimalnu toplotu i obilje čađi i dima. Budući da su sagorevale gorivo direktno iz rezervoara, brzo su se trošile, kalorijska vrednost je bila skromna i bile su prilično opasne za rukovanje. Ali primus je doneo revoluciju jer je imao raspršivač kerozina te tako eliminisao nusprodukte sagorevanja i omogućio mnogo čistiju i daleko bržu formu kuvanja.

Avanturisti su veoma brzo nanjušili vrednost ove nove pećkice, pa je korišćena na ekspedicijama na mesta poput Severnog pola i Everesta. Primus je omogućavao da se pripremi brzi topli obrok, da se ekspresno otopi voda, ali i podigne temperatura u šatoru.

1953. Vitaminske tablete

Kada su Hillary i Norgay peli Everest 1953. godine, poveli su britanskog planinara i fiziologa Lewisa Griffitha Cresswella Evansa Pugha. Iza ovog gorostatnog imena krije se velški naučnik koji je na sebi i drugima izučavao uticaj hladnoće i nadmorske visine na organizam. Njegov zadatak bio je da savetuje ekspediciju o ishrani i kreira naučno utemeljen režim ishrane koji bi zadovoljio zahteve organizma u ekstremnim uslovima. Veliki deo Pughovog režima ishrane uključivao je plan dopunjavanja vitamina specifičnih za potrebe tela na visokoj nadmorskoj visini.

Pugh je smatrao da je najveći problem planinara na ekstremnim visinama nedovoljna hidratacija i jednolična hrana. Dok se dehidracija može sprečiti redovnim unošenjem vode, izuzetno je teško napraviti raskošan „švedski sto” u baznom logoru na 7.000 metara. Ukoliko učestvujete na ekspedicijama koje nekada mogu trajati i tri po meseca i svakodnevno jedete energetski bogate obroke, nutritivni nedostaci vam se veoma brzo mogu obiti o glavu. Posebnu opasnost predstavlja svakodnevni napor koji iscrpljuje organizam, a iz hrane ne dobijate potrebne vitamine i minerale koji bi vas okrepili. Kao odgovor, Pugh je prepisao svojim kolegama dnevni unos vitamina. Tablete su sadržavale vitamine A, B, C i D, kao i tiamin, riboflavin, nikotinamid i folnu kiselinu – sve su ključne elemente za pravilno fiziološko funkcionisanje.

Potreba da alpinisti i planinari koriste multivitamine ubrzo je postala imperativ, a ne preporuka. Pughovo otkriće uticaja vitamina pomogao je generacijama budućih planinara da ostanu snažni i oštri, uprkos tome što su jednako loše hranili. Danas se ovi vitamini i minerali uglavnom ne uzimaju posebno, već su u pakovanjma hrane. Elem, ova specijalna hrana za ekstremne uspone i ekspedicije više nije tako jednolična i prazna. Ima čak i ukus! Ipak, treba znati da se ove mešavine i dalje baziraju na Pughovim vitaminskim formulama.

1965. Sportska pića u prahu

Nedugo nakon što su fiziolozi kao što je Pugh upoznali potencijale vitamina i hranljivih materija, pojavila su se sportska pića kao što su Gatorade i Gookinaid (sada Vitalyte). Iako su inicijalno razvijeni za druge sportske discipline (pre svega američki fudbal), našli su široku upotrebu u outdoor sportovima. Zapravo, radi se o mešavini natrijuma i elektrolita kao što je kalijum. Ovaj prah razmućen u vodi omogućava efikasniju hidrataciju. Na velikim nadmorskim visinama, telo mora da koristi daleko više energije nego što bi za izvođenje istog pokreta „sagorelo” na nivou mora. Rezultat je dehidracija i umor. Oni na velikim nadmorskim visinama dolaze brže i intenzivniji su. Ova pića spajaju šećer sa elektrolitima za dopunjavanje zaliha glikogena, smanjenje gubitka vitamina i odlaganje početka ekstremne iscrpljenosti.

Sportska pića nisu uvodila nešto potpuno novo u odnosu na postojeće oblike suplementacije, kao što su šećerne kocke i vitaminski tabovi – oni su jednostavno olakšali i pojednostavili njihovu upotrebu. Prašak zauzima mali prostor, lak je, ne iziskuje dodatni napor i komplikovanu pripremu, može se konzumirati u pokretu… Ukratko, u početku nije bilo ukusno, ali je bar bilo korisno. Srećom, ubrzo će se pojaviti i ukusi, što će dati sasvim novu dimenziju osveženju.

