Državne službe protiv planinarstva

O nacionalnim parkovima i sličnim izmišljotinama, a sve iz ugla građanina i planinara

Ovo je mali rezime nekih medijski „vrućih tema”, koje su se u međuvremenu ohladile. Hajde da ih podgrejemo!

Otkako je sveta i veka, država se trudi da uredi sve elemente društva, donese propise, proglasi pravila, uvede kazne… Takoreći, to joj je i posao. Lepo je imati pravila, jer nas to odvaja od „predaka na grani”, ali je još lepše imati kompetentne ljude da ih sprovode, pa još ako je to u opštem interesu… Na papiru je sve baš tako: nacionalni parkovi brinu o očuvanju prirode, šumske uprave o šumskim gazdinstvima… Ali, recimo da njihova ideja brige o prirodi ima čudne pojavne oblike. Podsetićemo vas samo na neke „vruće teme” koje su se pojavile u medijima.

Taksa na čist vazduh, iliti ono što se trpeti mora

Kratko i jasno: kod nas se „zaštićeno područje” svelo na naplatnu rampu, a sve pod maskom potrebe da svaki komadić prirode mora da bude „samoodrživ”. Izglasa se akt o zaštiti prirodnog područja, osnuje se neka administracija, neka administracija zatraži neke pare, a gde naći pare nego u džepovima posetilaca. Sledeći put kada prođete pored zgrade Vlade, setite se da je svaku ulaznicu koju ste platili odobrila svojom uredbom.

Obrazloženja za ove takse su mnoga, ali se sva svode na „jer smo tako u mogućnosti”. Što reče jedan moj drug na vest o naplati po vozilu za NP „Fruška gora”: „Automobil verovatno manje zagađuje ako platim taksu!+”. Ili možda primer skupljih i jeftinijih nacionalnih parkova po Crnoj Gori – tri evra za ulazak u NP „Durmitor”, jedan evro za Prokletije – valjda jedan za bogate strance, drugi za sirotinju, ili je možda prvi nacionalniji od drugog. Nama, ljubiteljima prirode, razlog je nebitan. Ono što je do juče bilo besplatno, sad se plaća.
A ovo je samo ono što se vidi na prvi pogled! Svaka planinska trka, kamp, ili slična organizacija, mora biti prijavljena nadležnoj upravi, koja vam onda može, a i ne mora, odobriti istu. Naravno, uz odobrenje ide i „simbolična” taksa. Harač, rajo, harač treba!

No, da ne dužimo o ovome. Ovo je „prinudna naplata” koju je odobrila država i tu ne možemo mnogo. Bunili se ne bunili, malo nas je, i uvek budemo ignorisani, budući da su ekonomski interesi bitniji. Ono protiv čega bi trebalo podići glas jeste samovolja pojedinaca, koji zaštitu prirode zloupotrebljavaju za lični interes, bahaćenje i iživljavanje.

 

Nenamensko trošenje novca

Nemojte me pogrešno shvatiti! Da zagađivač mora debelo paltati troškove sanacije štete koju je izazvao, nešto je što bismo svi odmah potpisali. Novac će biti utrošen na to da priroda ostane čista i netaknuta, a boravak u njoj ugodan za posetioce.

http://www.rts.rs/page/magazine/sr/story/511/zanimljivosti/3034569/nova-populacija-muflona-na-fruskoj-gori-posle-pola-veka.html
http://www.npfruskagora.co.rs/dokumenti/cenovniklova1516-1.doc

Jedan očigledan primer kako se novac troši. Pošto smo očistili sve divlje deponije i obnovili svu floru, red je na faunu. Koju ćemo sad, kad smo je već obnovili, da ekonomski eksplatišemo kroz lovni turizam. Osim što smo malo poremetili redosled događaja. Deponije na sve strane, izletničke klupe i table polupane, a goleti nepošumljene, ali, ko smo mi da sudimo o prioritetima u ekologiji, o tome se brinu stručne službe. Ili je možda ipak prevagnulo to što se za trofej na zidu bogatog lovca dobijaju lepe pare, a za odnošenje tona đubreta samo tapšanje po ramenu. Osnovna delatnost NP nije organizacija lovnog turizma već očuvanje prirode!

Primeri samovolje

Ako vam država već poveri upravu na prirodno dobro, i dodeli budžetska sredstva i namete da se finsansirate, onda bi bio red da toj istoj državi vratite protivuslugu i pošteno radite svoj posao. Ili možda ipak ne? Podsetićemo samo na neke primere nedozvoljenog ponašanja, protiv planinara, prirode i društva uopšte.
http://voice.org.rs/nacionalni-parkovi-i-dalje-bez-strucnog-saveta-i-saveta-korisnika/
Pitate se na koji način javnost u Srbiji kontroliše rad nacionalnih parkova. Naravno, odgovor je – NIKAKO.

Po Zakonu o nacionalnim parkovima iz oktobra 2015. godine, Ministarstvo zaštite životne sredine bilo je u obavezi da u roku od godinu dana od stupanja Zakona na snagu, pokrene postupak predlaganja i imenovanja članova Stručnog saveta i Saveta korisnika koji bi trebalo da prate i analiziraju programe i projekte iz oblasti zaštite prirode, ali i obezbede interes lokalnog stanovništva i korisnika parkova. Postupak, je, istina, pokrenut 2016. godine, ali on nikad nije završen. Zgodno, zar ne?

Ko vam je dozvolio da skupljate smeće?

https://www.blic.rs/vesti/beograd/deca-i-nastavnici-u-soku-posle-izleta-na-avali-skupljali-smece-a-dobili-grdnje/38801eg
Da počnem od prvog ličnog susreta sa samovoljcima, posle koga sam počeo sa više pažnje da pratim ko i kako upravlja našom prirodom. U septembru 2016. organizovali smo planinarsko-ekološku akciju na Avali, u kojoj su deca pozvana da pokupe smeće sa staze kojom smo se kretali. Nije da smo očekivali medalju, ali ribanje svakako nismo. „Ko vam je dozvolio da skupljate smeće” i „ne smete stavljati smeće u kante” (a zašto su tu, pobogu?!), i sve to od strane čuvara koji je predstavnik upravitelja dobra, čiji je posao, između ostalog, da tog smeća po Avali uopšte ne bude. Slučaj je stigao u sve veće dnevne novine, ali… Tresla se gora – rodio se miš! Čuvar je i dalje srećno zaposlen, a deci smo posle još nekoliko puta objašnjavali da neće biti kritikovani ako bace smeće u kantu, a ne na ulicu.

Ko kontroliše kontrolisanu seču?

http://www.021.rs/story/Novi-Sad/Vesti/184630/Seca-drveca-na-Fruskoj-gori-zbog-starosti-planinari-se-bune.html
Malo-malo, pa se po internetu pojave slike obešumljavanja NP „Fruška gora”, sečenje „u počep”, i polja panjeva koja se pojavljuju na mestu gde su nekad bile veličanstvene krošnje. Nacionalni park tvrdi da je reč o takozvanoj „kontrolisanoj seči”, na koju po zakonu imaju pravo.

Da pojasnimo, uprave imaju pravo da dozvole seču u skladu sa procenom stručnjaka u onoj meri koja neće škoditi ekosistemu, sa idejom da se nikad ne poseče više od onoga što će se prirodnim putem lako obnoviti, ali kubici i kubici umetrenih zdravih stabala, spakovanih pored šumskih puteva, izazivaju ozbiljnu sumnju u kompetentnost (ili ono još gore) ovih stručnjaka.

Da li treba posebno da napominjemo da se najbesomučnija seča dešava baš u Vojvodini, kritično ogoljenoj regiji Evrope, gde je generalna pošumljenost manja od šest odsto (u pojedinim delovima svega 1,5 odsto)? Treba li skretati pažnju na loš tajming seče (a ima li dobrog?) – proleće kada u krošnjama svijaju gnezda ptice, od kojih su neke zaštićene i ugrožene vrste? Hoćemo li ignorisati rasturene planinarske i biciklističke staze kojima traktori izvlače posečenu šumu i za sobom ostavljaju živo blato „na radost” planinara i ljubitelja prirode?
Ukoliko neko iz uprave nacionalnog parka ovo čita, neka ukuca u Google-ovoj pretrazi pojam „nekontrolisana seča”, i porazmisli zašto se Fruška gora tako često pojavljuje u rezultatima.
Ako mislite da je samo NP „Fruška gora” na tapetu – varate se, oni samo imaju tu sreću (ili nesreću) da su najposećeniji od svih nacionalnih parkova, te su najizloženiji očima kamere. Slično se dešava svuda, i logično je što ljubitelji prirode traže reakciju dok ne bude kasno i naneta šteta ne postane nepovratna.
Kad opet negde ugledate krčevinu, setite se da se sve ovo se dešava u zemlji gde se nijedno šumsko stablo, bez obzira na vlasništvo nad parcelom, ne sme poseći bez odobrenja nadležne šumske službe, i da je to što vidite verovatno samo plod vaše depresivne uobrazilje. Move along, nothing to see here!

Nekontrolisana i divlja gradnja

Zgrade koje niču k'o pečurke. Hoteli, vikendice, restorani… Po mogućstvu na atraktivnim lokacijama. Neki sa dozvolom nadležnih službi, a neki baš i ne. Uostalom, u ovoj zemlji se, pre ili kasnije, svaka divlja gradnja legalizuje, samo je bitno da mehanizmi zaštite „zažmure” dovoljno dugo dok se radovi ne završe. Za prirodu ko još mari. Na primer, samo na Zlatiboru od 2009. do 2015. legalizovano je 1.500 divlih objekata , dok infoKop 2010 donosi vest da su „opštine Raška i Brus, stvorile su se mogućnosti za legalizaciju više od 2.000 vikendica, kuća i drugih objekata izgrađenih poslednjih godina u zoni Nacionalnog parka i na širem području Kopaonika”.
Stanje u samim nacionalnim parkovima? U četiri nacionalna parka u Srbiji 2009. nalazilo se „skromnih” 400 divljih objekata, uglavnom na Tari i Kopaoniku.
http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/680615/Divlji-graditelji-jaci-od-drzave
Jedan od najdrskijih, ali i najsvežijih primera je objekat iznikao na Pančićevom vrhu, usred Nacionalnog parka, naočigled nadležnih iz „Skijališta Srbije”, ali i Vojske Srbije koja u blizini ima objekat, nije da niko nije mogao da primeti. Kako se prvobitna medijska bura stišala bez posledica, poprilično sam siguran da će već za par godina objekat postati jedno od omiljenih mesta naših skijaša a, „da popijemo kafu na Pančiću”, „must do” kad posetite Kopaonik. Bitno je da naplata ulaska za vozila i boravišne takse, besprekorno radi.

Neovlašćena postupanja

„Očuvanje, unapređenje, održivo korišćenje, uređenje i prikazivanje prirodnih i drugih vrednosti područja Nacionalnog parka, sprovodi se prema planu upravljanja koji se donosi za period od deset godina (u daljem tekstu: Plan upravljanja), u skladu sa zakonom kojim se uređuje zaštita prirode. Plan upravljanja sadrži mere, zabrane i ograničenja radova i aktivnosti saglasno propisanim režimima zaštite.”

Ovo je citat iz važećeg Zakona o nacionalnim parkovima. Svaki nacionalni park ima Plan upravljanja koga se mora držati i u okviru njega delovati. Definisano je šta se može, a šta se ne može, i pod kojim uslovima. Cenovnike svojom uredbom mora odobriti Vlada. Znači, nema „odluka upravnog odbora, direktora itd”. Ministarstvo se pita za sve. Stoga, kada se sledeći put neki čika sa legitimacijom pozove na „interni propis” ili još gore na „usmenu naredbu upravnika”, da bi vas onemogućio u nekoj aktivnosti, ili stekao materijalnu korist, samo ga opomenite da je on, ipak, samo državni službenik, i da bi bilo lepo da se drži zakona pomenute države. Verujte, upravnici i ostali donosioci internih propisa su kompetentni ljudi koji neće potpisati protivzakonitu naredbu.

Poslednji incident ovog tipa desio se pre nekoliko meseci kada je jednom od beogradskih vodiča usmeno (telefonski), zabranjeno dovođenje planinarske grupe u jedan nacionalni park – jer je pao sneg. Nije li ovo prava „prijateljska preporuka” koju treba bespogovorno poslušati?! Planinarenje zimi ne postoji? Na stranu to što je poenta licenciranja vodiča za vođenje u zimskim uslovima upravo ta da vodi na planine pod snegom. Zamislite sebe u datoj situaciji. Kako objasniti grupi od 50 ljudi da otkazujete akciju bez ijednog valjanog razloga?
Nacionalni park nije bio zvanično zatvoren za posete, ni potpuno, ni delimično, o čemu bi, ako je stvarno postojala opasnost, trebala biti donešena zvanična odluka, sa pečatom i potpisom ovlašćenog lica, koja bi bila dostupna na uvid, a o čemu bi morao biti obavešten javni servis i ostali mediji. Znači, ako je opasnosti bilo, učinjen je prekršaj protiv javne bezbednosti, a ako nije – onda samo protiv vodiča. Ni jedno ni drugo nije za pohvalu.

Koga zanima, vodič se obratio matičnoj instituciji, koja opet, bez materijalnog dokaza o zabrani nije mogla adekvatno da reaguje, jer su pismeno dostavljene samo „preporuke”. Neko je očigledno jako dobro znao šta radi.

Budući da je konkretan slučaj digao prašinu na društvenim mrežama, ali nije ispraćen u medijima, ne postoji link na koji bismo mogli da vas uputimo, te tako nemamo ni „reč druge strane”. Ukoliko neku nadležnu službu zagolica ova informacija i počne da se meša u svoj posao – rado ćemo ustupiti sve potrebne informacije o akterima ovog nemilog događaja.

Poziv javnosti

Nabacah ovde crtice iz naše stvarnosti. Okrenite se oko sebe i obratite pažnju. Javne službe postoje zbog nas, a ne mi zbog njih. Mi smo izabrali vlast koja ih je tamo postavila da bi nama bili na usluzi. Pitajte, tražite, kontrolišite! Delite slike i priče kad god uočite nešto što vam makar samo i deluje sumnjivo! Obaveštavajte lokalne medije u svom kraju, regionalne medije i javni servis – neko će se sigurno zainteresovati i „zavrteti priču”. Neka znaju da ih gledamo i pratimo, i da samo tražimo da savesno rade svoj posao, na opšte zadovoljstvo i korist prirode.
Valjda ne tražimo previše za te novce…

Zmijat

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *