Alkoholizam u planinarstvu

 

Pošto problemi imaju ružnu naviku da ne nestaju sami od sebe, pokušaćemo da na neke od njih skrenemo pažnju naše planinarske javnosti…

Ovom škakljivom temom bombastičnog naslova, otvaramo seriju članaka o onim stvarima u našem planinarstvu na koja bismo radije zaboravili, i gurnuli ih pod tepih pejzaža i osvojenih vrhova. A pošto problemi imaju ružnu naviku da ne nestaju sami od sebe, pokušaćemo da na njih skrenemo pažnju naše planinarske javnosti.

„Svud me diraj al’ nemoj u pivo”

Planinarstvo je sport. A sport je nespojiv sa alkoholom. Dakle, toga nema… Nije nego! Dobro, cinizam na stranu, činjenica je da živimo na području gde je ritualno konzumiranje alkohola deo običaja i svakodnevice – nazdravlja se na svadbama, slavama, punoletstvima, pije se za uspeh, za sreću, pa čak i sahrane ne prolaze bez onog „za dušu”. Što bi neko rekao – takav smo narod… Tako se nekako i među planinare uselio običaj da se posle ture sedne na pivo, što, dok je u razumnoj meri i nije toliko loše, ili u najgorem slučaju nije ništa gore od bilo kog drugog odlaska na piće. O flaši koja kruži na vrhu da se svi „obrede” već se može raspravljati. Ipak, ni jedan ni drugi običaj nisu tema ovog članka. Dakle, pričamo o planinarenju pod dejstvom alkohola, o ljudima koji ne bi dobili samo kaznu da sednu za volan, već bi bili poslati na trežnjenje u stanicu, onima koji ugrožavaju sebe, a samim tim i grupu u kojoj se nalaze.

Regulativa

Na osnovu zakona, ne postoji zabrana odlaska na planinu u pijanom stanju. Ma koliko ova konstatacija zvučala bleskasto – tačna je. Planina se tretira kao i svako drugo javno mesto, a oni koji prave ispade, najčešće su, policijskim jezikom rečeno – „povratnici”. Vole ljudi…

Šta vodiči mogu

Po pravilu Službe vodiča, osobe pod dejstvom alkohola ne treba voditi na planinu. Generalno, lepa i pravilna smernica, ali u praksi jako teško sprovodljiva. Jedina „represivna mera” koja vodiču stoji na raspolaganju je da planinara „isključi iz grupe” i sa sebe skine odgovornost. Svako sprečavanje konzumiranja alkohola vrši se na lični autoritet, ubeđivanje ili molbu. A pošto ljudskost nalaže da je i „pijana budala” ipak čovek, niko ga neće ostaviti u planini da se sam snalazi, ili barem ja takvog vodiča ne poznajem. Najbolje bi bilo one sklone preterivanju sa pićem i ne voditi na akciju. Međutim, uvek mora postojati prvi put, a nikom na čelu ne piše da će napraviti problem. I tako, u nedostatku pametnije ideje, vodiči se bore kako znaju, improvizuju, zabranjuju, prete, naglašavaju u programima da je alkohol na turi zabranjen, i generalno dovijaju na 1.001 način.

GSS

Paradoksalno, iako je naredba pripadnika Gorske Službe neprikosnovena za sve planinare, pripadnici GSS-a nemaju status službenog lica i nemaju zakonsko pravo da fizički spreče bilo koga da krene u samoubilačku misiju na planini. Neretko, GSS spasava pijana lica, jer su nesposobna da se sama kreću. U nekim „ozbiljnijim” zemljama, takva se spasavanja naplaćuju, kao intervencije nastale svesnim delovanjem unesrećenog. Ovo kod nas još nije zaživelo, mada, nikad se ne zna, pa šljokajte dok još možete.

 

Republičke akcije kao magnet

Lagana republička akcija, opuštena atmosfera… Dolaze svi, sa raznih strana, viđaju se stari drugari. Već pre starta kreće nazdravljanje za dobro viđenje, a i domaćini uvek obezbede da ne oskudeva. Veliki broj učesnika, dostupnost alkohola, slab nadzor vodiča zbog tolikog mora ljudi, ozbiljni su faktori rizika. Još ako je reč o zimskim akcijama… Svake godine na nosilima bude pronet neko ko je zagrejan alkoholom, poželeo da odspava na vrhu na zimskom minusu. Često takvi odbijaju da budu evakuisani, raspravljaju se, pa i fizički brane od spasavanja. Na sreću, do sada nije bilo ozbiljnih incidenata.

U ćutanju je sigurnost

Simptomatično je da o incidentima sa alkoholisanim licima nema previše izveštaja. Valjda zbog sramote. Prečesto i vodiči svesno rizikuju, pa popune grupe radi zapuše nos za miomirise koji se šire po busu, i drže palčeve da niko „ne presisa”. A priznaćete i da uopšte nije glamurozno da kao GSS-ovac prepričavate kako u gejzirima bije smrdljiva povraćka, ribe se lože na krv i adrenalin.

I šta sad?

Nažalost, jako malo toga. Osim da apelujemo na planinare da budu savesni, a na vodiče da obrate pažnju na to koga vode. I da se nadamo da važi ono narodno „ludog i pijanog i Bog čuva”.

U to ime – živeli!

 

ZmijaT

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *