Večernji polazak na akciju, u petak, 28. aprila, iz Kikinde, preko Novog Sada i Beograda.
Prvi dan
Jutarnji dolazak u Zubin potok. Vreme sivkasto i hladnjikavo, sa povremenom kišom. To nas nije sprečilo da obiđemo krug oko mesta i da se popnemo čuvenim stepenicama na kojima se održava „Sky running” i da sa vrha uživamo u pogledu na mesto i okolinu. Ostatak dana smo iskoristili za još jednu kratku šetnju do obližnjeg manastira Duboki potok. Domaćini – ljubazni kao i uvek. Smeštaj u studentskom domu. Zato su večernje žurke u hodniku između soba dobrodošle da nas podsete na mladalačke dane… Naravno, samo neke od nas, jer neki članovi ekipe tek su nedavno izašli iz studentskih dana. Ekipa vesela kao i uvek. Smeha na pretek. Trbušnjaci maksimalno uposleni i u časovima dokolice.
Drugi dan
Vreme nam nije bilo baš naklonjeno. Probudilo nas je dobovanje teške kiše po prozorima. Pomalo razočarani vremenskom prognozom, bauljali smo po hodnicima „Studenjaka” u potrazi za našim „Velikim vođom”, sve u nadi da će nam rasterati sumnje i da ćemo moći otići na Ferratu taj dan. Polazimo autobusom ka mestu odakle će nas kombijem prebacivati do stene, svi pogleda uprtog u sivo nebo i maglu koja se pomalja iza vrhova. Kiša se pretvara u sitnu mokru zavesu, pa nada polako raste. Odlazimo na tačku sa koje nema povratka, rešeni da se penjemo taj dan. Vodiči za Berim Ferratu nas dočekuju i ulivaju nam dodatnu sigurnost svojom pričom. Adrenalin polako raste. Vreme neće biti nešto bolje, ali ekipa je rešena da ide. S obzirom da nas je bilo prijavljeno 26-oro, delimo se u dve grupe. Jedan deo grupe se prebacuje kombijem, drugi ide peške, u stilu zagrevanja pred Ferratu. Od tačke gde nas ostavlja kombi, imamo još nekih 20-30 minuta peške do polazne tačke.
Obuka se vrši na licu mesta, vodiči proveravaju da li smo namestili i zategli sigurnosne pojasave kako treba i odlazimo da probamo sve to na mini Ferrati. Niko ne odustaje. Bilo je malo nedoumica posle probe, s obzirom da se deo penjao upotrebljavajući snagu ruku, ali su vodiči bili tu da nam pomognu da shvatimo da treba da se penjemo nogama, osim na previsima, gde nam je bila potrebna dodatna snaga ruku.
Vesela i uzbuđena družina polako kreće ka Ferrati. Vrh polako izlazi iz magle. Impresivan pogled na visoku stenu ispred nas. Negde na sredini vidimo vrata pećine, naš prvi obećani odmor. U pravilnim razmacima, sa punim oprezom, počinjemo da se penjemo. Od svega zastaje dah. Od visine, od pogleda koji se gubi u magli, od kombinacije adrenalina i malo straha da li ćemo to moći da izvedemo. Kad se krene – nema nazad. Samo napred. Većina grabi ka vrhu bez nekih većih problema. Teži prelazi na previsima se savlađuju na pametan način. Nekoliko kriza nekolicine članova grupe smo prevazišli vrlo brzo. Najvažnije je bilo da su uspeli da izguraju i nastave. Klupica na ulazu u pećinu. Na našu veliku žalost, samo pogled u maglu, ali i to je bilo impresivno na svoj način. Sve vreme smo osigurani na sajlama, i bez obzira i na stajanje na tlu, na nekim mestima, ne skidamo karabinere sa sajli. Fascinantan pogled na izlaz iz pećine. Mali predah. Nastavljamo penjanje. Glavni vodič ostaje pozadi sa najsporijim delom grupe, a drugi vodič ide u sredini između svih nas i bodri one koji imaju problem sa previsima.
Grabimo ka vrhu. Sve vreme pada sitna kiša koju ne osećamo. Adrenalin radi svoje. S vremena na vreme se zastajkuje da bi se napravile fotografije. No ni jedna neće moći da dočara naš unutrašnji doživljaj svega. Dok čekam da devojka ispred mene pređe previs, priljubljujem se uz stenu. Čujem svoj dah. Stopljena sa stenom. Magla me obavija. Lepota trenutka. Lepota postojanja tu i sad. Nastavljamo dalje. To penjanje traje. Traje. Traje. Ne osećam umor, ne osećam kišu što mi kvasi lice, ne osećam blato koje pada sa cipela onih iznad mene, ne osećam da sam lupila kolenom o metalnu prečku. Sve prestaje da bude bitno. Samo idem napred. Penjem. Penjem. I onda onaj momenat horizontalnog prelaza Ferrate negde u visinama, sa maglom ispod mojih nogu i ambisom kojem nema kraja. Adrenalin na vrhuncu. Tu negde na sredini ti si samo čardak ni na nebu ni na zemlji, potpuno stopljen sa prirodom. Prelepoooo! I vrh negde iznad moje glave koji me zavodljivo doziva. Još malo penjanja, i još malo penjanja i osećaj ludila kad shvatiš da si stigao i da si uspeo i da ti nije bilo teško i da uživaš u svakom sledećem planinaru koji se penje iza tebe, u svim tim neopisivim osmesima na licima i ludačkim sjajem u očima koji ćemo nositi još danima posle. Ni vetar ni kiša nam ni dalje nisu mogli ništa.
Osim penjanja, ni samo spuštanje uopšte nije bilo naivno zbog sipara i kotrljajućeg kamenja na izuzetno strmim padinama. Po neki kamen po kacigi, po neki po kolenu, veće smo uspešnim skokovima uspeli da izbegnemo, te se niko nije povredio, i posle prilično napornog silaska, stižemo do kolibe odakle smo krenuli. Sreća neopisiva. Mrak polako pada dok se krećemo peške prema kombiju. Magla stvara i dalje neverovatno pejzaže pred našim očima. Na italijanskoj skali težine Ferrata od 1-5 , ova naša je 3, a na francuskoj od 1-7, je 4. Ni malo naivan poduhvat, koji su svi učesnici uspeli da ostvare. Jedno „bravoooo” za sve.
Treći dan
Prvomajski uranak u podnožju Bubskog šiljka. Odlazak autobusom do polazne tačke. Prolazak kroz skoro napušteno selo sa samo dva čoveka koja i dalje žive u njemu. I dalje sivo, i dalje magla oko vrha. Odlučujemo da napravimo pauzu već posle pola sata šetnje i da kuvanjem kafe i smehom dozovemo sunce da nam obasja dalji put. U svojoj nameri apsolutno uspevamo. Pijemo kafu kuvanu na vatri, i čekamo da se razvedri i da nam pukne pravi pogled na sve strane. Staza ide uzbrdo. Za sam uspon treba malo spretnosti jer skakutanje po stenama nije baš za svakoga. Ipak, posle jučerašnjeg podviga, ovo sve nam se čini kao dolična nagrada.
Sam vrh dominira okolinom. Sunce u međuvremenu rasteruje oblake i pogled puca na sve strane. Jezero Gazivode se vidi na nekoliko mesta u daljini. Dobijamo najzad i idealne uslove za fotografisanje i memorisanje ovih neopisivih trenutaka. U silasku se odmaramo na malim travnatim površinama između stena. Dodir trave i zemlje puni nas dodatnom energijom. Zvuk bubica i lepet leptirovih krila su najlepša muzika za naše uši. Nasmejani i zadovoljni pažljivo silazimo i odlazimo na kafu na jezero Gazivode. Večernja žurka u „Studenjaku” bila je nezaobilazni šlag na tortu. Neke rečenice ostaće zauvek zapisane u našim srcima i istima ćemo se, nadam se, smejati u dubokoj starosti.
Četvrti dan
Polazak za Beograd, Novi Sad i Kikindu oko 9 h. Obilazak manastira Crna reka. Neki ga nazivaju srpskim Ostrogom. Trenutno samo dva oca žive u njemu. Deo koji je bio posvećen lečenju narkomana je nedavno zatvoren. Poput Hilandara i Studenice, Crna reka je jedan od retkih srpskih manastira koji ima svoje isposnice. Poznat je i po tome što u njega dolaze ljudi sa svih strana da se mole ne bi li se izlečili od bolesti. Po predanju, ko god makar na tren prespava na kovčegu gde su mošti Petra Koriškog, ima veće šanse da pronađe mir i lek za dušu i razne bolesti. U manastir redovno dolaze i Muslimani iz obližnjeg sela Ribarići, kao i mnogo ljudi iz inostranstva. Čudotvorna isceliteljska moć zaštitnika manastira Svetog Petra Koriškog je nadaleko poznata. Crna reka je ispod manastira ponornica jer po predanju je njen huk smetao u molitvama Svetom Jovanu Devičkom, pa je on izašao jednom i viknuo: „Umukni već jednom crna reko!”, te je od tada, samo na tom delu, ponornica, a malo dalje ispod manastira nastavlja svoj prirodan gornji tok.
Put nastavljamo sa usputnom pauzom u Novom Pazaru i svraćanjem na nezaobilazne ćevape kod Jonuza. Jedan deo družine se iskrcava u Beogradu, a ostatak nastavlja svoj put. I dalje nosimo u srcu pregršt fenomanilnih utisaka sa ovog divnog putovanja po Kosovu i već se radujemo sledećem.
Jadranka Baljak