1969. Zamrznuta hrana

Ok, sušenje zamrzavanjem „izmišljeno” je daleko pre 1969. godine. Međutim, ova „hrana za vojsku” nije bila nimalo primamljiva jer je bila pakovana u teškim limenim kutijama i „osoljena” svim mogućim i nemogućim konzervansima. Pravu revoluciju izazavao je „Oregon Freeze Dry” koji je na američko tržište izbacio gomilu gotovih dehidriranih polugotovih jela koje nije trebalo držati u zamrzivaču. Da biste oživeli ukuse i hranljive materije iz kesice bio je potreban „ketler moment”. Ukratko: sadržaj kesice istresite u činiju, prelite ga kupućom vodom, sačekajte koji minut i navalite na sjajne špagete, mešano povrće i gulaše. Obroci su dizajnirani da budu lako prenosivi – savršeni za planinare koji znaju da cene „malo pakovanje velikih količina kalorija”. Svi oni koji su proveli neko vreme na značajnim nadmorskim visinama i te kako znaju da reči „stolica” i „zatvor” imaju sasvim novu dimenziju. Dakle, zbogom obrocima koji opterećuju ranac i stomak, dobrodošli sjajni ukusi planinarske gozbe!

1986. Energetske pločice

Planinarima nije strano da dodatno „gorivo” dobiju iz energetskih pločica raznih sastava i oblika. Otkad su se uputili u planinu, ljudi su nosili priručno „gricivo” u vidu brzo svarljivih šećera – čokolade ili kitnikeza. Bio je to jednostavan način da se dobije brzi skok energije. Međutim, nekome je palo na pamet da patentira nešto jednako lako prenosivo samo malo hranljivije. Bile su to štanglice Pillsburyove kompanije – „Space Food Sticks”, inače namenjene astronautima. Tih sedamdesetih godina prošlog veka ovaj proizvod je dočekan na nož, kao „bedna, prezačinjena, spljoštena, nejestiva, industrijska hrana”. Budući da su sadržale pasulj, suvo meso, grašak i druge namirnice iz studentskog restorana, nije ni čudo što nisu zaživele u širokoj upotrebi.

Kanadski maratonac Brian Maxwell i njegova devojka nutricionistkinja Jennifer Biddulph 1986. godine pokrenuli su „PowerBar”. Oni su napravili štanglicu od kombinacije ovsenih pahuljica, mlečnih proteina i šećera sa vitaminima, aminokiselinama i mineralima. Gotovo odmah „pločica” je prihvaćena i u svetu planinara. Naime, ovsene pahuljice (kompleksni ugljeni hidrati) „gorele” su daleko sporije od običnog šećera, te je duže obezbeđivalo energiju. Vremenom su dodavani razni ukusi i hranljivi sastojci.

Izgleda da su „PowerBar”-om bili oduševljeni svi osim bicikliste Garyja Ericksona. On je ovu popularnu pločicu nazvao „bullshit”-om, pa je 1990. godine upao u maminu kuhinju i razvio sopstveni bar: „Clif Bar”, sa značajnim hranljivim potencijalima, ali ukusima koji liče na desert i teksturu koja više podseća na stvarnu hranu.

Danas su iz ove dve linije proizvoda izvedene svi oni fruitbarovi, bonžite, energies, oatsnack-ovi… Ipak, statistički gledano daleko češće srećemo one inspirisane „Clif barom”, a naročito u vrstama s orašastim plodovima.

Posle 2000.

Danas postoje lakše i daleko snažnije „pećke” (kao sada uobičajeni Jetboil) i neke koji čak omogućavaju generisanje električne energije (poput BioLite CampStove). Ali stvarna moderna inovacija dolazila je u prenosivoj hrani, koja je takođe postala produkt vrhunske tehnologije. Ogromna paleta proizvoda nudi hranu, snekove i osveženje za sve moguće situacije: laki treking, visokogorsku akciju, alpinistički pohod, ubitačnu žegu, ekstremni minus…

Međutim, najnovije recepture za energetske barove obezbeđuju ključne makronutriente i podstiču stvaranje energiju iz novih i malo verovatnih izvora. Da budemo sasvim precizni, u gomili proizvoda i suplemenata izdvaja se „Chapul Cricket Bar”. Ova kompanija proizvodi proteinske barove, a za istu zapreminu i dvostruko manju masu, umesto 6 grama goveđeg proteina nudi čak 71 gram proteina dobijenih od – cvrčaka. Ukoliko vam je ranac težak, a nedostaju vam proteini… Možda se isplati razmisliti o „cvrčevini”.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *