Planina ne broji godine

Većina iskusnih planinara obrukali bi se pred ovom gospođom. Naime, Carol Masheter osvojila je „Seven Summits”, ali takođe je postigla i mnogo više od toga….

Amerikanka Carol Masheter na pragu je 66. godine života. Mogli ste da je sretnete ukoliko ste imali petlju da se oprobate na bilo kojem najvišem vrhu sedam kontinenata. Njen pravi podvig, međutim, nije samo uspon na ove zahtevne vrhove. Naime, Carol je počela da planinari sa 50 godina i ona je najstarija osoba koja je osvojila „Seven Summits”. U međuvremenu je napisala knjigu o usponu na Everest i postala motivacioni govornik. Magazin „Moja planeta” imao je čast da dobije ekskluzivni intervju sa Carol Masheter.

mp: Vi ste naučnik i predavač sa bogatom univerzitetskom karijerom. Pretpostavljam da niste imali puno vremena za razne aktivnosti. Kada i zašto ste odlučili da počnete da se bavite planinarenjem?

– Kao što sam napisala u knjizi „No Magic Helicopter”, počela sam da planinarim na visokim planinama u dobu od 50 godina, nakon što mi se život potpuno raspao. Izgubila sam posao na univerzitetu, posao koji mi je puno značio, a zatim, saznala sam da se čovek koga sam volela viđa sa nekom drugom. Na kraju, usledio je najveći udarac – iznenada mi je preminula majka. Sve to zajedno je imalo za posledicu da mi se zdravlje jako pogoršalo. Okrenula sam se planinarstvu i napravila rez od tuge, ljutnje, stresa i višestrukih gubitaka koje sam doživela za samo 18 meseci. Otišla sam na Bolivijske Ande i za četiri nedelje naučila alpinističke veštine. Otkrila sam da sam dobra u tome i počela sam da uživam. U planinama sam povratila zdravlje i mogućnost da sebi postavim neke nove životne ciljeve. Na neki način, planinarenje mi je spasilo život. Ironija je u tome da nisam izgubila posao univerzitetskog profesora, verovatno se nikad ne bih popela na sedam najviših vrhova na sedam kontinenata. Naučila sam lekciju: kada se jedna vrata zatvore, treba tražiti neka druga vrata i treba imati hrabrosti da ih otvorite.

carol-01

mp: Da li ste počeli da planinarite sa ciljem sa osvojite „Seven Summits” ili se to dogodilo usput?

– Ni jedno od ta dva. Ideja o penjanju sedam najviših vrhova je „evoluirala” u toku nekoliko godina. Kada sam napunila 60 godina, strah od starenja me je naterao da razmislim o penjanju na Mont Everest, pre nego što postanem suvše stara ili slaba. Na pripremama sam popela Akonkagvu, najviši vrh Južne Amerike, a tada sam imala 60 godina i tri meseca. Taj uspon je bio moj način da prkosim godinama. Bilo mi je teško, ali sam bila rapoložena i zahvalna sve do samog vrha. Zatim sam desetak meseci kasnije osvojila Kilimandžaro, najviši vrh Afrike, kao novu pripremu za Everest i kao sopstvei test na velikoj visini. Kilimadžaro mi se činio kao lak uspon. Kada sam osvojila Mont Everest 2008. godine, lokalni novinar me je dočekao na aerodomu i pitao me: „Šta je sledeće?”. Promrmljala sam nešto „o sedam vrhova”, ali više da bih rekla nešto, nego što sam to planirala. Everest je bio veoma težak za mene i u tom momentu sam mislila da sam završila sa visokim planinama. Međutim, nekoliko meseci kasnije, želja za penjanjem se ponovo vratila i pomislila sam: „Zašto da? Zašto ne sedam najviših vrhova na sedam kontinenata?”. Nekoliko penjača koje sam srela na Everestu pričali su mi kako su prelepi Denali i Vinson Massif, pa sam poželela da ih vidim. Shvatila sam da je to sasvim lep način da vidim svet tako što ću završiti započeto, osvajanje sedam najviših vrhova.

carol-02

Najveći izazov – Everest

Doživela sam mnoge poteškoće pri usponu i nisam očekivala vrh. A kada sam nakon duge, hladne noći i napornog penjanja kročila na vrh, mislila sam da ću eksplodirati od sreće. Ujela sam se za obraz, očekujući da ću se probuditi iz tog divnog sna. Ali ja sam bila budna, a vrh je bio pravi. Kada sam stala na najvišu tačku, strgnula sam masku sa kiseonikom, zabacila glavu u nazad i zaurlala moja krik za vrhove: „AAAHHHOOOO!”. Moji jadni šerpasi, koji su mi bili partneri na usponu, povukli su me jer su obojica mislili da sam poludela. Tada su i oni počeli da se smeju i uzvratili urlanjem, a zatim smo iscrpljeni pali jedno drugom u „teletabis zagljaj”. Sela sam na malu prirodnu klupu leda i zagledala se u more paperjastih oblaka ispresecanih stenama okovanih snegom i ledom. Najviši svetski vrhovi bili su ispod mene… Svakog trenutka sam očekivala da će neko nebesko biće proleteti pokraj mene, pevajući molitvu ili svirajući harfu. Vreme je stalo. Mora da sam sedela u stanju blaženstva za hiljadu godina. To je bio najsrećniji dan u mom životu.

carol-03

mp: Kako se pripremate za podvige? Kako trenirate i da li imate mentalne pripreme?

– Upražnjavala sam kružni ili „kros” trening. Pod tim mislim, da sam radila više različitih disciplina vežbanja, na primer, dve discipline od četiri, svakog dana u nedelji i to na različitim nivoima i intezitetima trajanja. Tako se izbegava dosada u vežbanju, a povećava učinkovitost i smanjuje mogućnost ozlede zbog preopterećenosti. Pokušavam da odaberem aktivnosti koje što više oponašaju neke veštine koje će mi biti potrebne na nekom brdu. Na primer, na Denalima i na Vinson masivu, najvišem vrhu na Antarktici, planinari moraju da noste teške rančeve i da vuku teške sanke. Dakle, u pripremama za ove uspone, u trening sam uključila ranac od 25 kg i sanke težine 45 kg, pa sam sa njima pešačila najčešće u planinama Snowshoe i Wasatch, koje se nalaze blizu mesta gde živim (Salt Lake City u američkoj državi Juta). Slično tome, ako znam da će biti potrebne veštine penjanja po ledu, u trening uključim to pre samog uspona. Radila sam penjanje na ledu u pripremama i pokušavala sam da nađem što teže vežebanje, jer je penjanje na velikim nadmorskim visinama mnogo zahtevnije nego penjanje na ledu u blizini kuće. Da bih poboljšala cirkulaciju, trčim, vozim bicikl, pešačim, a na planinu Snowshoe idem nekoliko puta nedeljno. Za povećanje mišićne mase i snage, dižem tegove i druge srodne vrste fizičke aktivnosti. Kako bi povećala fleksibilnost i osnovnu snagu, takođe par puta nedeljno vežbam jogu. Kada ne mogu da treniram na otvorenom ili zbog opasnih uslova usled lavina u obližnjim planinama, odlazim u teretanu, penjem sa na stepenice, trčim na pokretnoj traci… Moje mentalne pripreme su puno uslovljene fizičkim pripremama. Ako znam da je obuka bila teška i da sam naučila neke potrebne veštine, imam više samopouzdanja da mogu da popnem vrh bezbedno i to mi daje mentalnu snagu. Kada sam nervozna ili neraspoložena, praktikujem duboko sporo disanje i izgovaram molitve kako bih smirila sama sebe i fokusirala svoj um.

carol-04

mp: Kako su vaša iskustva sa prvog vrha na misiji „Seven Summits”? Da li vam je bilo teško?

– Prvi od sedam vrhova koji sam osvojila je bio Akonkagva. Imala sam 60 godina i tri meseca. Iznad baznog kampa koje na oko 4.200 mnv, svaki penjač je morao da nosi ranac težine oko 25 kg. Nošenje tolike težine bilo je veoma naporno za mene, pogotovo na velikoj nadmorskoj vidini i na nagibu terena od 30 do 50% na nekim delovima. Na vrhu je duvao hladan vetar 110 km na sat sa subjektivnim osećajem hladnoće od -40 stepeni. Napravili smo visinsku razliku od oko 1.200 metara, sa oko 5.760 mnv na 6.962 mnv. Bila sam sporija od mađih planinara iz moje ekipe, što je bilo malo obeshrabrujuće. Ipak, kada sam se konačno dokopala vrha i okrenula se 360 stepeni gledajući sve te niže vrhove u okolni od onog na kojem sam ja stajala, vredelo je svakog napora i truda.

mp: Koji vrh vam je bio najinteresantniji?

– Meni je Everest bio najzanimljiviji, zato što je je to bilo najsloženije iskustvo, sa mnogo izazova i mnogim pobedama. Cela moja knjiga „No Magic Helicopter, An Aging Amazon’s Climb of Everest” posvećena je tom događaju.

carol-05

mp: Kako su čitaoci primili tu knjigu? Šta mislite koja je njihova najjača impresija nakon pročitanih vaših reči?

– Moja knjiga je naišla na veoma dobar prijem. Nekoliko čitalaca je objavilo veoma dobre recenzije na sajtu amazon.com. Evo primera: „Kao ljubitelj knjiga o Everestu, našao sam da je knjiga dr Carol Masheter ‘No magic helicopter’ jedna od najbolje napisanih do sada od strane planinara koji su pohodili ovu planinu. Ona sadrži sve elemente jedna pustolovne priče i napisana je tako da sve vreme imate osećaj da ste sa Carol, da doživljavate opasnosti, nesigurnosti, uzbuđenja i krajnji trijumf”. Ostali čitaoci opisuju knjigu kao „nadahnuće”, „nisam mogao da je ispustim iz ruku”, „iskrena knjiga”, „vredan doprinos planinarskoj literaturi”, „svedočanstvo, nesalomljive i neukrotive moći ljudskog duha”…

mp: Stigosmo i do pitanja koje džentlmen ne treba da postavi: koliko vam je godina? Naravno, ne mislim na vreme izraženo u godinama, već o vašem osećaju kada jurite uzbrdo.

– Rođena sam 10. oktrobra 1946. što znači da danas imam 65 godina i šest meseci. Prošlo je oko mesec dana od kada sam osvojila svoj poslednji vrh od sedam najviših vrhova na sedam kontinenata. Istraživači starenja kod ljudi obično razdvajaju „hronološko životno doba” i „fiziološko starenje”. Hronološka starost meri se brojem godina od dana rođenja osobe. Fiziološko doba se procenjuje na osnovu performansi tela i zadataka koje ono može da obavi i celokupnog zdravlja osobe. Pretpostavljam da je moja fiziološka starost znatno mlađa od hronološkog doba. U principu, ja sam u vrlo dobrom stanju. Imam par hroničnih problema koji su pod kontrolom i koji značajnije ne ometaju moje fizičke sposobnosti, niti me ometaju da uživam u svojim aktivnostima. Pre godinu dana, tokom penjanja na Elbrus, najviši vrh Evrope, u grupi od nas 16 bila sam najjači, a najstariji planinar. Neki od njih imali su tek polovinu mojih godina. Prošlog januara na Vinson Massifu na Antarktiku, dva muškarca u ranim tridesetim godinama i ja smo bili najizdžljiviji planinari. Međutim, ponekad sam najsporiji i najslabiji penjač, kao što je to bilo na Akonkagvi i na Everestu. Biti „najslabiji” i „najjači” planinar je relativna stvar i puno zavisi i od toga ko su vam saputnici na vašem pohodu. Kada sam najjača, to me podseća da budem strpljiva sa onima kojima je teže i koji su sporiji, jer sutra ću možda ja biti najsporija.

carol-velika

mp: Mnogi tridesetpetogodišnjaci veruju da su suviše stari da pokušaju nešto novo, a posebno ako su to outdoor aktivnosti. Vaša životna filozofija je sasvim drugačija. Koja je vaša poruka njima?

– Rekla bih da imamo mnogo veći izbor kako ćemo da živimo naše živote nego što mislimo. Ako ne volite da isprobavate ništa novo – super, onda budite zadovoljni sa tim što imate. Ukoliko želite da probate nešto novo, a nesigurni ste u sebe, udahnite duboko i krenite sa malim koracima. Na primer, ako želite da počnete da planinarite, a niste nikada šetali više od prodavnice i nazad, počnite sa kratkim laganim hodom. Zatim sutra produžite vašu šetnju. Pokušavajte da svakog dana ubacite malo nečeg izazovnijeg nego prethodnog dana. Gradite snagu, izdržljivost i dodajte nove veštine u malim koracima, izvodljivim za vas. Otkrila sam da ovakav pristup ima efekta u mnogim aspektima života, bilo da su u pitanju posao, porodični život ili, pak, penjanje u planini.

mp: Vi ste i motivacioni govornik. Šta obično kažete članovima grupe?

– Mogla sam napisati nekoliko knjiga i o tome šta sam sve predavala grupama. Do danas bi bilo puno različitih knjiga. Koliko će neki odgovor biti sažet zavisi od publike. Na početku, pokušavam da stvorim vezu sa članovima grupe. Ako je u pitanju neka marginalna ili „obeležena” grupa kao što su zatvorenici ili osobe iz rehabilitaciong centra za bolesti zavisnosti, obično krenem sa prevazilaženjem negativnih stereotipa i pričam o sebi i kako je to kada starija žena planinari. Govorim i o tome kako neki ljudi misle da ne bih trebala da se penjem i kako volim izazov da opovrgnem ze negativne stavove. Taj pristup obično stvara most između mog i njihovog iskustva. Kada pričam sa mlađim ljudima, koristim razne sportske analogije u razgovoru, kada pričam sa starijim osobama, govorim pozitivno o starenju, o pronalaženju novih stvari za istraživanje i o bezbednom vežbanju dok starimo. Ako razgovaram sa decom, pronalazim stvari koje njih zanimaju, kao što su susreti sa decom iz nekih drugih kultura, šta jedemo i kako se oblačimo da bi nam bilo toplo na planini i kako se nosim kada se uplašim u nekim situacijama. Najvažnije, trudim se da publici odgovorim na sva pitanja koja njih interesuje, radije nego da potrošim svo vreme pričajući samo o temi o kojoj sam nameravala tom prilikom. A pitanja uvek ima mnogo!

Info
Više podataka o Carol Masheter možete da pronažete na Internet stranici:
www.carolmasheter.com
Na ovom sajtu takođe možete da pronađete uputstva za poručivanje i kupovinu knjige „No Magic Helicopter”.

Tekst: Moja planeta, foto: Carol Masheter

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *